in

PLES KAO METAFORA ŽIVOTA

PIŠE: SVETISLAV VASILIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVTNE ARHIVE

Kada duša dođe na ovaj svet, dešava se ulazak u opterećujuće, rigidne sisteme, dinamike i odnose. Porodični sistem, predački, obrazovni, društveni, politički. Osetljive duše, ove haotične energije na zemlji, često dožive veoma bolno i traumatično. Pored onog instinktivnog poriva za opstankom, uporedo, iznutra, u čoveku, vapi na­gon za samoostvarenjem. To je primarni nagon za slobodom, zadovoljstvom i srećom. Potreba duše da ispolji i realizuje svoje darove, talente i svoju autentičnost. To je umetnost života. Čista umetnost duše. Kod nekog je to slikanje, pisan­je, kod nekog sviranje ili pevanje. U mom sluča­ju, to je Ples.

Delim sa vama veoma intimnu i ličnu priču. To je priča o potrazi za identitetom (ko sam ja zaista, kakav je moj autentičan izraz?) i potreba za sa­mo-prihvatanjem (potvrda od okruženja da sam vredan, voljen, dovoljno dobar). Ovo je, istovre­meno, i svačija priča. Svako na svoj način prolazi kroz ove, rekao bih, ontološke i egzistencijalne teme. Svačija priča je, zapravo, lični karmički Ples. Razlikuju se samo koraci, muzički ritmovi i koreografije. Primećujem kod svake osobe njen lični Ples, karakterističan način na koji ona živi svoj život. Ples jeste metafora Života.

Plešem otkako imam svesti o sebi u detinjstvu. Kao što bi neko dete pevušilo ili crtalo, trčalo za loptom ili se igralo s lutkicama, ja sam plesao. Roditelji mi pričaju da sam ‘đuskao’ u krevecu pre nego što sam prohodao. Primetili su da to nije puko skakutanje. Zapazili su da tako malo dete razlikuje melodije, različite muzičke dina­mike i da se kreće u ritmu.

Tako se jednom desilo da sam u plesnom za­nosu iskočio iz kreveca. Mogao je to biti fatalan događaj. Srećom, tepih na koji sam se dočekao (na glavu) bio je debeo i mekan tako da sam prošao bez povreda. Međutim, događaj je na­javljivao, od prvih godina života, buntovnu i divl­ju prirodu, koju je bilo teško ukalupiti u društve­no prihvatljive standarde.

U godinama pred polazak u osnovnu školu, roditelji su me vodili na razne muzičke i plesne dečje sekcije, radionice, grupe. S tim se nastavi­lo u osnovnoj školi. Počinjem da igram folklor i narodne plesove. To traje kroz celu osnovnu i srednju školu. Uporedo igram latino i standardne plesove. U srednjoj školi otkrivam balet i savre­meni ples. Sve te godine ispunjene su odrastan­jem i svim onim što odrastanje znači. To su izuzetno turbulentne i dramatične dinamike. Sukob između adaptacije u sistem, gubljenje vlastitog ‘ja’ i onog tinejdžerskog, idealističkog bunta („Ja ću promeniti svet, živeću kako mi je volja, biće sve po mom”). Most između dve kra­jnosti bio je upravo Ples. Moj mudri učitelj, koji mi je govorio da su obe krajnosti promašaj i da treba ići ‘srednjim putem’. Uostalom, zar to nije vrhunska lekcija svih duhovnih učenja? Budizam, Hinduizam, Hrišćanstvo, Islam. Setimo se Aris­totela i ostalih velikih filozofa. Svi su govorili o istom. Pažljivo sam slušao i poštovao svoje tre­nere, koreografe, autoritete. Svako veče, po ne­koliko sati, provodio sam u plesnoj sali. Naporno sam vežbao, vežbao, vežbao. Do iznemoglosti, preko granice bola, s plikovima, krvavim žuljevi­ma na nogama. Ali sam naučio lekcije, ne samo iz tehnike izvođenja pokreta, nego iz praktičnog života. Učio se redu, radu i disciplini. Poštovan­ju učitelja i autoriteta. Istrajnosti i upornosti. Ne popuštanju svojim slabostima. Prevazilaženju prepreka. Izgrađivanju samopouzdanja i čvrstog karaktera. Prevazilaženju stida. Kroz Ples sam najbolje upoznavao svoje telo iznutra i spolja. Razvijao sam socijalnu inteligenciju i komunik­aciju u grupi. Osluškivao najdublje unutrašn­je porive. Neprestano vežbanje, usavršavanje, dokazivanje, potvrđivanje. Savladavanje snage ega. Aplauzi, nastupi. Biti solista u folklornim igrama, dragoceno je iskustvo. Sve je to služilo ispitivanju ličnih domašaja i granica. Pitao sam se da li je Ples za mene ikada bio beg od realnosti i uljuljkivanje u svet imaginacije. Odgovor je: Ne. Zaista ne. Ples nikada nije bio moj beg od Živo­ta. Naprotiv, suočavanje s njim u celosti, onakav kakav jeste, sa svim svojim vedrim, sunčanim, tmurnim i kišnim danima. Koncerti, turneje, pu­tovanja, pozorišta, festivali, život na točkovima u nezaustavljivom pokretu. Život, prepun sva­kodnevnih izazova, turbulencija, međuljudskih odnosa.

To se sve odigravalo u istovremeno predivnim i prestrašnim trenucima u zemlji Srbiji, u kojoj se vazda i neprestano dešavaju presudni isto­rijski trenuci: nemiri, protesti, štrajkovi, ratovi, raspadanje zemlje, egzistencijalne poteškoće, finansijski lomovi. U tome svemu, jedan mladi čovek bije svoje bitke na polju ličnih odnosa s ljudima, roditeljima, prijateljima, u partnerskim odnosima. Ispitujem i proživljavam najintimnija iskustva kroz razna polja. Učim da prihvatim i vidim svoju emocionalnost, seksualnost, duho­vnu istančanost i osetljivost, divlju i buntovnu prirodu, kao i senzitivnu, mirnu i duboku intu­iciju. Trebalo je odrasti. Kroz bol, suze, vlastiti ‘sevdah’. Biti samostalan u svakom pogledu. Preuzeti odgovornost za svoj život. Moj Ples je bio moj brat blizanac, moj oslonac, snaga. Moj savršeni kanal da ispoljim sve što sam proži­vljavao i osećao.

Kao što to obično biva u svakoj poučnoj priči, nastaje dramatičan obrt. Izdaja najboljeg pri­jatelja, saveznika, učitelja. Ovo iskustvo do­nosi najveće uvide i lekcije duše. Napuštam Ples. Posvećujem se studijama teologije. Od­lazim iz Beograda u drugu državu. Živim go­tovo monaški, posvećen marljivom izučavan­ju filosofije, bogoslovlja, svetih spisa. Život u divljoj prirodi, daleko od gradske buke. Kao što sam ranije bio posvećen plesu, umetnosti pokreta i nastupima, naredne 4 godine bio sam posvećen predavanjima, knjigama, ispitima, molitvi. Ovaj predivan period mog života pripada čistoj duhovnosti i najdubljem ličnom razvoju i rastu. Ali o tim pustolovinama neki drugi put. Na završnoj godini studija, Život je uredio da se ponovo sretnem sa Plesom. Bio je to iznenadan i dirljiv susret. U malom planins­kom mestu u kom sam živeo i studirao, posto­jala je plesna škola. Moje kolege, u potrazi za lepim i zgodnim devojkama, krenuli su na časo­ve plesa. Na insistiranje da pođem sa njima, pristao sam, kako bi se razonodio u stresnim danima predispitnog roka. Na tom plesnom času, uz prve latino ritmove, moja partnerka i ja smo napravili nestvarnu improvizovanu eg­zibiciju u čistom plesnom zanosu. Instruktor­ka plesa, kao i sve prisutne kolege, nije mogla da poveruje da umem tako dobro da plešem. Niko nije poznavao moj dar, moj najdublji izraz duše. Iste noći desile su se konstelacijske bor­be mojih unutrašnjih delova duše. Pojavilo se ono moje (unutrašnje) dete sa početka priče i podsetilo me na zavet koji sam sebi ranije dao: „Nikada i ni po koju cenu neću odustati od Ple­sa. Svako ima svoj autentičan kanal kroz koji diše, živi, stvara. Ples je moj put do Boga. Ples je ta spona koja povezuje mene sa mojim na­juzvišenijim Ja, mene sa drugima, mene sa ce­lim Univerzumom.“ Kada sam shvatio da sam uradio baš ono što sam se zarekao da nikada neću učiniti, desila se najveća bol koju sam ikada osetio. Izdao sam sebe i svoj Ples. To je bilo izmirenje i povezivanje sa tananim de­lovima duše koji nisu bili u skladu. Ubrzo posle ove noći, spakovao sam kofere i vratio se u Beograd. Povratak svom daru, pokretu i plesu. Počinjem da radim kao fitnes trener. Instruktor aerobika, pilatesa, zumbe i različitih plesova. Deset godina praktično i svakodnevno radim sa ljudima kao trener i voditelj časova, trenin­ga, radionica. Vraćam se radu u grupi. Ovoga puta kao autoritet. Grupa je za mene taj Sveti prostor u kom ja Jesam. Celovit, ispunjen i ostvaren. Od uzrasta deteta, pa sve do sada, u grupi sam se razvijao i rastao fizički, još više duhovno. Moja misija je da to bogatstvo pode­lim kao učitelj i trener sa svojim klijentima.

Osnivam Simfonija Centar i program „Simfonija Pokreta® – Plesne meditacije“. Reč je o spoju plesa i duhovnosti. Otkrio sam lepotu slobod­nog pokreta, koji je nova forma kroz koju se iz­ražavam i stvaram. Slobodni Ples je iskustvo otpuštanja svih nekorisnih obrazaca na nivou duše i tela. Oslobađanje od predrasuda, blokada i stega. Ples emocija. Ples otvaranja srca. Do­brodošli ste da zaplešete sa mnom na nekom od časova i radionica koje vodim.

Duhovno i Telesno, po meni, jesu Jedno. Ples je moj put da ispoljim i jedno i drugo. Autentično i na svoj način. Radionice plesnih meditacija nose celokupan moj habitus, integraciju dual­nosti, sjedinjenje duhovnog i fizičkog, muškog i ženskog, ljudskog i božanskog. Na ovim Ple­snim susretima, mi smo sve-celi, ne bojimo se da pokažemo kakvi jesmo. Hrabro prihvatamo i plešemo sve svoje emocije i unutrašnje delove. Krećemo se, dišemo, živimo, volimo.

FOTO: PIXABAY.COM

Za ovakav život potrebno je mnogo iskrenos­ti, hrabrosti i svojevrsne ludosti. Navešću ovde moju omiljenu scenu iz filma „Grk Zorba“. Želim od srca da je podelim sa vama. Trenutak kada Zorba daje dragocenu lekciju svom mladom pri­jatelju, Englezu, koji želi da ostvari velike snove i dolazi u postojbinu svojih predaka po najveću lekciju slobode, uspeha i sreće. Jedan stari, strastveni i divlji muškarac, Balkanac, poput gu­rua, podučava mladog, neiskusnog, pristojnog čoveka, koga je ukalupilo i sputalo ‘bespre­korno’ britansko političko društvo. Grk Zorba mu kaže: „Ti imaš sve, osim jedne stvari – ludi­la! Čoveku treba malo ludila, inače nikada neće preseći konopac i biti slobodan!“ Englez Dže­json sve shvata, ustaje i progovara: „Nauči me da plešem!“ Zatim se odigrava za mene najlepša filmska scena ikada. Katarzični Ples na plaži, koji sadrži svu mudrost Života. Bez reči, samo kroz plesni pokret duše, izrečena je esencija ljudske slobode i sreće.

Život sâm je, u stvari, naš najveći prijatelj. Ples mi je omogućio da to vidim. Ples je moje ’ludilo’ i moja sloboda. Odavno se više ne pitam ko sam zaista, niti tražim potvrde drugih da sam dovol­jno dobar. Sad osećam, vidim i znam. Nisam dozvolio da me životni izazovi ogrube, sputaju, zatvore, niti zaustave. U trenucima kada boli, mi odustajemo od sebe. Umesto da učinimo baš suprotno. Tada najviše treba da se otvorimo i da stvaramo.

Zaplešite svoje emocije, svoje strahove i boli, svoje snove, radosti i svoje strasti. Zaplešite svoj život i svoju originalnu priču, sa poverenjem u svoju dušu koja savršeno tačno oseća i zna.

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

AVANTURISTA NEMIROG DUHA

ISKRENI SNEVAČI NEMAJU CENU