PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: TAMARA MATEJIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Tamara Matejić, PR & sales manager kompanije Argo Navis Bespoke Yachting, rođena je u Beogradu, gde je završila osnovnu školu, XII beogradsku gimnaziju i Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment. Odrasla je u beogradskoj porodici u kojoj su se preplitali inženjerstvo, ekonomija i međunarodna saradnja. Prabaka je bila brodovlasnica i kapetan rečnog broda, deka direktor čuvene jugoslovenske firme Rudnap i član prve delegacije koja je posetila Kinu i uspostavila međunarodne odnose dveju zemalja, a baka šef računovodstva u velikom državnom sistemu. Otac je mašinski inženjer koji je radni vek proveo održavajući najveće energetske sisteme u zemlji, dok je majka ekonomista i bankarka. Stariji brat je rukovodilac finansija u sistemu koji otpad pretvara u toplotnu energiju. U takvom okruženju ambicija, odgovornost i radna disciplina su se podrazumevali.
Nakon fakulteta, prošla je različite poslove — od bankarstva i prodaje nekretnina do sopstvenog biznisa. Kao privatnik, vodila je premijum salon lepote u poslovnom centru na Novom Beogradu, sa jasnom namerom da ga razvije i proda, sve do dolaska pandemije koja je njen biznis zaustavila preko noći. Taj period opisuje kao težak, ali sudbinski preokret.
Upravo tada otkriva nautiku — najpre iz potrebe da se nakon bankrota distancira i pronađe novu energiju, a potom i kao profesionalni pravac. U Argo Navis dolazi sa idejom da razvije sopstveno plovilo za prodaju i rentiranje, ali već pet godina ostaje kao deo menadžmenta kompanije. Danas je deo tima koji iz Srbije projektuje i proizvodi unikatna plovila i opremu po meri za superjahte širom sveta. Učestvuje u organizaciji proizvodnje, razvoju i prodaji serijskog modela Bulldog 600, kao i u nastupima na najprestižnijim svetskim sajmovima nautike.
Još od detinjstva, uz baku je bila uključena u humanitarne aktivnosti, a kao odrasla postaje član Rotary kluba, međunarodne organizacije čija je suština altruizam i povezivanje profesionalaca različitih oblasti. Trenutno je član upravnog odbora i dolazeći predsednik Rotary kluba Beograd — Stari grad.
Oduvek sportski tip, igrala je balet i trenirala odbojku, a danas igra tenis i redovno pliva, jer veruje da su fizička kondicija i mentalna izdržljivost osnova profesionalne i lične stabilnosti.
Za sebe kaže da je tek u nautici pronašla industriju i firmu u kojoj se oseća „na svom terenu“ — tamo gde se susreću ekonomija, inženjerska preciznost i sloboda plovidbe.
Tvoja prabaka je imala brod i bila kapetan. Tvoj otac je inženjer po struci. Ti si u brodogradnji. U tvom slučaju je sigurno da iver ne pada daleko od klade.
Istina, od malih nogu sam obožavala brodove i jahte, svaki put na moru sam kao magnetom privučena obavezno jurila ka marinama i svetionicima da gledam brodove. Tata je inženjer mašinstva, oduvek se bavi održavanjem velikih energetskih sistema poput rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, kao i vojnih skladišta goriva. Šumadinac koji voli prirodu i selo, usput nije neki ljubitelj vode, pa kupovina broda nikad nije bila ni u razmatranju. Odrastala sam uz njegove crteže, tehnička objašnjenja koja su mi tada delovala beskrajno dosadno. Danas radim sa tridesetak mašinskih inženjera i preko 100 majstora zanatlija, i jako mi je zabavno. Tek sada razumem oca i njegovu ljubav prema svom poslu, a kolege doživljavam kao familiju jer se osećam kao kod kuće. Sada shvatam da sam od njega nasledila ono najvažnije — sposobnost da razmišljam konstruktivno i da u svakom problemu tražim rešenje, a ne dramu.
S druge strane, mama je bankarka, deda je uvek govorio kako je najlepše godine mladosti proveo na Dunavu, dok je prabaka, sestra mamine bake, imala brod i bila kapetan. Kada su došli komunisti i počeli nacionalizaciju imovine imućnih građana, prabaka je ostala i bez broda 60-ih godina prošlog veka. Međutim, pošto niko nije znao da upravlja, onda su nju angažovali da radi kao kapetan na svom brodu — za platu. Ona se nikad nije udavala, pa sam sa godinama zaključila da sam izgleda na nju povukla u svakom smislu.
Ja takođe imam dozvolu za upravljanje plovilima do 20 metara za reku i za more, tako da sam i ja kapetanica, ali nemam svoj brod, već još bolje — imam službene brodove, da ne kažem flotu, u čijoj proizvodnji učestvujem. Ne samo da se bavim proizvodnjom u organizacionom i delimično razvojnom smislu, već redovno prisustvujem testiranjima i organizujem probne vožnje za klijente. Kažu da je brodogradnja muški svet, a ja u njemu ne pokušavam da budem „muškarac“, već plivam ženski — tiho, precizno i sigurno — i stvaram ono što drugima deluje nestvarno.
Možda je to donekle spoj porodičnog nasleđa, a svakako je moj profesionalni put. Razumem i inženjere i klijente, razumem proračun, ali i želju za slobodom i uživanjem koju brod i plovidba omogućavaju.
Pre nego što si zakoračila u Argo Navis, već si prošla ono što mnogi preduzetnici dožive kao lični poraz — bankrot. Ipak, ono što je propalo bio je biznis, ali ne i tvoja energija. Koja je razlika između žene pre tog iskustva i žene koja si danas?
Kao privatnik, naučila sam šta je odgovornost, da ne odustajem i da neuspeh nije opcija. Međutim, kovid je doneo bankrot, uprkos mojim analizama, biznis planovima, ulaganjima i trudu.
U odnosu na moje dane kada sam bila vlasnica biznisa, sada imam drugačiji nivo odgovornosti, ali na isti način pristupam i poslu i obavezama — nisam od onih što hvataju krivine i čekaju prvi u mesecu da prime platu, već firmi donosim promet i profit, spadam u malu grupu koja ‘gura i vuče’.
Ustajem u 5 časova ujutro, vozim 40 kilometara do posla, često radim i vikendima i praznicima, idem na službene puteve. Kada su aktuelni sajmovi, tada nema stajanja od jutra do kasnih večernjih sati — najpre ceo dan na sajmu, posle obavezno večera, pa party — zahtevan je to tempo koji malo ko može da izdrži i razume. Moji prijatelji uglavnom misle kako se ja samo slikam po jahtama, uživam i putujem, a nisu svesni šta sve moj posao podrazumeva.
Srećom, ja sam profesionalac koji obožava svoj posao i navikla sam na disciplinu tako da uspešno realizujem svaki projekat. Bankrot me je naučio da cenim svaki zarađeni dinar/evro, da promene mogu preko noći da se dese, a da garancije za uspeh ne postoje.
Iskreno, odmorila sam se od kako nisam privatnica, manje me boli glava. Biznis u Srbiji je ipak muški posao, živimo u muškom svetu iako se svuda priča o ‘ženskim pravima’, o ‘osnaživanju žena’ i slično. Realnost je drugačija i zato se divim svakom ko ima svoj uspešan biznis, jer znam šta znači biti odgovorno lice, posebno ženama preduzetnicama. Znam da nije lako, iako lepo izgleda, nije nimalo jednostavno.
Sa ove distance, bankrot je na prvi pogled delovao kao kraj sveta, a zapravo je bio nešto najbolje što je moglo da mi se desi — danas znam da se sve dešava sa razlogom.
Koja je formula tvog uspeha?
Ne mislim za sebe da sam nešto preterano uspešna, ali stvari su prilično jednostavne — nađi posao koji voliš i nećeš raditi nijedan dan. U mom slučaju je to više — nađi posao koji voliš i nećeš imati slobodan dan.
Zabluda je verovati u uspeh preko noći. Iza svakog rezultata stoje rad, ulaganje, energija, znanje, istrajnost i brojni kompromisi. Ko to ne razume, teško da može daleko da dogura.
Ako već treba da definišem neku formulu, onda je to sledeće: ne treba gubiti nadu — kada padneš, ustaneš, a ako ne možeš odmah da ustaneš, odmoriš se, pa nastaviš dalje, ali uvek samo napred.
Kako bi opisala Argo Navis, srpsku kompaniju u oblasti brodogradnje i nautike, fokusiranu na dizajn, inženjering i proizvodnju specijalnih plovila i opreme za superjahting?
Jedinstvena. Ne samo u regionu, već i globalno. U superyacht industriji firme se najčešće bave ili projektovanjem ili proizvodnjom. Argo Navis radi i jedno i drugo — dizajn, inženjering, razvoj i proizvodnju. Sve je pod istim krovom, in-house: i projektni biro i proizvodnja, što je retkost i na svetskom nivou. Često kada prođem kroz projektni biro ili proizvodnu halu u Batajnici, ne mogu da se ne zapitam kako je moguće da u Srbiji, zemlji bez mora, postoji firma koja pravi plovila i opremu po meri za vlasnike najluksuznijih jahti na svetu. Na početku su osnivači planirali da se bave isključivo projektovanjem i dizajnom. Onda je stigao prvi upit za limo tender — luksuzno pomoćno plovilo za transfer gostiju sa jahte do obale. Tako je sve počelo. Kvalitet, inženjerska preciznost i rešenja koja su nudili brzo su ih izdvojili i pozicionirali. Sve što su zarađivali, vraćali su u firmu — u prostor, opremu i ljude, uključujući i mene. Sve što danas znam o brodogradnji naučila sam od njih. Od ‘garaže’ sa nekoliko zaposlenih, za manje od deset godina, firma je narasla na preko 5000 kvadrata i više od 160 ljudi. To nije rezultat marketinga, već kvaliteta i stalnog ulaganja u znanje i razvoj. Argo Navis je firma u kojoj nijedan projekat unapred nije nemoguć. Svaki proizvod, bilo da je reč o custom opremi ili tenderu za superjahtu, rezultat je ozbiljnog proračuna, preciznosti i upornosti.
Ja sam deo te faze rasta. Učestvujem u prodaji, pregovorima, organizaciji projekata, sajmovima i testiranjima. Srbija nema more, ali ima znanje. Ima ljude koji znaju da projektuju i prave plovila za superjahte najvišeg nivoa — i to ne kao podizvođači, već kao firma koja sve radi sama. To je retkost, ne samo kod nas, već i globalno.
Izlažete na najprestižnijim svetskim sajmovima nautike — u Monaku, Dizeldorfu, Kanu i Majamiju. Jedina ste kompanija iz regiona koja kao proizvođač izlaže u Monaku. Šta znači stati rame uz rame sa svetskom elitom nautike?
Na prvi pogled, to je zaista kruna uspeha i potvrda da pripadate tom malom i zatvorenom krugu koji čini superyacht industriju današnjice — svega 500-600 firmi na celom svetu. Da biste uopšte mogli da budete izlagač, treba najpre da imate ostvarene rezultate, portfolio sa svetskim klijentima, kao i da prođete veoma rigoroznu proveru — nije dovoljno da imate želju i mogućnosti da platite štand. Međutim, to je samo početak — da biste opstali u tom svetu, neophodan je kontinuirani kvalitet, sposobnost da se ide u korak sa svetskim inženjeskim trendovima, pa čak i da budete sposobni da ih sami kreirate. Svake godine kada stignemo u Monako, sve nas obuzme poseban ponos, jer se tada podsetimo da smo i mi deo najboljih među najboljima, sa bazom u Bataji. Svake godine poslednje nedelje septembra smo tamo — već pet godina zaredom. To nam je najvažniji poslovni događaj u godini. Monako Yacht Show je jedini sajam superjahti (jahti preko 50 metara veličine) i tendera (pomoćnih plovila za superjahte), kao i propratne opreme. Svi ostali sajmovi su sajmovi nautike gde možete naći sve tipove plovila od pet do 30 metara. Da biste shvatili razliku između Monaka i ostalih sajmova, to je najpre cena ulaznice. Za Dizeldorf, Kan, Majami i sve ostale svetske sajmove nautike, cena ulaznice je od 15 do 30 evra, a za Monako Yacht Show je cena ulaznice 700 evra za jedan dan. Mi kao izlagači uvek imamo određen broj propusnica za svoje goste, partnere, klijente, kao i VIP propusnice koje uključuju curtesy car na teritoriji Monaka, šampanjac u VIP loungu, VIP shuttle boat, s obzirom na to da je marina u kojoj se sajam održava jako velika i da postoje linije za transfer posetilaca sa jednog kraja na drugi.
Ove godine smo u Dizeldorfu prvi put izlagali jedini čamac koji imamo u serijskoj proizvodnji Bulldog 600. Boot Dizeldorf je najveći svetski sajam nautike na zatvorenom i najvažniji događaj za proizvođače i dilere za plovila do 30 metara. Kan i Majami su za sada u našem kalendaru na nivou posete, ali u planu su nam izlaganja i tamo u narednom periodu. Kan najviše volim jer idem samo u posetu, bez obaveza oko organizacije izlaganja. Obično u dva dana imam više od 20 sastanaka, pa iskoristim priliku da iznajmim helikopter ‘na račun preduzeća’ do aerodroma — heli taksi. Vlasnik firme, koji je ujedno i direktor, hoće da me ubije, ali s obzirom na rezultate koje uvek imam — toleriše heli. Takođe ne propušta priliku da se našali i žali klijentima i partnerima kada nam dođu u posetu da plaćam helikopter firminom karticom. Generalno, na nivou firme veoma dobro funkcionišemo kao tim, ne samo kao menadžment, poštujemo jedni druge, uvek smo tu jedni za druge — odnosno za posao, odlično se poznajemo, tako da u takvom okruženju mogu postojati samo pozitivni rezultati.
Čime ste se izdvojili na tržištu i po čemu ste prepoznatljivi širom sveta?
Izdvojili smo se najpre stručnošću i inovacijama, potom mogućnošću i brzinom izrade i isporuke, kao i cenom, a što je najvažnije uslugom održavanja (after sales). Da se razumemo, svako može da dizajnira, problem je napraviti to na način da se ne naruši taj savremeni dizajn i inovacija. Naš dizajn nikada nije samo estetika — on je uvek inženjerski razrađen do poslednjeg detalja. Custom tenderi su specifični jer je svaki projekat poseban, radi se prvi i najčešće poslednji put, svaki je drugačiji. To znači da svaki put praktično razvijate prototip koji istovremeno mora biti i finalni proizvod, a to zahteva ogromno znanje, preciznost i iskustvo.
Ali ono po čemu smo zaista prepoznatljivi širom sveta jeste after sales. U superyacht industriji poverenje je sve. Klijenti znaju da ako se bilo šta desi — a govorimo o plovilima koja su ručno izrađena i tehnički kompleksna — mi reagujemo odmah. Naši tehničari putuju tamo gde je jahta u tom trenutku — Barbados, UK, Sejšeli, Azurna obala, Njujork, lokacija nije prepreka, ne nudimo izgovore, već rešenja. Mislim da je upravo ta kombinacija — inovacija, brzina izrade i globalna podrška — razlog zašto smo iz Srbije postali prepoznatljivo ime u superyacht industriji.
Kada klijent dođe sa vizijom, kako ta vizija prolazi kroz vaš tim — od crteža do trenutka kada dotakne more?
Zavisi od projekta, klijenta, budžeta i željenog roka isporuke. Kada je u pitanju full custom limo tender, klijenti ga najčešće naručuju paralelno sa izgradnjom superjahte, kako bi rokovi isporuke bili usklađeni. Takav projekat može da traje i po dve i po godine. Proces kreće od crteža i definisanja finalnog dizajna, zatim sledi detaljna inženjerska razrada, izrada modela i kalupa, i na kraju samog plovila — koje je istovremeno i prototip i finalni proizvod. Nakon toga dolaze testiranja, najpre na suvom, pa na vodi. Tokom proizvodnje, odvijaju se i redovne kontrole. Klijent gotovo nikad ne dolazi lično, već angažuje Yacht Management kompaniju koja ga zastupa. To su timovi inženjera, kapetana i stručnjaka iz superyacht industrije koji u ime vlasnika tehnički kontrolišu ceo proces. Kao što imate advokata koji vas zastupa na sudu, tako vlasnici superjahti imaju eksperte koji zastupaju njihove interese kod proizvođača. Kako se projekat bliži kraju, kontrola postaje gotovo mikroskopska. Koriste se reflektori i lupa, proverava se svaki milimetar plovila. Testiranja traju danima, često i više puta pre isporuke. Tender mora da ispuni estetske zahteve, vrhunski kvalitet izrade, performanse i udobnost, ali i tehničke parametre — težinu zbog nosivosti jahte, tačne dimenzije zbog garaže u kojoj boravi kada se ne koristi, kao i mogućnost jednostavnog prebacivanja iz garaže superjahte u more i obrnuto.
Poenta svega je da kada vlasnik krene sa svoje superjahte ka obali bude jasno da je limo tender njen produžetak — „mini me”, superjahta u malom, deo iste flote i izraz poslednjih inženjerskih i dizajnerskih trendova.
Nakon isporuke, kalup se uništava kako bi plovilo ostalo unikat — jedino na svetu. Jedan ovakav full custom tender može da košta od 500.000 do dva miliona evra.
Koja je vaša prepoznatljiva linija i da li je BULDOG 600 osvojio sve, pa i naše ljude? Za koga je Buldog 600?
Bulldog 600 nije nastao kao serijski čamac, prvobitno je razvijen kao open day tender za jednu superjahtu od 55 metara. Imao je brodski motor i drugačiji raspored sedenja. Nakon tog projekta, zaključili smo da uz određene izmene i optimizaciju materijala i cene može da se prilagodi tržištu i uđe u serijsku proizvodnju.
Tako je nastao Bulldog 600 — dnevni čamac od šest metara za osam osoba, namenjen priobalnom morskom pojasu, ali podjednako dobro funkcioniše na rekama i jezerima.
Premijerno smo ga predstavili na Sajmu nautike u Beogradu 2023. godine — beogradski sajam ne propuštamo. Zatim smo ga izlagali u Biogradu 2024, na Palma International Boat Show 2025 u Španiji, a ove godine i u Dizeldorfu 2026, koji je najvažniji svetski sajam nautike u zatvorenom prostoru, i veoma smo ponosni zbog toga.
Imamo dilere u Španiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori, a nakon Dizeldorfa i zainteresovane dilere iz drugih evropskih zemalja. Bulldog 600 je odlično prihvaćen i kod domaćih i kod stranih klijenata, najviše zbog odnosa kompaktnosti i prostranosti, dizajna, ali iznad svega performansi i stabilnosti koju pruža za tu veličinu.
To je čamac za celodnevno uživanje — za porodicu, za društvo, za vodene sportove, ali i za rentiranje.
Upravo smo se vratili sa sajma u Zagrebu, a tokom 2026. planirani su Split, Beograd, Trogir, Palma de Majorka, Barselona i ponovo Biograd.
Bulldog 600 je povoljniji u odnosu na superyacht tendere, ali je jednako ozbiljno razvijen. To se najbolje vidi po reakcijama poznavalaca, koji uvek sa oduševljenjem primete detalje i završnu obradu koje drugi čamci u toj kategoriji veličine i cene nemaju. Upravo ti detalji ga izdvajaju. Posebnu vrednost daje i mogućnost da klijent sam bira boju i materijale, pa čamac može u određenoj meri da prilagodi sebi. Ta kombinacija ozbiljnog razvoja i personalizacije čini Bulldog 600 prepoznatljivim na tržištu.
Šta da očekujemo na Sajmu nautike u Beogradu? Čime ćete se predstaviti?
I ove godine na Sajmu nautike u Beogradu izlažemo Bulldog 600, ali u verziji sa krmenom klupom, što je novitet. Do sada je bio sa krmenim sunbed-om, tako da će publika prvi put imati priliku da vidi drugačiju konfiguraciju.
Ovo je četvrti put da domaća publika može da vidi Bulldog kao rezultat domaće pameti, projektovanja i proizvodnje. Nije što je naš, ali kada ga uporedim sa modelima stranih proizvođača u istoj kategoriji, zaista se razlikuje modernim linijama i nekim praktičnim rešenjima, kao na primer dizajn trupa koji omogućava prostranost i širinu pramčane zone, čime se stiče utisak da ste na dosta većem plovilu. Beogradski sajam nam je uvek važan. To je prilika da se vidimo sa kolegama i dobavljačima iz domaće nautike, da dočekamo postojeće i potencijalne klijente i da pokažemo šta smo novo uradili tokom godine.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv “My New Era”. Kako gledaš na svoju novu eru i da li je počela? I da li je Argo Navis svojim stilom, snagom, znanjem, već u budućnosti sa svojim klijentima?
Moja jedna era se završila dolaskom korone, a ‘My New Era’ otpočela je mojim otkrićem nautičke industrije. Mogu da kažem da uveliko živim i uživam u svojoj novoj eri, posebno od kako sam deo Argo Navisa. Potpuno sam pronašla sebe u ovoj industriji i firmi — radim ono što volim, imam punu slobodu i poverenje, sjajne kolege i mentore — direktor često kaže da sam postala i inženjerka, šta sam sve naučila od kako sam počela da radim u AN — što je aposlutna istina, ne prođe dan da ne naučim nešto novo. Ponekad imam utisak da bih samostalno znala da sklopim plovilo.
Što se tiče Argo Navisa, i tu ulazimo u novu eru, jer upravo finalizujemo selidbu u novi proizvodni pogon koji će omogućiti bolje uslove za rad, uvećanje kapaciteta proizvodnje, kao i dodatno podići opšte raspoloženje među kolegama, što će se sigurno pozitivno odraziti na aktuelne i dolazeće projekte.
Znanje i ideje nam nikad ne nedostaju, uvek idemo u korak ili ispred vremena. Tu smo da odgovorimo na sve zahteve klijenata i da nadmašimo njihova očekivanja.
Budućnost je već tu, s obzirom na to da nam je proizvodnja uvek po 2-3 godine unapred prodata.
