TEKST/FOTOGRAFIJE: JELENA JANKOVIĆ
Moja sledeća destinacija posle Bitefa u Beogradu je Madrid.
Četiri generacije na sceni, publika, život u teatru u beskrajnim pejzažima vremena, koji nam Jan Fabre pruža u 24 sata.
11.01. Let mi je bio otkazan i preusmerili su me da do Madrida putujem preko Turske.
Oko 15 sati sam provela u putu, sletela, otrčala na probu kako bih se pripremila za sutrašnji dan. Proba je već bila u toku, veliki broj ljudi, ja po običaju povučena kada ulazim u veliku grupu, samo ćutim i posmatram. Oni su prijatni, otvoreni, svako fokusiran na svoj zadatak, a u pauzama beskrajno duhoviti. Kasno uveče dokopala sam se sobe, neizmerno umorna, sa jakom glavoboljom, ali srećna što sam tu i što ću opet biti deo pozorišnog ultramaratona.
Ultramaraton je životna disciplina. To je disciplina višegodišnjih priprema. Telo je moćno, ali snaga je u glavi. To je disciplina u kojoj se boriš sam sa sobom. Upoznaješ sebe, učiš se strpljenju, izdržljivosti, vidiš cilj i mudro ideš ka njemu. Tu nema brze igre. Fokus, koncentracija i igra misli su ključni faktori. Telo ti popusti u određenom delu, ali glava te vuče dalje. Upravo to je i ova predstava za ceo tim, sve one koji su deo Olimpa.
Igra emocija, izdržljivosti, volje…
12.01. Budim se, glavobolja je sve jača, pakujem opremu i računam koliko kafe će mi trebati. Smestila sam se iza scene, igrači beskrajno koncentrisani i u poslednjim pripremama.
Ivana Jozić, performerka iz trupe, brinula je o meni kao da ja igram u predstavi, posle višesatnog igranja svaki put mi se nasmeje i pita da li mi nešto treba. Sophie, producentkinja trupe, dolazila je do mene sa brigom kako izdržavam, da pita za hranu, naglasila je da moram da se odmaram i nije mi bilo jasno kako pored tolike mašinerije ima fokus da se brine i o meni?! Nikada takav sklad nisam videla u toku jedne predstave, a pogotovu ove, koja traje čitav jedan dan. Da li je zaista takav sklad bio, ja to ne znam, ali se mirna energija održala do samog kraja.
Borba sa snom je neizmerna, ali kada vidim njih na sceni i iza scene bude me sramota da kao slonica uzmem vreću i zaspim.
Španci su bili neizmerno simpatični, sa velikom pažnjom pratili su predstavu sve do dolaska časova za spavanje. Najveća gužva je bila u sobama za odmor – tokom noći ljudi su se menjali i do jutarnjih sati to je bila najposećenija prostorija.
U holu, ljudi su počeli da se druže, piju kafu, pozajmljuju jedni drugima hranu, razmenjuju utiske, vode diskusije… To je čar ovo produkcije. Olimp je udar na vreme. Naš dan poklanjamo pozornici, sa izvršavanjem svih potreba koje imamo u toku jednog dana i sve to radimo u teatru.
Plačeš, smeješ se, spavaš, jedeš, vodiš rasprave, ćutiš, povlačiš se, razmišljaš šta je ovde normalno i da li smo svi ovde ludi. Da li sam ja luda što sam deo toga ili svi ovi ljudi koji ovo rade zbog nas? To nije više pitanje određivanja kvaliteta, to je pitanje odnosa i poštovanja. Nas publike prema njima i izvođača prema nama.
Ovo nije samo predstava o grčkoj mitologiji, nije stvar “golotinje”, kako se polemika u Srbiji vodila, nije pitanja samo sadržaja na sceni, ceo taj sadržaj je i van scene, tu sa nama, mi smo deo svega toga, sa našim karakterima, osudama, prihvatanjima. To je prikaz naših života. Nas samih. Ova predstava je život, naš život! Ako želiš i voliš život, osetićeš i razumeti svaki delić predstave, voziće te kroz razne emocije, a ako si zarobljen sam sa sobom, nećeš je razumeti, ostaćeš spoljni posmatrač, često sa “intelektualnim i moralnim” osudama.
Poslednja scena se pretvorila u pobedu i skupljanje svih nas koji su počeli predstavu i rasuli se, a ponovo ujedinili na kraju. Pubika je vrištala, plesala, držala igrače neprekidnim aplauzom koji je trajao 20 minuta.
Kada smo završili sve, zagrlili smo se i svako je otišao svojim putem.
Mazohizam je stupio na red, pa posle 24 h rada pešačim do hotela i proživljavam još malo sve što se događalo u toku prethodnog dana. Sama, noć, sa bolovima u nogama, pospana, ali neizmerno mirna.
Te večeri osećala sam se kao najsrećnija žena u Madridu. Zašto?
Zato što živim, volim, osećam, zato što sam mogla da delim, zato što sam tu, u momentu, bez očekivanja, samo dišem i srećna sam. Zato što u ovom brzom životu i današnjem vremenu zaboravljamo na emocije, trenutke… Zaboravimo da budemo mali, a u isto vreme veliki.
Ovo je predstava gde nam je dato da učimo, gledamo, žmurimo ukoliko to želimo, da budemo iskreni, a isto tako i lažni pred samima sobom. Dato nam je vreme koje često propuštamo. Možda na kraju sve ovo nije Olimp, ali za mene jeste.
13.01. Slećem, carinik na aerodromu Nikola Tesla uzima mi kofer i, stavku po stavku, prevrće, želeći da mi zapleni aparat. Rekla sam mu da ću fotografije u aparatu životom braniti i da me bolje pusti. Mislim da nije očekivao takav moj odgovor, nisam ni ja, ali instinktivno je izleteo. Pustio me je. Ja sam dodala da sam sišla sa Olimpa i da mu želim jedan takav. Mislim da me sledeći put neće pustiti bez duple kazne.
Do sledećeg Olimpa, samo hrabro kroz svoje vreme.
