SLEDEĆE GODINE U OVO DOBA BIĆU NEPOBEDIVA

PIŠE: TAMARA BANJEŠEVIĆ, OPERSKA PEVAČICA

Hmmm… Počela je vrlo zanimljivo – sa ses­trom i dve drugarice dočekujem 01. 01. 2020. u Madridu, sa vinom u jednoj ruci i grožđem u drugoj. Po španskom običaju, u poslednjih 12 sekundi stare godine, jede se 12 zrna grožđa ne bi li se sa obiljem, srećom i prosperiteom ušlo u Novu godinu.

Nekoliko sati kasnije, kada smo se sestra i ja uputile na avion za Lisabon, jedan od mojih omiljenjih gradova, prospekt obilja i sreće u 2020. izgledao je vrlo obećavajuće.

Nisu samo grožđe i Lisabon doveli do toga da 2020. zazvuči kao magična godina, poslovno su me čekali jako uzbudljivi projekti, selidba u Pariz na šest meseci, postojali su čak i planovi da polako počnem proces prelaženja u slo­bodne umetnike i selidbe iz Nemaćke u Lisab­on za stalno.

Svašta je bilo u planu, ali ova godina je imala svoj poseban plan za sve nas. Sa Novom go­dinom dolazi novi početak, da, dolazi, ali na način kojem se niko nije nadao.

Iako usnulo, usporeno i naizgled na kompletno pogrešan način, puno toga se ipak izdešavalo i promenilo i ova godina je postala jedna od najznačajnijih u mom životu.

Posle povratka iz Portugala, brzo sam se us­talila u svojoj umetničko-pevačkoj rutini – sva­kodnevne probe u Nemačkoj, letovi na relaciji Dizeldorf – Pariz zbog simultanih proba/preds­tava i pripremanja tri velika projekta, svaki drugi dan. Adrenalin, akcija, putovanja, ja sve mogu stav – način života koji mi najviše prija i od kog sam praktično postala zavisna dok sam studi­rala u Njujorku. Tamo je tempo svakodnevice toliko brz i toliko ima stvari za iskusiti, videti, naučiti, da ako želiš da budeš deo tog čuda, ne­maš izbora nego da usvojiš tu njegovu gotovo superherojsku energiju.

Dva meseca sam uživala u radu i životu, a onda se sve odjednom okrenulo naglavačke. Zbog novonastale zdravstvene situacije suspendo­vane su sve probe i predstave do daljnjeg. Avi­onski i vozni prevoz je ukinut, ljudski kontakt nije preporučivan.

Od 100 na sat je sve odjednom stalo. Haos, šta sada?

Spakovala sam kofere i došla u Beograd, gde sam provela narednih šest meseci, prvi put toliko dugo od kad sam otišla 2007. godine.

Potpuna neizvesnost i šok, niko ne zna šta se dešava i šta će se dešavati.

Prvih mesec dana je bilo jako naporno, s obzi­rom da sam došla iz inostranstva, bila sam sve vreme u karantinu, kućnom pritvoru, kako sam ja to zvala.

Mesec dana, samo soba i ja, užas, ali ta samoća i praznina su bile savršen podstrek da se okre­nem sebi i počnem svoje spiritualno buđenje. Nešto čime sam se s vremena na vreme za­nimala u poslednjih godinu dana otkad sam pročitala knjigu „Tajna“.

Počinjem istinski rad na sebi kroz meditaciju, psihoterapiju, postavljam sebi najteža pitanja i suočavam se sa svojim nesigurnostima.

Tek sam tada shvatila koliko su naši umovi glad­ni nege i pažnje, da je voleti samog sebe nešto što svaki čovek mora da masteruje da bi imao bilo kakve šanse za lep i srećan život. Koliko smo svi mi gluvi za želje i potrebe naše duše, našeg bića, koliko ne znamo da vodimo računa o sebi i zato se često osećamo odbačeno, ne­voljeno, nemoćno, samo zato što nas niko ni­kada nije naučio kako da sami sebe ispunimo i usrećimo. Kako da saznamo šta želimo, a ne da živimo na auto-pilotu dok se on ne pokvari…

Niko nas nije naučio da ne tražimo od drugih da nam nadoknade nedostatke koje osećamo u sebi, nego da ih osvestimo i promenimo sami. Niko nam nije rekao da mi to sve možemo i da će nam samo biti lepše i bolje ako u tome us­pemo.

Svašta sam otkrila i naučila, mnoge stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju – slušati, uvaža­vati i poštovati svaki aspekt svoje ličnosti, ne ignorisati onaj osećaj u stomaku koji imam kada radim nešto protiv svoje volje.

Shvatila sam da naši umovi imaju mnogo veći potencijal i moć nego što mislimo, da može­mo sve da imamo samo ako promenimo način razmišljanja. Samo ako se okrenemo sebi, počnemo da se ispitujemo i bolje upoznajemo. Potrebna je disciplina i upornost, rad na sebi donosi razne poteškoće i naš je instinkt da os­tanemo u zoni komfora koliko god možemo, ali već za ovo kratko vreme vidim veliku promenu u sebi i svom životu. Sledeće godine u ovo doba biću nepobediva.

Shvatila sam da je čovekov jedini zadatak da nauči da voli, brine i uvažava sebe najviše na svetu, da ima samopouzdanja i vere da će uvek, čak i u najgorim i najstrašnijim trenuci­ma, moći da se osloni na samog sebe šta god da se desi. Ko god i šta god da nam pokida sig­urnosnu mrežu koju smo godinama, neki i de­cenijama, pleli. To nije lako naučiti, pogotovo u društvu koje propagira otupelost, zavisnost od spoljnih uticaja i površnost, ali upornost i vežba definitivno pomažu. Kad jednom shvatiš, onda nije teško da promeniš, samo treba uporno dal­je da radiš.

Od kraja leta do sada se nije mnogo toga promenilo u svetu, virus i dalje hara, još ljuće nego do sada, ljudi su i dalje zatvoreni, sami, usamljeni, ja sam opet u Parizu, ali i dalje ne znam da li ćemo uspeti da završimo projekat do kraja, neizvesnost ko zna do kada… sve naizgled isto, ali ja sam drugačija.

Snažnija, probuđenija, lepša i srećnija – sve to zahvaljujući svojoj hrabroj odluci da počnem is­tinjski da volim i uvažavam samu sebe – samo zato što dišem i postojim, drugi razlog je nepo­treban.