ŽIVOTNA UČITELJICA 2020.

PIŠE: BILJANA ATOS STANOJEVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM

Znate onu rečenicu “Tamo gde je sve po tvom”. Tako je počela moja 2020. godina. U odabranom društvu, u malom restoranu i sa tek upoznatim slučajnim posetiocima te večeri, željnih nekih novih trenutaka i starih zaborava. I muzika za dušu. Kako god sada zvučalo, da li je tada pro­radila podsvest, intuicija ili nešto treće, prvi put sam kao novogodišnju želju pomislila da svi moji najdraži budu zdravi i spokojni! Neverovatno, sa ove tačke, na pragu decembra, shvatam koliko je ta želja bila moćna i jaka, taman tolika da pregu­ramo ove nespokoje, strahove i bolesti!

A obećavala je ta 2020. Na početku, nove izazove kroz učenja i putovanja, jedno letovanje u toplijim krajevima da se damari smire, upiju plavetnilo i sastave rastavljene kockice, a onda povratak u rodni grad u nove pohode, uspehe i izazove. Sve je to u mojoj glavi bilo složeno po moždanim viju­gama, u folderima, a po pravilima organizovane, samosvesne žene koja prati uputstva za napre­dak odabranih životnih učitelja i poučena njima, sastavlja, zapisuje i dostiže ciljeve.

Dok sam ja pravila, opuštena i sigurna, svoje pla­nove, negde tamo u Kini (ipak je to predaleko od nas) pojavio se virus, nije bezazlen, po izveštaji­ma i vestima, ali nije ni blizu… Međutim, desilo se ono što niko od nas nije mogao da pretpostavi, Kina je bila preblizu! Virus je volšebnom brzinom prelazio okeane i mora, kontinente i države, pro­glašeno je vanredno stanje! Kako sada dalje?

Prvi višenedeljni izazov je bila hrana, testo u svim oblicima, sa ličnim zavaravanjem da je pre nekog određenog i zacrtanog odmora stigao rani re­laks i čuvena rečenica “Ko zna zašto je to dobro”. Ipak, ja nisam osoba, vrlo brzo sam shvatila, koja bi zavaravala sebe. Situacija je po objavama raz­nih medija bila alarmantna i bez neke nade da će brzo proći. Onda je krenulo spremanje ormana. U zavisnosti od raspoloženja, poklon kese su bile više ili manje napunjene. Ili sam bila vredna ili baš i nisam imala šta da raspremam. Sve dolazi u obzir kao potvrda tadašnjeg stanja.

I nedelje prolaze, neki meseci, a kako se zatvara­ju granice ili su već zatvorene, osvestih u sebi da sam izbegla virus, ali sam ostala bez posla! Kako i gde sada? Nije bilo lako, nije ni sada lako, ali… ko zna zašto je to dobro!

Nemam dilemu da je ova godina svima bila život­na učiteljica, pa kako se ko snašao. Napravila je velike rezove, velike promene, pretumbala nam živote! Dala nam je opciju preživljavanja na svim nivoima i proživela sa nama mnoge situacije koje smo potisnuli i hteli da zaboravimo. Mno­go učenih i pametnih ljudi nam je pružilo šansu da obogatimo svoje znanje, bilo je i onih koji su nam energije odnosili i gasili, ali niko ne može da porekne da je sve ovo vreme odluka bila naša i lična!

Desile su se i sjajne stvari! Upoznali su se neki koji su se jedva na ulici poznavali, neka stara pri­jateljstva prestala su to da budu, a desila su se i nova prepoznavanja i novi titraji srca.

Sređeni ormani, pročitane nepročitane knjige, usporeni ritam života, misli o mogućnostima i početak nečeg novog… Ipak ima nade, samo nek potraje novogodišnja želja da smo svi zdravi i srećni!