RAZGOVOR ZA KOSMOS

PIŠE: SLAVICA POPARA JOVANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Ova 2020. godina je verovatno prelomna, ne samo meni, već i čovečanstvu. Ljudi su uspeli da naprave ČUDA na zemlji, da ostvare vizije, pa i više od toga. Prevazišli su i ljudsku prirodu. Sva svoja čula ljudi su otvorili prema SPOLJA, pa su se zapleli u spoljašnji svet. Sve se svelo na užitak ili na bol. Naučna dostignuća, jedna grupa naučnika, pa i ljudi od zvanja i znanja, nameću nam nedoumice, nepoverenje i materi­jalizam. Samo nam nisu doneli trajnu sreću ili barem mir i harmoniju.

Meni ništa od takvih i ne treba. Uspevam da jogom održim telo i duh u miru i za to mi je dovoljno da upoznam sebe. Čini mi se da bih bila duboko nesrećna kada bih se samo bavila upoznavanjem i tumačenjem sveta.

Pokušavajući da prizovem sećanje na početak ove godine zbunilo me vreme. Kao da je počela pre više godina, pa mi sve jasniji postaje osećaj da je vreme relativna stvar, da se zaista spa­ja i prošlost i sadašnjost i budućnost u samo jedan trenutak, ovde i sada.

Na poziv drage i poštovane urednice magazi­na RYL, kojoj se iskreno divim, razmišljala sam ŠTA napisati o ovoj 2020. godini .

U nedostatku tog istog vremena, jer je na svet stiglo unuče OVE godine, jer se posao i egzis­tencija okreću u nekom drugom pravcu, pa pokušavam da prepoznam svoj NOVI put i prih­vatim ga, setih se nekih razgovora i događaja iz prošlih godina na osnovu kojih mogu iskazati osećaj za ovu 2020. godinu.

1. avgust 2018. godine

Često razgovaram sa sinovima o raznim temama. Večeras me mlađi potomak (22 go­dine) pitao šta je to “gubljenje vremena”. Da li je to igranje igrica, gledanje filma, šta su uopšte prazne kalorije? Kako da se čovek koncentriše na pravu stvar u životu? Kako da čovek ne bude sebičan ili da bude izuzetno sebičan, ali ne mnogo na štetu drugih ili da to njima ne bude tako očigledno? Molim lepo, prošla je ponoć, odmaram se uz knjigu, listam nešto. Ni stigla nisam da čujem sve to kako treba… on ode.

Pa, sinak dragi, na izmaku mog srednjeg veka, mogu ti reći par stvari. Kada bih sad počela da pišem svoju autobiografiju, čini mi se da bih više i maštovitije pisala o svom silnom “izgu­bljenom vremenu” nego o bilo čemu drugom. Kroz to izgubljeno vreme kreirala sam najlepše modele haljina, šešira, torbi, nakita. Pevušila sam satima neke melodije i zamišljala da su baš za mene napisane. Gledala sam u nebo (što i danas radim) prepoznavajući zvezdu pod kojom sam rođena i gde ću opet otići kad za to dođe vreme. Otvarala sam prozore kada je pljusak, stavljala veliki perjani jastuk i satima analizirala događaje u glavnoj ulici kao da su mi davali neku nadu da će sve biti dobro posle, barem čistije. Rastezala sam harmoniku upor­no pokušavajući da na njoj sviram evergrin i da vidiš meni je to bilo dobro, ostali nisu ni čuli. Kao što vidiš, sa velikim uzbuđenjem se sećam tog „izgubljenog vremena“.

Prava stvar u životu mislim da se ceni po de­lima koje si uradio. E, za to ti treba lična i građanska hrabrost. Ako mene pitaš, koncen­triši se na ono što zaista želis, za čim žudiš i o čemu sanjaš.

Šalu na stranu, kada je u pitanju sebičnost. Ako posmatramo kao davanje i primanje, onda se otvori za oba, pa šta bude. U svakom drugom slučaju sebičnost može biti više dijagnoza nego osobina. Mani se toga.

Dakle, sinak moj, verujem u pravdu, samo ponekad teško pobeđuje.

Dosegnućeš onu veličinu koju si dobio kao talenat, kao nasleđe, kao sudbinu i, naravno, treba tu i sreće.

U svakom slučaju, ne žali ni za čim, barem ne previše.

Gle… pa on spava… laku noć, sinak moj dragi, sanjaj svoje snove i to najlepše. Laku noć i star­ijem, sve ovo važi za obojicu. Volim vas .

Ovo je razgovor koji bih poslala u kosmos kao svoju poruku za kraj ove i početak sledeće go­dine. Trenutno čovečanstvo prolazi kroz evo­lucionu krizu, možda opet, možda prvi put, ko to zna. Čini mi se da se polako hvatamo u mrežu čudne kontrole nad ljudima, a sve man­je nad samim sobom. Spas možemo potražiti u kosmičkoj energiji, koja je ovde i svuda, koja je veza između galaksija, planeta, zvezda, ljudi, prirode, molekula. Možda je baš ona TA život­na sila presudna za održavanje svesti, čula i naših postupaka.

Sigurno da je ova 2020. godina bila burnija i čudnija od drugih, ali gustina mojih misli se smanjuje na što manje teksta, pa zvuči kao po­ruka ili predlog svima nama. Meditirajte, molite se, družite se sa ljudima koji vam prijaju, čuvajte svoje porodice i širite bezgraničnu ljubav. Ljudi smo i sigurna sam da će nas to osloboditi od fizičkih i mentalnih bolesti.

Neka je ljubav u nama i sklad.