PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: KATARINA ANĐELKOV
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
DR SCI. MED. KATARINA ANĐELKOV, SPECIJALISTA PLASTIČNE I REKONSTRUKTIVNE HIRURGIJE SA VIŠE OD DVE DECENIJE ISKUSTVA, NOSILAC NAJVIŠIH PROFESIONALNIH TITULA U REGIONU I ŠIRE.
DIPLOMIRALA JE MEDICINU NA UNIVERZITETU U BEOGRADU, A ZATIM ZAVRŠILA SPECIJALIZACIJU IZ PLASTIČNE HIRURGIJE KOD PROFESORA IVA PITANGIJA U RIO DE ŽANEIRU, U BRAZILU. MAGISTRIRALA JE I DOKTORIRALA IZ PLASTIČNE I REKONSTRUKTIVNE HIRURGIJE NA UNIVERZITETU U BEOGRADU, STIČUĆI ZVANJE MAGISTRA I DOKTORA NAUKA.
TRENUTNO JE NAUČNI SARADNIK NA MEDICINSKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU, GDE VODI ISTRAŽIVANJA IZ ĆELIJSKIH TERAPIJA I REGENERATIVNE MEDICINE. OSNIVAČ I VLASNIK BELPRIME CLINIC, PRVE KLINIKE ZA REGENERATIVNU HIRURGIJU I PRIMENU MATIČNIH ĆELIJA NA BALKANU.
KAO UREDNIK ODELJKA ZA ASJOF (AESTHETIC SURGERY OPEN FORUM) I ČLAN MEĐUNARODNOG UREDNIČKOG ODBORA AESTHETIC SURGERY JOURNAL (ASJ), OSTVARILA JE ZNAČAJAN UTICAJ U NAUČNOM SVETU ESTETSKE HIRURGIJE. REDOVNI JE RECENZENT ZA VODEĆE UGLEDNE ČASOPISE (ASJ, PRSGO, APS), AUTOR VIŠE OD 50 STRUČNIH ČLANAKA I NEKOLIKO POGLAVLJA U UDŽBENICIMA PLASTIČNE HIRURGIJE, NOSILAC BROJNIH PRIZNANJA I NAGRADA NA INTERNACIONALNIM I REGIONALNIM KONFERENCIJAMA ZA ISTRAŽIVANJE I INOVACIJE U REGENERATIVNOJ MEDICINI.
NJENA KARIJERA JE OBELEŽENA VIŠESTRUKIM MEĐUNARODNIM SERTIFIKATIMA, NAGRADAMA ZA INOVACIJE I PRIZNANJIMA ZA ETIKU I BEZBEDNOST U ESTETICI. U FOKUSU NJENOG RADA SU NAUČNE STUDIJE, SARADNJE SA MEĐUNARODNIM TIMOVIMA I RAZVOJ STANDARDA KOJI KOMBINUJU NAUKU I PRAKSU.
Da li je mala Katarina mogla da nasluti da će jednog dana postati žena kakva je sada? Na koji način te je put od detinjstva do današnje profesionalne uloge oblikovao kao osobu i lekara?
Mislim da jeste. I pre svih današnjih tehnika vizualizacije i manifestacije, koje su sada toliko popularne, ja sam već kao devojčica od desetak godina jasno videla šta želim da budem. Sećam se da sam se jednog dana vratila iz škole i u jednom ženskom časopisu pročitala intervju profesora Iva Pitangija. Pričao je o svom životnom putu, ali i o tome kako je pomogao Nikiju Laudi nakon teške nesreće koju je doživeo na trci. Ta priča me je neverovatno potresla i inspirisala. I danas se posle toliko godina jasno sećam fotografija iz tog intervjua i osećaja koji sam tada imala.
Sećam se da sam istog trenutka rekla svojoj majci da ću jednog dana završiti plastičnu hirurgiju, da ću se baviti tim poslom i, što je tada zvučalo potpuno neverovatno, da ću specijalizaciju završiti upravo kod tog čoveka u Brazilu. U tom trenutku sam bila devojčica iz Kovina, u petom razredu osnovne škole. Trebalo je završiti školu, upisati i završiti fakultet, otići u Rio de Žaneiro i uspeti ući u jednu od najprestižnijih škola plastične hirurgije na svetu. Ali nekako se sve složilo upravo tako. Danas, kada pogledam unazad, deluje mi neverovatno da sam zaista prošla taj put i završila školu profesora Pitangija. Zato verujem da sam mogla da naslutim svoj put — jer je to bila moja najveća želja i nešto što sam istinski volela od detinjstva.
Što se tiče same medicine, ona je za mene bila prirodno okruženje. Odrasla sam u porodici lekara — i otac i majka su lekari, a brat je stomatolog. Od malena smo živeli okruženi pacijentima, razgovorima o medicini i osećajem da je pomoći nekome najnormalniji deo života. To je sigurno oblikovalo i mene kao osobu i kao lekara.
A kao žena, mislim da sam najviše naučila da je važno biti samostalan, obrazovan i svoj. U mojoj porodici se uvek insistiralo na znanju, radu i tome da jednog dana budem žena koja može sama da stoji iza sebe. Verovatno je baš to najviše odredilo moj životni put.
Koja je tvoja formula uspeha?
Mislim da se moj odgovor na to pitanje menjao tokom godina i odrastanja. Ono što sam sa dvadeset godina smatrala uspehom, danas više ne smatram. Kada smo mladi, uspeh često vezujemo za karijeru, priznanja, titule, neke velike ciljeve koje želimo da osvojimo. I sve to jeste važno, jer nas gradi, motiviše i tera da idemo napred. Ali mislim da čovek tek posle određenih životnih i profesionalnih iskustava može zaista da razume šta uspeh zapravo znači.
Danas bih rekla da je najveći uspeh biti u miru sa sobom. Probuditi se ujutru i osećati da živiš život koji je u skladu sa onim što jesi. Da radiš posao koji voliš, da nisi usput izgubio sebe i da, uprkos svim izazovima, možeš da ostaneš dobar čovek.
Naravno, uspeh traži rad, disciplinu, odricanja i ogromnu posvećenost. Ali mislim da je podjednako važno naučiti da uživaš u putu, a ne samo u cilju. Jer ako stalno jurimo samo sledeći uspeh, a nikada ne stanemo da budemo srećni u trenutku u kom jesmo, onda nam nijedan uspeh neće biti dovoljan. I možda je upravo to moja formula uspeha — da čovek ostane veran sebi, da ne izgubi strast prema onome što radi i da, na kraju dana, ima mir u sebi.
Da li si oduvek bila ambiciozna ili te je život tome naučio?
Ne znam da li je to ambicija, sudbina ili jednostavno unutrašnji poziv, ali verujem da postoje ljudi koji imaju taj osećaj da moraju da idu dalje i da pronađu svoje mesto. Iskreno, negde sam se nadala da će me to možda malo popustiti sa godinama, ali nije. Samo je ta ambicija menjala svoj oblik. Danas je drugačija nego kada sam bila mlađa, zrelija je i mirnija, ali je i dalje tu, jednako prisutna. I možda je upravo to bila najvažnija pokretačka snaga kroz ceo moj život.
Koliko “medicina lepote” utiče na samopouzdanje žene?
Mislim da „medicina lepote” može da doprinese samopouzdanju žene, ali nikako ne mislim da je samo fizička lepota ono što ga stvara. Samopouzdanje se mnogo ranije gradi — kroz odrastanje, vaspitanje, ljubav koju dobijamo, način na koji učimo da vrednujemo sebe i kroz to na šta se tokom života stavlja akcenat.
Lepota koju dobijemo rođenjem jeste dar, ali sama po sebi nije dovoljna. Ukoliko ne postoje unutrašnji kvaliteti, harizma, stav i karakter, mislim da se ta lepota vremenom potpuno izgubi. S druge strane, postoje žene koje možda nisu bile klasično lepe u mladosti, a koje godinama postaju sve privlačnije upravo zbog energije koju nose, načina na koji žive i kako prolaze kroz život. Zato verujem da medicina lepote može da bude podrška — da nekome pomogne da se oseća bolje, svežije, odmornije ili sigurnije u sebe. I mislim da u tome nema ničeg lošeg. Ali ono što jednu ženu zaista čini lepom ne može da se operiše niti ubrizga. To su njen šarm, način na koji govori, smeje se, nosi sebe i način na koji prevazilazi životne izazove. Iskreno, mislim da su osmeh, energija i neka unutrašnja lakoća često mnogo privlačniji od bilo koje estetske procedure. A kada se spoljašnja i unutrašnja nega spoje na pravi način, tada žena zaista zablista.
Koliko se danas promenio odnos žena i muškaraca prema estetskim korekcijama? I koja je najtraženija estetska procedura?
Ono što se danas definitivno najviše promenilo, i kod žena i kod muškaraca, jeste otvorenost prema estetskim procedurama. Estetska medicina i estetska hirurgija više nisu tabu tema kao nekada. Tome je svakako doprinela velika dostupnost informacija, društvene mreže, internet, ali i činjenica da su ljudi danas mnogo više izloženi različitim mogućnostima koje moderna medicina pruža. Kada govorimo o najtraženijim procedurama, zanimljivo je da su, prema poslednjim svetskim istraživanjima velikih udruženja estetskih plastičnih hirurga, procedure na licu po prvi put prevazišle procedure na telu, koje su ranijih godina bile dominantne. Operacije kapaka, odnosno blefaroplastike, trenutno su među najčešće izvođenim estetskim operacijama u svetu, ali i kod nas.
Koliko je kontinuirano usavršavanje važno u oblasti estetske i plastične hirurgije i na koji način tvoje prisustvo na svetskim kongresima doprinosi unapređenju znanja, kvaliteta rada i sigurnosti pacijenata?
Kongresi, stručni sastanci i direktna razmena iskustava sa kolegama imaju ogroman značaj, jer medicina nije oblast u kojoj možete da stanete i kažete da ste sve naučili. Često upravo na tim susretima vidimo kako se određene tehnike menjaju, unapređuju ili prilagođavaju novim saznanjima, što direktno utiče na način na koji danas radimo sa pacijentima. Pored estetskog rezultata, sve više se govori o tome kako procedure učiniti bezbednijim, kako smanjiti rizike i kako pravilno proceniti šta je za određenog pacijenta najbolje rešenje. I mislim da je to veoma važan pravac razvoja naše struke.
Živela si i radila u Brazilu, zemlji gde je estetika i kultura lepote izuzetno izražena. Kako je to iskustvo oblikovalo tvoj profesionalni pogled na estetsku hirurgiju?
Ono što me je prvo dočekalo u Brazilu je bilo odsustvo predrasuda prema ženama hirurzima. Govorimo o periodu od pre više od dvadeset godina, kada kod nas nije bilo baš uobičajeno da žena bira hiruršku granu medicine. Naprotiv, često sam od kolega dobijala savete da je to „muški” posao i da bi možda trebalo da izaberem nešto drugo. Već tada je u Brazilu bilo potpuno normalno da žene budu hirurzi i ne samo to — bile su veoma cenjene. To mi je bilo veoma važno iskustvo i sigurno mi je dalo dodatnu sigurnost i slobodu da se razvijam profesionalno bez osećaja da moram nešto da dokazujem samo zato što sam žena.
Druga stvar koja me je fascinirala jeste koliko je estetska hirurgija već tada bila razvijena, prihvaćena i dostupna svima. Estetska hirurgija bila je deo svakodnevnog života i kulture, o njoj se otvoreno govorilo i ljudi nisu imali potrebu da kriju da žele da vode računa o svom izgledu. Procedure su se radile i u državnim bolnicama, po mnogo pristupačnijim cenama ili čak besplatno, dok je privatni sektor bio razvijen na drugom nivou. Dakle, estetska hirurgija nije bila rezervisana samo za mali broj privilegovanih ljudi.
Sve to je sigurno uticalo i na moj pogled na estetsku hirurgiju. Počela sam da je posmatram mnogo više kao oblast medicine koja može da doprinese kvalitetu života i samopouzdanju ljudi ukoliko se radi na pravi način i sa merom.
Da li se kroz međunarodna iskustva promenio tvoj pogled na lepotu i estetiku?
Moj pogled na estetsku hirurgiju i na način na koji treba raditi formiran je još u Brazilu, gde sam učila hirurgiju. Tamo su nas naučili da estetska hirurgija ne treba da bude upadljiva. Cilj ne bi trebalo da bude da svi vide šta je neko radio, već da primete da osoba izgleda lepše, svežije, odmornije i zadovoljnije sobom — ali na prirodan i nenametljiv način.
I danas sam protivnik lica koja počinju da liče jedno na drugo, protivnik sam agresivnih i prenaglašenih zahvata i protivnik sam menjanja anatomije zarad trenutnih trendova. Ne mislim da cilj estetske hirurgije treba da bude stvaranje neke nove osobe, već očuvanje individualnosti i prirodne lepote svakog pacijenta.
Posle više od dvadeset godina rada, verujem u isti princip kao i na početku i iskreno sumnjam da će bilo koji trend uspeti da promeni to moje mišljenje.
Da li je, po tvom mišljenju, u hirurgiji dobitna kombinacija nauke, iskustva i intuicije i koliko svaki od tih elemenata doprinosi konačnom rezultatu?
Bez znanja, nauke i kontinuiranog usavršavanja ne možemo ni da uđemo ozbiljno u ovaj posao. Medicina se stalno menja, tehnike se razvijaju, dolazimo do novih saznanja i hirurg mora neprestano da uči i prati razvoj svoje oblasti. To je osnova svega.
Međutim, iskustvo je ono što vremenom menja način na koji pristupate svakom pacijentu i svakoj operaciji. Sa godinama rada postajete mnogo obazriviji, precizniji i svesniji koliko je svaki organizam drugačiji. Upravo kroz veliki broj operacija, praćenje pacijenata i različitih ishoda, hirurg nauči da prepozna čitav spektar mogućih situacija i da na njih reaguje na pravi način.
A intuicija je možda onaj najneobjašnjiviji, ali veoma važan deo našeg posla. Intuicija nam često govori da li je neka procedura zaista pravi izbor za određenog pacijenta, ali i da li postoji međusobno poverenje između hirurga i pacijenta. Kada postoji poverenje, razumevanje i dobra komunikacija, mnogo je veća verovatnoća da će i sam rezultat biti uspešan. Zato verujem da su znanje, iskustvo i intuicija tri stvari koje se u hirurgiji ne mogu odvojiti. Tek kada se spoje, nastaje prava sigurnost i kvalitet rada.
Koliko je u tvom poslu važan timski rad i kako izgleda saradnja između hirurga, anesteziologa i celog medicinskog tima u postizanju najboljih rezultata za pacijente?
Hirurgija je apsolutno timski rad i mislim da ljudi često nisu ni svesni koliko je veliki broj ljudi uključen u svaku uspešnu operaciju i koliko svaki član tima doprinosi sigurnosti i konačnom rezultatu. Pored hirurga i anesteziologa, tu su i anestetičari, instrumentari i celo pomoćno osoblje u operacionoj sali. S druge strane, veoma je važna i sama povezanost i usklađenost tima. Kada tim dobro funkcioniše, to pacijent vrlo jasno oseća — kroz sigurnost, organizaciju, atmosferu i način na koji se svi ophode prema njemu. U estetskoj hirurgiji taj odnos ima možda još veću težinu nego u nekim drugim granama medicine, jer naši pacijenti ne dolaze zato što moraju, već zato što su nas sami izabrali i ukazali nam poverenje. Upravo na tome naš tim posebno insistira — da svaki pacijent oseti da nam je važan, da cenimo njegovo poverenje i da ćemo dati maksimum ne samo kada je rezultat operacije u pitanju, nego i kada su sigurnost, podrška i kompletno iskustvo tokom tog procesa u pitanju.
Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Iz kojeg si ti svemira?”. Šta bi ti kao žena sveta rekla — kakav je mikrokosmos u kojem živiš?
Moram da priznam da sam tokom života imala mnogo intervjua i odgovarala na razna pitanja, ali ovo mi zaista niko nikada nije postavio. I možda sam se upravo nad ovim pitanjem najviše zamislila.
Prvo što sam pomislila kada sam ga pročitala jeste da ja stvarno volim svoj mikrokosmos u kojem sada živim. Posle svih ovih godina, iskustava, putovanja i svega što život donese, danas mi je u njemu lepo i mirno. A taj mir je nešto što sam vremenom naučila da cenim možda više od svega.
Moj mikrokosmos ne čini mnogo ljudi i mislim da više ne puštam lako svakoga u taj prostor. Ali sam srećna što su tu ostali oni pravi — ljudi koji su opstali kroz godine, kroz različite faze života i kroz sva iskustva koja nas menjaju, nekoliko ljudi sa kojima mogu da delim i lepe i teške trenutke.
Veliki deo mog sveta čine i putovanja. Zahvaljujući poslu imam priliku da upoznajem različite zemlje, kulture i veoma interesantne ljude kako iz svoje profesije tako i van nje. Mislim da me upravo ti susreti obogaćuju i privatno i profesionalno.
Volim i svoje male rituale — čitanje, sport, jogu, trenutke kada uspem da budem sama sa sobom. Moj posao nosi mnogo kontakta sa ljudima, mnogo energije i izloženosti, pa možda baš zato toliko cenim svoju privatnost i te mirne trenutke koje danas pomalo sebično čuvam za sebe. Oni nisu česti, ali su mi veoma važni.
I eto, ako bih morala da opišem svoj mikrokosmos, rekla bih da je to miran svet sastavljen od ljudi koje volim, putovanja, rada koji me ispunjava, malih rituala i unutrašnjeg mira koji sam godinama gradila. I iskreno, danas ne bih volela da živim ni u jednom drugom svemiru osim u tom svom.
