BEOGRADSKI DENDIJI 21. VEKA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: ALEKSANDAR STIPČIĆ, MIHAILO BUKVIĆ, UROŠ MILADINOVIĆ

U HOTELU RADISSON COLLECTION U BEO­GRADU, U DECEMBRU MESECU, UGOSTILA SAM TRI NESVAKIDAŠNJA GOSPODINA. PRI­VUKLI SU PAŽNJU SVOJIM IZGLEDOM, STI­LOM I HARIZMOM, TOTALNO SU NEOBIČNI. NJIHOV ZAŠTITNI ZNAK JE BRADA, LEPO VASPITANJE, KOLEGIJALNOST I STRAST PREMA POSLU.

NOV MODERAN MUŠKARAC NA BALKANU MOŽDA TREBA DA BUDE POPUT NJIH.

ALEKSANDAR STIPČIĆ, DENDI 21. VEKA, RO­MANTIČAR, CIGAR SOMELIER.

MIHAILO BUKVIĆ, PRODUCENT, FILANTROP, VEČITI UČENIK, SLOBODAN MISLEĆI ČOVEK, SLOBODA ZA NJEGA NEMA CENU.

UROŠ MILADINOVIĆ, DIPL. INŽ. RUDARSTVA, BALONAR KOJI LETI U SVOM BALONU IZNAD SRBIJE, „DEČAK“ SA KOSOVA KOJI SANJA OTVORENIH OČIJU.

KAKO BI OPISAO SVOJ POSAO?

ALEKSANDAR: Imam tu sreću da nemam po­sao, kako volim da kažem u šali. Jer istraživački proces pronalaženja najboljeg saputnika, bio to viski, konjak ili rum, za moju premium kubansku cigaru i ne zvuči kao posao, već uživanje. Ja ga upravo tako i doživljavam, sa željom da to što bo­lje i romantičnije prenesem na ljude koji žele da se edukuju u tom polju.

MIHAILO: Voleo bih da mogu opisati sve u jednoj rečenici, ali moj način života u poslovnom smislu nije jednostavan. Rešio sam da svoje poslove sa nazivom, zanimanjem, titulom, pretvorim u poziv koji će rušiti granice i uverenja. Kontinuirani rad na sebi me šalje sa grane na granu, ali ostajući dok moja uloga ima smisla dovoljno dugo. Moja trenutna okupacija već sedam godina, a verujem da će potrajati, jeste uloga u razvoju brenda Fun Fan. To je posao u kome se mašta, stvara, rađa, realizuje, prodaje i obnavlja ceo ciklus kroz sve isto i svašta novo.

UROŠ: Spoj posla i hobija, gde jedno znači dru­go, a koreni dolaze iz dečačkih snova i najranijeg doba, kada se ostvare i žive želje koje su od tada bile motiv. Zrelost nas prigrli spremne na sve nove izazove, jer granice ne postoje.

Posao rudarskog inženjera, u mom slučaju, dati­ra iz najranijih želja da provirim u magiju velikog rudnika Trepča, onog o kome se slušalo na televi­ziji, onog o kom se u mom rodnom kraju svakod­nevno govorilo, onog koji je u glavi jednog dečaka bio stanica svega velikog i bitnog, vrednog div­ljenja odraslih. Danas sam ispunjem poslom ru­darskog inženjera, koji kao takav nosi sa sobom određene rizike i neku posebnu energiju. Sama pomisao da ste na stotine metara ispod zemlje u uzanim hodnicima budi neku dozu straha koji izaziva veliki adrenalin. Ponosan sam na svoj po­sao za koji se može reći – “To je moja kuća.”

ŠTA JE ONO ŠTO TE NAJVIŠE POKREĆE DOK ADRENALIN RADI NA 1000?

ALEKSANDAR: Definitivno nisam “adrenalin jun­ky” i jako retko ulazim u te situacije.

MIHAILO: Ništa posebno, ali već na 2000 je dru­ga priča. S obzirom na to da sam dete sporta, naučio sam da se adrenalin pomiri sa stanjem dubokog mira. Svaki ponovni skok adrenalina mi da snagu da u miru sprovedem svoje ideje, da u razumu spoznam emociju, da započeto bude i završeno.

UROŠ: Uživam u adrenalinu, zato sam i izabrao posao kojim se bavim, kao i hobi (letenje balo­nom), koji mi je doneo mnogo lepih i nezaborav­nih avantura. Kada posao i hobi znače jedno, a uključuju prisustvo najdražih, članove najuže po­rodice, oni ulivaju sigurnost, osećaj da granice ne postoje u toj jačini, apsolutno daju životu snagu i moć, gde adrenalin ne izostaje. On postaje motiv više. Citiraću Grua: „Taj adrenalin u krvi što sve pred sobom mrvi“ – moj je glavni pokretač.

Hobi zvani balonarstvo takođe datira iz dečač­kog sna, zapravo sna svakog deteta. U mom slu­čaju, cele porodice. Letenje balonom je u skladu sa prirodom. Balon nema volan za upravljanje, tako da nijedan let nije isti i svaki let je poseb­na priča. Kada se vinete u nebo, bilo da je to na nekoliko hiljada metara ili par centimetara iznad šuma, krovova ili vode, razumljivo je da radi adre­analin i tada je užitak potpun.

Naša magija balonom je deljenje sreće sa drugi­ma, da li se radi o prosidbi, venčanju, nekom fe­stivalu sa velikim brojem ljudi i dece koji satima čekaju u redu da osete magiju letenja. Suština je da ta magija donosi sreću i adrenalin.

KADA SI SHVATIO DA ONO ŠTO RADIŠ PRATI VELIKI BROJ LJUDI?

ALEKSANDAR: Po nekom istraživanju, samo 1 % ljudi uživa u premium cigari i plemenitim alko­holima. Na našim prostorima sigurno još i ma­nje. Ali dok sam živeo u SAD, susreo sam se sa mnogo većim procentom ljudi koji su edukovani u tom pravcu, a siguran sam da je to usko pove­zano sa ekonomskom situacijom.

MIHAILO: Ne znam da li će broj ljudi na Instagra­mu, na ulici, u telefonskom imeniku, uvek biti do­voljno za neke nove ideje i obrnuto. Taj broj ljudi će povremeno opadati i rasti, ali suština nije uvek u kvantitetu. Veliki i mudri filozof, pesnik Mevla­na Dželaludin Rumi, između ostalog je napisao: “Kad god radiš nešto iz duše, osetićeš reku kako se u tebi kreće. To je radost.” Suština je da ja i lju­di oko mene osećaju tu reku, da su radosni, bilo da su saradnici ili konzumenti.

UROŠ: Balon sam za sebe je jako atraktivan i u marketinškom smislu prestižan. Gde god ima balona, tu ima i puno ljudi. Kada letimo iznad na­selja, veliki broj ljudi izlazi iz kuća, zaustavljaju svoje automobile kako bi uslikali balon u letu. Na­žalost, u Srbiji smo jedina posada koja poseduje balon, ali trudimo se da što više budemo dostu­pni za ljude koji vole letenje, da nam se pridruže i dodirnu nebo sa nama.

Takođe u Srbiji postoje festivali balona, gde se okupljaju balonari iz okruženja: Bugarske, Ma­đarske, Makedonije, Slovenije.

KOLIKO TI PRIJA PUBLICITET?

ALEKSANDAR: Publicitet je ok, ako radiš ono što voliš i to iskreno nosiš. Uvek ima ta doza odgo­vornosti, jer moj Instagram ima pratioce iz celog sveta, tako da moram voditi više računa, kako bih bio i “politički korektan”. Ali opet, na kraju dana, većina mojih pratilaca i ljudi sa kojima sam u kontaktu jesu pravi džentlmeni, a u pravom druš­tvu je sve lakše.

MIHAILO: Publicitet treba da se koristi u svrhu kolektivizma, a ne japizma. Dok odgovaram na ova pitanja, povremeno prebacim pogled preko ramena ka televizoru na kome se emituje film o princezi Dajani. Naravno da mi namera nije da poredim sebe, ili bilo koga drugog sa princezom, ali tu se jasno može videte suština publiciteta. Kako ta reč može da se upotrebi kao alat za pro­mociju i pridavanje značaja na nešto zapostav­ljeno, na neistraženo, na nešto neophodno, na nešto važno, kako za nas lično, privatno, poslov­no, tako i za čovečanstvo. Ta reč nosi određenu odgovornost i teret. Može da donese brzo i lako onu drugu stranu koja ide u paketu – bol, patnju, narušenu privatnost. Dobro i zlo. Granica se lako pređe. Tako da čovek mora imati meru u tome šta želi i čemu teži. Ja sam zadovoljan i miran.

UROŠ: Nisam neko ko uživa u publicitetu, ali je to sastavni deo mog posla, pa sam ga samim tim nekako spontano prihvatio. Pošto je balon atrak­cija gde god da se pojavimo, društvene mreže su prepune fotografija balona. Sve koje zanima nešto više o balonima mogu pogledati naš sajt https://balonarisrbija.rs/

NA KOJE STRANE SVETA TE JE ODVELA POSLOVNA STRAST?

ALEKSANDAR: U mom slučaju, postoji samo jedna zemlja i jedan grad – Kuba i Havana. Obi­šao sam ceo svet, ali Kuba i Havana nemaju al­ternativu.

MIHAILO: Ako bih morao da nabrajam gradove, kao što su Štutgart, Minhen, Strazbur, Milano, Firenca, Komo, Kolmar, Patra, pa Los Anđeles, Moskva, Cirih, Kopenhagen, onda bih se osećao kao da sam turbo folk zvezda koja je nastupala preko naših ljudi za naše ljude. Doleteo, nastupio, odleteo. Svako mesto koje sam posetio iskoristio sam tako da upoznam srce i dušu tih žitelja, ma­kadama, građevina, svako mesto zbog toga nosi sličnu energiju kao moj rodni grad. U svakom mestu bih mogao da boravim više nego neki pro­sečan turista. Za te gradove sam vezao posao, nova poznanstva, nove uspomene i buduće do­laske. Ukratko, bio sam na zapadu, na jugu, na severu, a jedanog dana ću posetiti i istok.

UROŠ: Leteli smo širom Srbije, Mađarske, Slo­venije, Bugarske, Nemačke, Turske… još mnogo zemalja smo obišli balonom. Balonarstvo nam je donelo mnogo putovanja, prijatelja i veliko isku­stvo.

ŠTA BI IZDVOJIO KAO NAJINTERESANTNIJU SCENU TO­KOM RADA?

ALEKSANDAR: Prvi dim cigare i prvi gutljaj viski­ja…

MIHAILO: Tokom 2014. godine, naizgled sasvim slučajno, desilo se čudo. Vlasnik italijanskog brenda Premiata, Graziano Mazza, primetio je na mojim stopalima jedan par letnje obuće koji smo tada razvili među prvim artiklima u novonasta­lom brendu Fun Fan. Malo po malo i napravismo saradnju u kojoj su nam proizvod plasirali u svim njihovim radnjama širom Evrope (Milano, Berlin, Moskva, Barselona, Kan, Pariz). Ono što je najin­teresantnije je da su obuću plasirali pod imenom i Fun Fan i Premiata, što inače nije praksa, želeći na taj način da podvuku da je to naš dizajn koji oni podržavaju, kao i da veliki brendovi umeju da prepoznaju saradnike u manjim brendovima.

UROŠ: Svaki let je priča za sebe tako da ne bih mogao da izdvojim neku posebnu scenu. U ba­lonu su se slavili rođendani, venčanja, stavljali verenički prsteni, sve su to predivne scene koje ostaju u sećanju. Najduži let mi je trajao 2:15 mi­nuta u Kruševcu, gde smo preleteli grad i gustu šumu tražeći dobro mesto za sletanje. Na kraju smo sleteli u neko dvorište, gde nas je domaćin dočekao sa kafom i rakijom.

DA LI PORED POSLA IMAŠ VREMENA I ZA HOBI?

ALEKSANDAR: Mnogo godina profesionalnog sporta je iza mene, tako da je on u raznim ob­licima i disciplinama sastavni deo moje dnevne rutine. Bilo da je to veslanje, šetnje, teretana ili nešto drugo – taj deo dana se ne preskače.

MIHAILO: Priznajem, a svako bi slagao ako kaže drugačije, bilo je poslova koje sam sa mukom ra­dio i koji su mi oduzimali energiju, vreme, osmeh. Vremena mi je uvek falilo za neke lepe stvari, ja­hanje, skijanje. A sada radim posao koji volim, npr. uspeli smo da napravimo skijaško odelo koje je po najvišim svetskim standardima i to sve pod našim imenom, Fun Fan – dizajn Jelene Ble­čić. Hteo-ne hteo, morao sam mnogo puta da ga testiram, što mi nije teško palo. Kada čovek po­veže zadovoljstvo i posao, onda je nebo granica. Ako čovek poslovni put pretvori u avanturu, onda si našao svoj kompas. Svakoj situaciji se treba posvetiti iskreno i pristupiti joj temeljno, obojiti je radošću, posmatrati je i prići joj iz pravog ugla, jer tada tvoj posao postaje i hobi, a u suprotnom hobi će ti postati posao, pa onda moraš da izmi­šljaš novi hobi.

UROŠ: Posao i hobi su moj život i imam neiz­merenu ljubav prema rudarstvu i letenju, tako da uvek imam vremena i za jedno i za drugo. Rudar­stvom sam par stotina metara ispod zemlje, ba­lonom sam u vazduhu iznad zemlje. Kao što kaže Bajaga – „Sve je gore-dole.“

ŽIVOT JE PREPUN IZNENAĐENJA I ČUDA. KAŽU DA SU REČI TOLIKO MOĆNE DA VREMENOM PRIZOVU ŽELJENO. ŠTA ŽELIŠ I ČEMU SE NADAŠ?

ALEKSANDAR: Želim da jednog dana imam svoj Cigar & Whiskey Lounge. Mesto bi bilo kreirano sa ciljem da edukuje i dozvoli ljudima da sa no­vim znanjem uživaju na nekom višem nivou.

MIHAILO: Ako bih vam rekao šta želim, bojim se da bi tu želju mogao neko da mi ukrade. Nadam se da će želja uspeti da mi se ostvari. Mada, pre bih se osvrnuo na konstataciju da je život prepun iznenađenja i čuda. Na svakom koraku našeg zacrtanog ili izabranog puta, mi prođemo pored bezbroj znakova koji nam ukazuju na naš sledeći korak, detalj za kojim bismo trebali da se osvrne­mo. Naš čip preopterećen raznim nepotrebnim informacijama iz svakodnevnice nam ne dozvo­ljava da se bavimo suštinom i da te znakove pre­poznajemo i tumačimo na pravi način. Mislim da tada ne bi bilo mnogo iznenađenja, ali bi zato bilo mnogo više čuda.

UROŠ: Moja sloboda je nebo i srećan sam što mi je balon dao mogućnost da dotaknem nebo i odozgo sagledam suštinu, a to je kada se vratim na zemlju, onda sam sopstveni krojač svog živo­ta. Treba biti strpljiv i uporan u sticanju znanja i veština, onda ništa neće izostati. Sreća, osmeh, samopouzdanje i ono najvažnije – prvo ljubav pre­ma sebi i svom životu, a onda nesebično deljenje sa drugima.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE UVEK NEKAKO ZADATA, ALI OVAJ PUT SLOBODNA. ŠTA BI IZ SVOJE SLOBODE PORUČIO ČITAOCIMA?

ALEKSANDAR: Nađite svoj hedonistički trenu­tak i uživajte. Ako ga nemate, potrudite se da ga napravite. Da li je to neka udobna stara kožna fo­telja i omiljena knjiga, ili pak terasa sa pogledom, dok ste umotani u omiljeno ćebe i ispijate rum ili čašu vina, to je manje bitno, važno je da ste na svojoj skali sreće dostigli maksimum.

MIHAILO: Sloboda je nešto što bi svaki čovek trebao da poseduje po rođenju. Da li nam neko drugi uskraćuje tu slobodu? Moguće! Da li je sami sebi uskraćujemo namećući sebi ritam da bismo funkcionisali u nametnutoj kompoziciji života? To svakako! Teško je izabrati pravi put i ostati dosledan, bez obzira na sve lepote i pre­preke koje su na njemu. Teško je ostati dosledan sebi, ali preispitujući sebe uvek ćemo doći do ne­kog odgovora koji nas vodi do slobode.

UROŠ: Svim čitaocima bih poručio da nema mnogo smisla gledati i vraćati se unazad, već da skupe hrabrost i krenu ka cilju. Ako imamo želju i težimo ostvarenju, sve se može dostići.