ŽENE STVARALAČKOG IDENTITETA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ, DRAGAN UDOVIČIĆ
INTERVJU: DIVNA MINIĆ, JELENA BELIČIĆ, IVANA MARTIĆ

HOTEL RADISSON COLLECTION JE HOTEL MODERNOG DIZAJNA KOJI OSLIKAVA BU­DUĆNOST. ZA VREME DORUČKA, RAZGOVA­RALA SAM SA ŽENAMA BUDUĆNOSTI, VIZU­ELNIM UMETNICAMA, ŽENAMA SNAŽNOG KARAKTERA I SPECIFIČNE LEPOTE, O DIZAJ­NU, ARTU I LEPOTI STVARANJA.

Divna Minić, rođena u Beogradu, gde je di­plomirala na Arhitektonskom fakultetu. Ra­dila je kao demonstrator-asistent na Katedri za urbanizam kod prof. Ralevića, a 2003. go­dine osniva svoju firmu i otvara prodavnicu nameštaja kao generalni zastupnik brenda Fendy. Uz prodaju nameštaja, oformljuje ar­hitektonski studio koji se bavi projektovan­jem i kompletnim izvođenjem enterijera. Godine 2008. radi projekat adaptacije hale Kompresor od 2000 m2 i sa još dve firme HAUS se seli na Dorćol u prodajni prostor od 700 m2. Danas se HAUS- projektni biro na­lazi u predivnoj kući u Gospodar Jovanovoj 69. Divna Minić, sa svojim timom, uradila je preko 300 enterijera – prostora za stanovan­je, radnih i ugostiteljskih prostora, kao i veći broj slobodno stojećih privatnih kuća.

Jelena Blečić, rođena u Beogradu 1974. Osnivač i umetnički direktor dizajn projek­ta Fun Fan. Bavi se slikarstvom, autorskim dizajnom, teorijom stvaralačkog identiteta, primenjenom psihologijom. Autor progra­ma Stvaralačke inteligencije i stvaralačkog identiteta koji uspešno prenosi kroz semina­re i vođene radionice. Predavala je na Fakul­tetu savremenih umetnosti, gde je obavljala i posao na mestu prodekana za marketing. Stipendista države Meksiko. Kao vizuelni umetnik, Jelena Blečić aktivno stvara goto­vo pune dve decenije, za sobom ima preko 20 samostalnih izložbi i veliki broj kampanja i projekata. Poslednje izložbe realizovala je u Francuskoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Slove­niji, Danskoj, izlagala je i u Meksiku .

Ivana Martić, rođena je u Novom Sadu, gde je diplomirala na Akademiji umetnosti, a potom je kao stipendista Nemačke držvene akademske razmene (DAAD) i Goethe Insti­tuta u Nemačkoj završila seminare iz oblasti umetnosti i menadžmenta u kulturi. Pisana reč, uređivanje i likovno stvaralaštvo su ob­lasti kojima sa svojim kriterijumima prilazi podjednako dosledno, jer one istovremeno čine njeno profesionalno biće. Kao glavni i odgovorni urednik najuspešnijeg magazina za enterijer u Srbiji – Moj stan – radila je 15 godina. Trenutno je zamenik glavnog i od­govornog urednika časopisa Lepa & Srećna. Piše eseje i prikaze iz oblasti vizuelnih umetnosti, iza sebe ima brojne intrevjue sa uglednim srpskim i međunarodnim umetni­cima, dizajnerima i muzičarima. Organizuje izložbe apstraktne umetnosti, koja je isto­vremeno najznačajniji oblik njenog izraza, i osnivač je brenda umetničkog nakita TOTA art forms, koji je predstavljen u galerijama u Srbiji, Italiji, Austriji, Nemačkoj, Grčkoj…

MODERNO VS. RETRO

Divna: Moderno je, kako nekada, tako i danas, a biće i sutra, biti autentičan, kreirati sopstve­ni stil kojim ćeš najbolje predstaviti sebe. U eri globalizacije, uniforma dostiže svoj procvat. Isto obučenu, isfriziranu i našminkanu devojku može­te videti u svim krajevima sveta, od Patagonije do Osla, od Tokija do Beograda, ali na svim tim mestima uvek će biti i po neka osoba za kojom ćete se okrenuti, koja će vam privući pažnju svo­jom posebnošću. Najčešće takve osobe ostavl­jaju vizuelni otisak svuda oko sebe, od prostora u kome žive i koji često ima izražajan estetski pečat, automobila, trotineta ili bicikla koji voze, pa sve do društva i mesta gde ih najčešće može­te sresti. Modernu osobu je teško ne primetiti. Moda je avangardna, nova, pokretačka, inspira­tivna.

Jelena: Ono što je spolja je kao ono što je iznutra, ono što je dole je kao i ono što je gore, ono što je retro je kao i ono što je moderno, ono što je moderno je kao i ono što je retro – Zapisi sa sma­ragda.

Ivana: I jedno i drugo. Za mene su retro čak i de­vedesete, koje za većinu imaju loš prefiks – to su moje školske, gimnazijske, studijske godine i sada, ako neke standarde uporedim sa ovim milenijumskim, ne bih rekla da su bili loši. Up­rošćavanje nije dobro, jer ništa nije crno ili belo. Savremenost nosi mnogo pozitivnog, pre sve­ga zato što su ljudi počeli da osvešćuju svoju duhovnost i individualnost, te će kultura mase, čini mi se, prirodno iščezavati. Prosečan korisnik umetnosti zapravo nije njen uživalac, za njega su namenjeni drugi sadržaji i to je svojstveno demokratski uređenim društvenim odnosima. Cenjene koleginice su tokom doručka u beo­gradskom hotelu Radisson Blue istakle koliko je važno da sačuvamo one stare modele koji su dobri, kao uzore u umetnosti, uzore u lepom ponašanju, odnos prema profesiji i poslu, drugi­ma, okolini… Ja sam za!

DANAS KADA JE AKCENAT NA VIZUELNOM, KOLIKO STE VI KAO VIZUELNI UMETNICI U PREDNOSTI U ODNO­SU NA OSTALE PROFESIJE? VIZUELNO STE “GRABLJIVCI PAŽNJE”.

Divna: Baviti se lepim umetnostima danas je veliki izazov. Spoj savremenih tehnologija i poznavan­je klasične estetike pružaju nam neograničene mogućnosti. Biti dovoljno sofisticiran i obazriv probijajući sve kreativne granice nije lako. Uspeh je pronaći pravu meru, ne otići u agresiju i napad­nost, a opet i ne biti nevidljiv. Digitalne veštine su odlično oruđe za približavanje umetnikove ideje krajnjem korisniku, posmatraču, i ukoliko se ko­riste na pravi način sam projekat podižu na znat­no viši nivo.

Jelena: Grabež je vrlo krhka instant kategorija koja brzo donosi pažnju i jednako brzo i lako is­pari, te bi kao posledicu mogla doneti stanja i re­zultate u paketu.

Jedina asocijacija na ovaj termin je dok grabim hodajući svojom stazom koja nema prtinu i baš zato mi je tako primamljiva

Ivana: Ovo je medalja sa dva lica: s jedne strane vizuelni je izraz (pored govora i pisma) ono po čemu se čovek izdiže iznad svih drugih bića, od pećine Lasko, preko svemoćne srednjevekovne ikone, verskih i saznajnih komponenti vizue­lne poruke… Prenos ideje preko slike je nenad­mašan, a potreba za lepim i skladnim takođe je jedna od važnih ljudskih težnji. Ne bih ovo naz­vala prednošću, nego pre izazovom u toj ponudi širokoj kao morski horizont.

DA LI U KREIRANJU I STVARANJU PODILAZITE KLIJENTU ILI STE IZ NEKOG RAZLOGA KLIJENTA ODBILI?

Divna: U svojoj dugogodišnjoj praksi od preko 25 godina i ogromnom broju izvedenih projeka­ta, nikada mi se nije desilo da se ne razumem sa svojim klijentom. Razlog leži u tome što me angažuju ljudi koji su do mene došli isključivo po preporuci, odnosno već su upoznati sa mo­jim radom i znaju šta mogu od mene da očeku­ju. Već pri prvom susretu zamolim ih da mi ne govore svoje ideje, već da mi dozvole da osetim prostor i da ja njima prva ponudim rešenja. Svaki prostor može da se reši na više različitih načina i obično predočim minimum 4-5 različitih varijan­ti, iako odmah znam koja je ona prava, koja je idealna. U taj proces uključujem i samog klijen­ta koji razmišlja i analizira svaku od ponuđenih ideja i koji na kraju ima osećaj da je sam veoma uticao na osmišljavanje svog prostora. Psihološ­ka igra između arhitekte i klijenta, tj. investitora, najiscrpljujući je period u realizaciji jednog pro­jekta. Nikad mi se nije desilo da projekat ne izve­dem onako kako sam ga zamislila, iako to često iziskuje mnogo izgubljenog vremena i energije ubeđivanja klijenta u ispravnost ideje. Da bih to izbegla, ponekad moram da se koristim malom prevarom – klijentu svoju ideju predočim tako da on na kraju pomisli da ju je sam osmislio i da sam mu ja samo mala podrška.

Na kraju smo svi zadovoljni – ja savršeno izve­denim projektom, a klijent osećajem da je imao bitnu ulogu u rešavanju svog životnog prostora.

Jelena: Razumeti klijenta mi je blisko, a podilaziti nije dobar put ni na kratke, ni na duge staze.

Ivana: Sledim samo sopstvene normative i emo­cije, što u mom slučaju nije teško, jer nemam klasične klijente-naručioce, kao koleginica ar­hitekta – kupci ogrlica, slika i drugih umetničkih objekata koje izrađujem ih uzimaju ili ne. Kod ogrlica postoje ponekad specifične želje, ali se one kreću uvek u granicama estetskih okvira koje sam postavila, iz jednostavnog razloga što su sami predmeti i njihovi elementi jasno definisani, kao što su, uostalom, oni koji ih biraju posebna ciljna grupa -– samosvesne žene koje mogu da sagledaju vrednost jednog takvog komada u odnosu na sopstvenu fizičku pojavu i identitet, a potom da ga tome prilagode i ponesu.

KAŽU DA JE BUDUĆNOST VIZUELNE UMETNOSTI U DI­GITALNIM ZNANJIMA. NA KOJE NAČINE PREDSTAVLJATE SVOJE RADOVE I KOLIKO DIGITALNOG PRIMENJUJETE U STVARANJU?

Divna: U arhitekturi su se još pojavom ACAD-a desile ogromne promene u brzini i u preciznos­ti izrade projekata. Danas je nezamislivo uraditi projekat bez korišćenja velikog broja crtačkih i projektantskih programa koji su dostupni. 3D prezentacija prostora je postala obavezan deo još pri samom predstavljanju ideje. U praksi se nažalost dešava da su prezentovani 3D crteži nekog stana ili kuće znatno lepši od izvedenog stanja. U tu zamku često upadaju arhitekte bez iskustva i bez dobrog poznavanja tržišta, pa da bi investitoru nacrtali lepu sliku koriste materija­le i opremu koju na našem tržištu ne mogu da nabave.

U mom slučaju, poverenje investitora u mene mora da bude maksimalno i to je preduslov bez kojeg ne počinjem da radim.

Jelena: Budućnost je izvesno i u digitalnim me­dijima, znanjima, tehnologijama, što nikako ne isključuje sve prethodne promisli, tragove, rezul­tate.

Granice i modeli predstavljanja ne postoje, al­goritamski analiziram svaku situaciju u relaciji na trenutak i okolnosti. U odnosu na ideju i mo­gućnost biram konačni ishod. Sve je bitno i uvek je novo, pa nema rutinskih, manirskih rešenja i prilaženja, ali uvek ima svežih ideja, alata, materi­jala, podloga… Digitalno promišljanje je sastavni deo mog stvaralaštva u kome su prisutne i razne vrlo različite nedigitalne ili poludigitalne vrste pristupa, tehnologija i materijala.

Ivana: Sa fakulteta se sećam rečenice profesorke Lidije Srebotnjak, koja je držala Intermedijalna is­traživanja i koja nam je tada skrenula pažnju da tehnologija treba da bude u službi umetnosti, a ne da naša umetnost služi i bude određena teh­nologijama. Ta rečenica mi je i danas na umu. Nikada se nisam bavila digitalnim kao sadrža­jem umetničkog dela koje bih integrisala u svoj rad, već isključivo za predstavljanje ili kao inspir­aciju. Fotografije koje svi pravimo mobilnim tele­fonima su izuzetno korisne i podsticajne.

MATERIJAL SA KOJIM OBOŽAVATE DA RADITE?

Divna: Imam dve podjednako drage stvaralačke faze. Prva je kada vidim prostor, uzimam papir i 2B olovku i počnem da ga funkcionalno i vi­zuelno rešavam. Druga je možda i draža, kada uđem u prostor i počnem da ga rušim. Potpuno uzbuđujuća je scena kada od jednog stana ost­anu samo fasadni zidovi po mogućstvu od ope­ke i grede na plafonu od sitnorebraste tavanice, a negde usred tog kostura široka kanalizaciona cev i ništa više. Pesak, cement, kutijasti čelični profili, pur pena…Volim miris gradilišta.

Jelena: Kao dizajner, ali i kao slikar, hronično uživam u vizuelnim konfliktima, eksperimentima i istraživanjima materijala, tehnologija, načina… sudarima pravila i ne-pravila. Tenutno ne bih mogla da izdvojim jedan materijal, ali obožavam da maštam o novim koje želim da upoznam i os­vojim.

Ivana: Obožavam drvo, koje je deo porodične priče, jer imamo radionicu za nameštaj tako da je nakit logičan sled, spoj zanatskog umeća moga oca i mog znanja iz oblasti likovnog oblikovan­ja i harmonije. Uz drvo koristim akrline boje, jer je odnos ova dva materijala fascinantan, dok za slikanje na platnu koristim isključivo uljane boje – tu je reč o drugačijem prilazu obradi površine, kolorita, gradacije svetlog i tamnog i za takav pristup uljane boje su neprikosnovene. Sa svih putovanja uvek donosim boje!

VAŠ PROIZVOD PODLEŽE ZAKONIMA ESTETIKE, ERGO­NOMIJE ILI…?

Divna: Arhitektura je neraskidiva veza estetike i konstruktivizma. Bez savršene funkcionalnosti nema ni kvalitetnog objekta, kao što bez estetski uravnoteženog ambijenta nema ni prijatnog pro­stora.

Često dođete u situaciju kada jednu od ove dve stavke morate da stavite u drugi plan i tada na scenu stupa klijent, korisnik prostora, koji vam opisom svojih navika i prioriteta pomogne u od­luci.

Svi upotrebni predmeti u jednom enterijeru, na­meštaj i prateća oprema, moraju da zadovolja­vaju sve kvalitativne kriterijume koje današnje življenje očekuje, dok su dekorativni skulpturalni komadi potpuno bez ikakvih granica, kako u ma­terijalima, tako i oblikovno.

Jelena: Zakonima unutrašnjeg glasa kao naj­manjeg zajedničkog sadržaoca harmonije svih važnih elemenata u odnosu na temu.

Ivana: Ogrlice ne podležu zakonima ergonomi­je, one su odraz stava i estetskog ključa koji u sebi sadrži uređene odnose likovnosti i ličnog senzibiliteta za lepotu predmeta. Svaki komad je sublimacija unutrašnjih relacija kompozicije koje moraju da se poštuju da bi efekat bio željeni, uvažavanja prirode materijala, sagledavanja nje­gove strukture i prilagođavanja njegovih osobina ovom upotrebnom objektu.

PRILIKOM ADAPTACIJE STANA, KADA UĐETE U PROSTOR, ŠTA PRVO PRIMEĆUJETE? KOLIKO VI VEĆ UNAPRED KREIRATE BUDUĆNOST ŽIVLJENJA?

Divna: Ja sam novobeogradsko dete, rođeno u stanu čija je spratna visina standardnih 260 cm. Fascinacija visokim prostorima me nagoni da prva impresija nekog prostora, bez obzira na njegovu kvadraturu, bude njegova kubatura, tj. visina. Prirodno svetlo, veličina otvora i njihovo eventualno povećanje mi je veoma bitna stavka. Fluidnost prostora, bez prepreka i suvišnih detal­ja, pokušavam da postignem u svakom enterije­ru.

Sigurna sam da je moj posao jedan od najdivnijih i najkompleksnijih poslova. Kroz svoj posao sam dva puta bila kuma svojim klijentima, mnogo puta doživela dolazak na svet novih članova porodice, nekoliko puta ispraćala na večni počinak svoje dugogodišnje klijente, više puta istoj porodici za tri generacije radila stanove. Osećaj da ste vi kreirali, osmislili i realizovali nečiji životni prostor i da je taj „vaš“ prostor nečija životna oaza je to­liko nadahnjujući da samo molim Boga da mogu ovim da se bavim još dugo, dugo, sve do kraja.

ŠTA TE ČINI NEZAMENJIVOM KAO UMETNICU?

Jelena: Više mi se sviđa da se nadovezujemo, povezujemo, umrežavamo i trajemo svesni le­pote raznovrsnosti i prostranstva u kome ima mesta za sve, posmatramo li očima stanovnika univerzuma. Ja sebe tako vidim.

KAKO DRVO DIŠE I KAKO SE NAKIT PONAŠA PRILIKOM OBRADE, A POTOM I NOŠENJA? DA LI JE TO DRVO SA FRUŠKE GORE I KOJE VRSTE SU U PITANJU?

Ivana: Drvo je plemenit i prirodan materijal koji stalno „radi, diše“ i potrebno je unapred predvide­ti njegovo ponašanje, shodno tome i prilagoditi obradu. Ono u kontaktu sa kožom prima energi­ju od osobe i neznatno menja izgled (na sličan način kako se i plemeniti metali ponašaju). Naj­bolje pristaje na platnenoj odeći, dok trikotaži pruža „otpor“. Koristim isključivo domaće vrste drveta od kojih su najzahvalniji orah, jasen, dunja i trešnja. Orah i dunja su naročito tvrde vrste, koje mogu biti izuzetno raskošne strukture i svaki ko­mad je zbog toga poseban. Postoje standardni elementi koje pravimo i koji podležu zakonima geometrije, ali i oni koje sakupljamo u prirodi, najčešće tanje grane, koji se delimično obrađuju i često se kompozicija ogrlice gradi prema da­tom obliku sa svojim prirodnim nesavršenosti­ma. U tome je čarolija. Kada se tome doda akrilik metalnog sjaja, ili neke od osnovnih boja poput crvene, otvara se bezgraničan prostor likovne igre i istraživanja. Zato je TOTA nakit umetnički, a ne dizajnerski.

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “PLAY (S)MART”. ŠTA U VAŠEM POSLU ZNAČI PAMETNA IGRA? PAMETNO POBEDITI? PAMETNO IZ­GUBITI?

Divna: Izuzetno sam emotivna osoba, tako da mi u svim sferama života srce ima primat nad glavom. Tako je i u poslu. Potpuna posvećenost, iskrenost sa kojom prilazim svakom projektu, radost koju osećam pri novim izazovima, sve to me vodi ka pobedi, ka uspehu, mnogo više nego bilo kakva promišljena strategija ili plan.

Neprijatnosti, nesuglasice, stresne situacije u poslu sam imala na početku svoje karijere, dok sam i sama bila vrlo neiskusna, uplašena i često pokušavala da podilazim klijentima. Sada mislim da nema zadatka koji se ne može rešiti, a ako bi se i pojavio neki problem kome nisam dorasla, pozvala bih nekog ko ga može rešiti. Posao mi nikada nije bio takmičenje, nema pobeda i pora­za, samo ljubav i uživanje u stvaranju.

Jelena: Pametno trajati – ili kako mi je milije reći i napisati: UMETNOST TRAJANJA.

Ivana: U ovom poslu nema gubitka, sve što se stvara taloži se na materijalnom, intelektual­nom i duhovnom nivou. Umetnik tako napredu­je. Odgovornost je isključivo prema sebi, dok su komunikacija umetnosti prema okolini i njen plasman druga stvar koja se ne uči na našim akademijama. To je dobro i loše. Dobro, jer je umetnik usredsređen na sebe i bavi se suštinski umetničikim razvojem, a loše, jer su zakonitosti domaćeg i stranog tržišta nepoznanica, koja je pri tome u konstantnoj promeni i mlad umetnik se posle završene akademije nalazi na vetrome­tini.