REFRESH YOUR BREAKFAST

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVĆ

OVO JE PRIČA ZA DORUČKOM U HOTELU RADISSON COLLECTION SA PROFESIONALCIMA KOJI U SVOJIM OBLASTIMA DOSTIŽU MAKSIMUM. BILE SU NEOBIČNE PRIČE, SUSRETI, FOTOGRAFISANJA, UPOZNAVANJA. LEPOTA JE U DELJENJU ZNANJA, TRENUTAKA, OSMEHA, ATMOSFERE, POGLEDA. JEDAN KOLAŽ KOJI MOŽE BITI CEO INTERVJU ZA 2019. GODINU, A U 2020. NASTAVLJAMO DA SE DRUŽIMO U DIVNOJ ATMOSFERI MODERNOG HOTELA RADISSON COLLECTION U BEOGRADU.

MIA MEDKOVIĆ-TOPALOVIĆ: Ja sam 100% ja kada sam u konstantnoj komunikaciji sa različitim ljudima, a sa druge strane, da imam balans lične tišine. Dosta sam sama i umem sa sobom u tom kontekstu. Dobro se osećam. Svoja sam ukoliko putujem – moje oči ne mogu da se nagledaju sveta, duša ga je uvek gladna. Jako mi je bitno da ulažem u znanje i putovanje. Otac me je 2002. godine pitao: „Mia, da li želiš da ti kupimo kola ili ideš u Italiju da učiš italijansk?“ Ja sam se već tada odredila i otišla u predivnu Peruđu, na Univerzitet za strance, kako bih učila. To je ono Fromovo pitanje „Imati ili biti“. Mislim da je trend u svetu da se ulaže u putovanje i obrazovanje.

SANJA STEFANOVIĆ: Najteže je krenuti u neku svoju priču, mada ne mogu i svi da rade svoje priče. Nemaju svi neke ideje. Žene koje se bave intelektualnim radom u nekom trenutku moraju da se nađu, nikada to nešto ne može da ih napus­ti. Da li će to biti sa detetom u rukama ili pored – to nešto u nama počinje da vrišti, ono što nam treba za sebe.

MILICA LAUFER: Ima više segmenata u koji­ma osećam 100 % sebe. Moj osnovni zadatak je da uspostavim neke balanse. Pre nego što sam postala majka, bila sam u potpunosti akadems­ki tip, izučavala sam kulturu, pozorište. Sva sam u tome bila. Kada mi se desio brak, ljubav, dete, onda sam potpuno bila mama. I otišla u drugu krajnost – mesila sam krofne za decu u zaba­vištu, kiselila kupus zato što sam htela da po­kažem švajcarskim gostima šta je srpsko i pot­puno se posvetila kuhinji. I onda sam shvatila da to nisam ja, nešto mi fali. Meni fali profesionalni nastup, izlaženje u javni segment. Ali mi nije bilo jasno gde ću da napravim mesta kada moram da skuvam tri ručka, da ugostim goste, napravim zimnicu, kada ću ja to stići. Nemam mesta za to.

IRIS SONIA MILIĆ: Ahahaha! The weather because in Africa we have 10 months of summer, and after experiencing the winter here, what real cold winter feels like, I would call our African winters warm.

LILIAM RUSMINI CRUZ: Belgrade is a very easy city to find, and we feel very safe living Serbia.

CHRISTINA CZETTL: I like the openness of the people living here. They are also very helpful – whatever you need or ask for there will be always someone who will help you out.

ŽAKLINA MILENKOVIĆ: Novinarska profesija je zanimljiva, dinamična, kreativna, i ukoliko u svojoj prirodi nosite bar deo tih karakteristika, utoliko možete biti uspešni u njoj. Pored redak­cijskog okruženja, imate prilike da gotovo svakog dana upoznajete nove, zanimljive ljude različih profesija, obrazovanja, godina… Svi ti ljudi s koji­ma razgovarate imaju neku svoju priču, otkrivene životne istine koje žele da prenesu drugima. Od svakog možete nešto novo da naučite i zato je gotovo praksa da novinari, posle određenog životnog iskustva, postaju pisci koji sve te za­nimljive ljude i priče žele da sačuvaju u svojim delima.

EMILIJA DUBLJANIN RASPOPOVIĆ: Svitan­je i sumrak u mom životu mnogo više zavise od mene nego od veka u kome živim. Svoj život sam u velikoj meri sama izabrala i odredila. Zato sam do sada o svakoj situaciji koja je donela sumrak razmišljala kao o prilici za svitanje. I stvarno bi se uvek na kraju pojavio taj svitac u mraku!

SABINA JAHOVIĆ: Sa naopretkom naučnih is­traživanja i medicinske tehnologije, dobili smo mnogo toga, ali se sa druge strane dogodila neminovna fragmentacija i visoka specijalizacija znanja, te se nekada stiče utisak da se pacijent/ čovek sa svojim posebnostima gubi iz vida. Mis­lim da ne treba nikada zaboraviti da lečimo tog jedinstvenog čoveka, a ne bolest od koje on bo­luje.

GORAN STOJIČIĆ: Zanat se uči na fakultetu i neprocenjiva je podloga za pisanje, koja, s druge strane, može biti i teret, jer se pisac može preispitivati čitav život da li je na dobrom putu posle svega naučenog. Takođe, zanat se može steći i od drugih, ali se do njega može doći i samoukim radom. Bez talenta, ili dara od Boga (mislim da su te dve stvari zapravo jedna, samo posmatrane iz dva ugla), nemoguće je stvoriti umetničko delo, uz, naravno, prvu reč iz ovog pasusa, stečenu na bilo koji način.

VLADA ARSIĆ: Sloboda je i luksuz i skupa igračka, naročito u naše doba. Postali smo kolektivna žrtva globalne potrošačke groznice, u kojoj nas permanentno zasipaju novim potrebama. Na nama je da odlučimo da li ćemo kaskati za šargarepom koja nam stalno izmiče, ili ćemo se resetovati i odlučiti šta nam je uistinu važno, a šta ne. Lično, u odnosu na novac, uvek sam davao primat slobodnom vremenu, mogućnosti da radim ono što želim. Naravno, svestan sam da mnogi i nemaju previše izbora. Što se tiče rituala, nemam neke posebne, osim što knjige mahom pišem leti, na planini, ili tokom ranog proleća u Herceg Novom.

MIOMIR PETROVIĆ: Rekao bih da, u stvari, kada je objavljen, roman pripada samo čitaocima. Ne više toliko ni izdavaču. Piscu više uopšte i ne pri­pada. Objavljivanje romana je kao kada punolet­no dete ispraćate na životni put: sve ono što ste mogli i verovali da je najbolje, ugradili ste u dete, sada vam ostaje samo da mu poželite „buona fortuna“ i da molite Boga da će se njegovo delo ugraditi u nečije duše.

MAKO BRUN: Srbi u svom genomu nose mnoge talente, pa i talenat za umetnost. Imamo dosta umetnika za koje možemo reći da su zvezde, ali ih ne bih nabrajao. Oni to i sami znaju. Potreb­no je raspoznati koji su umetnici zaista vredni pažnje, a koji su samo zastupljeni u medijima više od drugih. Aktivnost na likovnoj sceni, česta izlaganja i pojavljivanja u medijima nisu uvek potvrda kvaliteta, pogotovo ako nam ne dono­se ništa novo. Često su izložbe same sebi cilj i samo su seoba istih radova iz galerije u galeriju. Za mene su istinske zvezde autori koji godinama vrlo predano rade na svojoj umetnosti i podizan­ju kvaliteta produkcije i, bez obzira na teškoće i trendove, ostaju verni svojim konceptima. Većina njih je već postigla uspeh i potvrdu domaće i međunarodne stručne javnosti.

MAJA ŠKALJAC STANOŠEVIĆ: Sledeće go­dine Galerija SINGIDUNUM će proslaviti 40. rođendan. Tokom ove četiri decenije, prolazili smo kroz različite faze, trudili se da opstanemo radeći na kvalitetnom sadržaju uprkos novim pravilima „igre“ na tržištu, koje je promovisao neke druge vrednosti. Osamdesete su bile godine kada smo se formirali i pozicionirali kao jedinst­vena galerija, koja akcenat stavlja na primenje­nu umetnost. Devedesete su donele neke nove okolnosti i drugačiju energiju i bile su najteže za opstanak. Tranziciono doba nas je naučilo da razmišljamo u pravcu „više koloseka“. Poslednjih nekoliko godina se trudimo da nađemo balans između našeg poslovanja i pozitivnih iskustava sličnih institucija iz regiona i inostranstva. Nije lako! Vremena su zaista teška, ali se nadamo da ćemo uz dosta pozitivne energije i entuzijazma uspeti da održimo kontinuitet kvalitetnog galerij­skog poslovanja.

MAJA ŽIVANOVIĆ: Ružno zvuči „mrtva usta hleb ne jedu“, ali to je tužna istina kad govorimo o tržištu slika danas. Nažalost, uglavnom je tako. “Stariji“ kolekcionari mahom traže umetnike čija se cena ne menja, jer su je sami i izgradili. Savre­meni stvaraoci imaju svoje repere koliko nešto vredi, a to je često promenljivo. Srećom po nas, još postoji određen broj entuzijasta koji ulažu u savremeno stvaralaštvo, nebitno koliko umetnici imali godina. Važno je da im se plasira najbolje od savremenog stvaralaštva.

ANA PRIBIĆEVIĆ ČAMERNIK: GIZ is part of the German-Serbian Development Cooperation which, on behalf of the German Federal Minis­try for Economic Cooperation and Development (BMZ), supports Serbia through numerous bila­teral and regional projects. Since 2000, the Fe­deral Republic of Germany has set aside EUR 1.8 billion for Serbia through immediate assistance. This would not have been possible without an outstanding and professional cooperation and collaboration with our partners on the local and national level. Our main partners are the Govern­ment of the Republic of Serbia, its ministries, in­stitutions and other bodies, but also a wide varie­ty of non-governmental organizations.

VALENTINA ĐURETA: The “Climate Sensitive Waste Management (DKTI)” project is working on improving waste management system in Ser­bia and introducing concept of circular economy as to contribute to climate change mitigation. The overall goal is to create environment for in­troducing circular economy concept, create job opportunities in the green sector with the spe­cial focus on integration of informal collectors into the waste management system at local and regional level and overall to avoid mistakes and errors by repeating classical waste management practices with a negative impact on the climate.

MILENA PERALOVIĆ: One of the main goals of the SoRi project is that vulnerable groups, local actors in the field of social work and the popu­lation in the selected municipalities are increas­ingly aware of social rights, including the right of non-discrimination of vulnerable groups. Some­times it is hard because people often are not aware that they discriminate others, neither that they are discriminated. We see non-discrimina­tion as a cross-cutting topic, and as one of the greatest values, we base our activities on. In this way, our intention is also to reach as many peo­ple as it is possible.

ANA TOKIN: Meni su žene glavna inspiracija, to su uglavnom moje drugarice. A imam ih baš puno i sve su različite. Pravim romantične haljine koje bude ženstvenu stranu kod žene, jer verujem da svaka žena ima nežnu stranu, samo što nisu sve u kontaktu sa njom. Život ume da bude nekad naporan i težak, a ako žena ide kroz njega sama, onda mora da se bori. Tada uglavnom ženstvenost odlazi u neki ćošak ili skrivenu fioku, gde spava dok je nešto ne probudi. Volim da verujem da moje haljine umeju da probude uspavanu ženstvenost.

SANJA CVETIČANIN: Autentičnost i originalnost je neminovna, pošto je broj kombinacija neograničan. U modi, za razliku od arhitekture, produkcija je enormna, tako da se originalne ideje šire velikom brzinom stvarajući trend. Kao modni dizajner, prateći te trendove, postajem deo velike igre i stvarajući obeležavam jedno vreme, što i definiše modu kao takvu.

LJILJANA MILIČIĆ: Smatram da u današnjem vremenu, vremenu interneta i velikog broja društvenih mreža, ima puno kopija. Zahvaljujući „moru“ informacija, reklo bi se da je danas najteže misliti svojom glavom. Većina se vodi uzorima, ali ako isplivate nije teško biti autentičan i originalan. Bitno je posedovati u sebi kreativnost i slobodu, prepoznati je i na pravi način iskoristiti. Takve osobe ne podležu masi, to su posebne i lako uočljive individue.

DRAGANA STOJIĆ: Da se razumemo, za New Age se kaže da je najšire reklamirana savremena religija, a ja je ne reklamiram. Neke grane New Age-a zagovaraju tezu da nema greha, a program koji radim sadrži tehnike opraštanja. Neki smatraju da doprinosi odbacivanju hrišćanstva, a ja sam ipak hrišćanka i u mom radu i programu koji predstavljam nema mističnosti, magije i ezoterije. Nisam iscelitelj i ne bavim se lečenjem. Heal Your Life Worldwide program su stvarali najpoznatiji psihijatri tog vremena, integrativan je, što podrazumeva više psiholoških pravaca. Načela Louise Hay su preventiva života.

DRAGANA JOVANOVIĆ: Moji klijenti su najčešće žene koje rade na sebi, a koje se susreću sa sva­kodnevnim životnim temama kao što su stres, work-life balance, koje žele da promene navike i uverenja koja ih sprečavaju da ostvaruju ono što žele. Moji klijenti su i zaposleni ljudi u korporaci­jama koji žele da nauče antistres tehnike unapred da bi znali šta da rade kada upadnu u brzinu, mul­titasking i neizvesnost. Ukratko rečeno, radim sa ljudima koji žele da vrate resurse koje su izgubili, koji žele da prošire svesnost i žele da žive u skla­du sa sobom.

DRAGANA BAČANEK: Svakodnevno radim vežbe energizacije, meditiram, molim se, primen­jujem introspekciju, radim afirmacije, učim nove stvari iz oblasti coachinga i ličnog razvoja. U svom radu primenjujem sve što znam – potpu­no intuitivno se dešava prepoznavanje problema i njegovo rešenje. Neretko odlazim kod kolegini­ca i terapeuta za dodatni vetar u leđu. Odlazila sam na Poredak ljubavi, Somatic experience, Barse, PEAT, i sve drugo što mi se učini korisnim i zdravorazumskim. Volim da istražujem i upoz­najem ljude i tehnike koje rade.

KOLYA BOŽOVIĆ: Kod nas se nažalost veliki kolekcionari koncentrišu na slikare između dva rata i pokojne uglavnom. To je razumljivo, jer nisu dovoljno edukovani, a mi moramo raditi na povratku njihovog poverenja. Takođe, nama trebaju hrabri kolekcionari koji vole da rizikuju, takvi su stvorili istoriju umetnosti. Onima koji su u mogućnosti da postanu kolekcionari bih preporučio da se hrabrije zainteresuju za žive umetnike poput jednog norveškog kolekcionara koji je kupio sliku „Medicinska sestra“, američk­og umetnika Ričarda Princa za 80.000 dolara, a kako sam čuo posle nekoliko godina je prodao za nekoliko miliona – taj profit skoro da ne postoji ni u jednom drugom poslu!

IVAN GRUBANOV: Hilma am Klift je poslednje moje otkrovenje koje predstavlja vrhunsku umet­nost, a da joj je nedostajala vrhunska vidljivost, mada nije bila anonimni autor, već samo na mar­ginama poznatog i uvaženog – talas njene revalo­rizacije je počeo velikom samostalnom izložbom u Londonu 2005. godine. Od tada je bilo puno pokušaja da se drugi manje vidljivi autori revalo­rizuju, međutim uvek je tu nešto falilo i pokazalo da osrednjost ostaje osrednjost i nakon istori­jske pauze i uprkos prestižu platforme na kojoj se predstavlja. Današnje komunikacije dozvolja­vaju preuveličavanje realne slike na bezbroj nači­na, ali svaki put kada se nakon pompezne najave nađete uživo pred delom razumete da je likovno delo fizička stvar i da izvanredno delo ne može da vas ostavi ravnodušnim, niti je to moglo da se desi u bilo kom pređašnjem trenutku.

SAŠA PANČIĆ: Ne očekujem nikakvu po­dršku, jer mene kao profesionalca ekonomski i pravni sistem ove države tretira mnogo niže od zanatlije ili zemljoradnika, a ne znam zašto je to tako. Još na početku karijere znajući za to, svoje radno težište postavio sam u širem regionalnom prostoru i samo ta decenijski izgrađena pozicija mi danas omogućava mir sa stvaralačkuom slobodom. Jednostavno mi je žao mojih mladih kolega kojima se u međuvremenu suzio prostor i ne znam da li bih mogao da ostanem u egzistencionalnom sedlu pod postojećim uslovima da sad moram da startujem. Koliko je loše što tržište po principu zapadnih galerija ovde još ne funkcioniše, toliko je na apsurdan načn ipak nekako opstala minimalna šansa za kreativnu slobodu pojedinca, naravno – ako on ume da je iskoristi.

UROŠ MILADINOVIĆ: Balon sam za sebe je jako atraktivan i u marketinškom smislu prestižan. Gde god ima balona, tu ima i puno ljudi. Kada le­timo iznad naselja, veliki broj ljudi izlazi iz kuća, zaustavljaju svoje automobile kako bi uslikali ba­lon u letu. Nažalost, u Srbiji smo jedina posada koja poseduje balon, ali trudimo se da što više budemo dostupni za ljude koji vole letenje, da nam se pridruže i dodirnu nebo sa nama.

ALEKSANDAR STIPČIĆ: Imam tu sreću da nemam posao, kako volim da kažem u šali. Jer istraživački proces pronalaženja najboljeg sa­putnika, bio to viski, konjak ili rum, za moju pre­mium kubansku cigaru i ne zvuči kao posao, već uživanje. Ja ga upravo tako i doživljavam, sa žel­jom da to što bolje i romantičnije prenesem na ljude koji žele da se edukuju u tom polju.

MIHAILO BUKVIĆ: Ne znam da li će broj ljudi na Instagramu, na ulici, u telefonskom imeniku, uvek biti dovoljno za neke nove ideje i obrnuto. Taj broj ljudi će povremeno opadati i rasti, ali suština nije uvek u kvantitetu. Veliki i mudri fi­lozof, pesnik Mevlana Dželaludin Rumi, između ostalog je napisao: “Kad god radiš nešto iz duše, osetićeš reku kako se u tebi kreće. To je radost.” Suština je da ja i ljudi oko mene osećaju tu reku, da su radosni, bilo da su saradnici ili konzumenti.