SICILIJANKA

PIŠE: MARIJA STOJANOVIĆ-GAGUNASHVILI

Poreklo šaha se ne može sa sigurnošću utvr­diti, opšteprihvaćeno je verovanje da je nastao u Indiji u 6. veku. U to vreme poznat po nazivu čaturanga, počeo je brzo da osvaja prostore Azi­je. Nakon dolaska u Persiju (Iran) gde dobija ime šatrandž, polako preko Rusije, šah stiže i u Evro­pu. Tokom vekova i uticaja raznih kultura, menja­la su se i pravila same igre. Konačna pravila bila su ustanovljena u 19. veku i po tom modelu i da­nas šahisti širom planete igraju ovu drevnu igru.

Tokom vremena, štampanjem šahovskih maga­zina i knjiga, šah je postajao popularan na svim kontinentima. Postoji podatak da, posle fudbala i košarke, šah zauzima treće mesto po broju ljudi koji ga igraju, bilo profesionalno, bilo amaterski.

Razvoju šaha doprineli su i organizacija domaćih i međunarodnih turnira. Najznačajniji među njima su svetsko prvenstvo i kontinentalni šampionati u konkurencijama od 8 do 20 godina (kadeti, ju­niori i omladinci), prvenstva kontinenata i sveta u muškoj i ženskoj konkurenciji, olimpijada (koja se održava na svake dve godine) i mnogi drugi. Lepota šaha je u tome što na olimpijadi, pored regularnih timova iz svih zemalja, učestvuju i ek­ipe slepih i slabovidih ljudi, ljudi oštećenog slu­ha, kao i reprezentacija ljudi sa fizičkim invalid­itetom.

Tehnološki razvoj nije zaobišao ni šah, te su sada dostupnije informacije o novim izdanjima, razvi­jeni su programi koji izračunavaju mnogo varija­nata, mogućnost da se trenira preko interneta, gledaju partije sa međunarodnih turnira onlajn.

Taj razvoj započeo je čuvenim mečom svetsk­og šampiona Garija Kasparova protiv Deep blue kompjutera 1996. godine. Prvi meč je dobio Kasparov, ali je već naredne godine Deep blue iz­jednačio. Istina je da je u današnje vreme teško držati korak protiv tih programa, međutim ono što nas razlikuje od njih jeste da tokom partija u nama dolazi do smenjivanja raznih emocija. To­kom partija možete osetiti unutrašnju sreću zbog pobede, tugu zbog gubitka, skok adrenalina jer spašavate poziciju koja nije nimalo laka. Ovo se naročito dešava u slučajevima kada se igra za medalju, za titulu, kada igramo protiv jakog pro­tivnika.

Ove vrste emocija nemaju veze samo sa profe­sionalnim bavljenjem šahom, postoje na svim nivoima, od dečje, prijateljske, amatarske partije.

Nas je otac počeo da uči da igramo šah kada smo imale skoro četiri i pet godina. Naše prvo pojavljivanje na šahovskim turnirima dogodilo se davne 1992. godine. Bilo je to opštinsko prven­stvo Rakovice za decu do 10 godina i dan-danas se sećam tog osećaja velike sreće pomešane sa dozom pozitivne treme. Na kraju turnira, sestra i ja smo podelile prvo i drugo mesto i plasirale se na prvenstvo Beograda, sa kojeg smo dalje izborile plasman na prvo prvenstvo Jugoslavije za decu.

Tada je usledio i prvi “hladan tuš”. Prvenstvo Ju­goslavije je održano u Kladovu i nas dve, svaka u svojoj konkurenciji, zauzimamo poslednja mes­ta. Sećam se kako nam je otac uz najlepši os­meh govorio da smo skupile krompiriće i da ne brinemo jer je to početak, a svaki početak je jako težak. Pričajući nam i objašnjavajući učinio je da naša tuga preraste u motiv za većim radom. Ista stvar se ponovila i tokom sledeće godine, ali nije bilo odustajanja, jer smo i jedna i druga uz tatu zavolele da igramo šah, da odlazimo u šahovski klub blizu našeg stana, da provodimo vreme sa decom koja su i danas naši najbolji prijatelji.

Onda se dogodila ta 1995. godina koja je na neki način izmenila naš šahovski život. Sve te godi­ne su bile finansijski teške za većinu porodica u našoj državi, te su u takvoj poziciji bili i naši rodi­telji. Imali su dovoljno novca da samo jedna od nas dve ode na predstojeće prvenstvo Jugosla­vije. Odlukom trenera u klubu, tata je krenuo sa mnom u Niš na to prvenstvo države. Sećam se da mi je moja Kosa rekla koliko će svaki dan na­vijati za mene i da dam sve od sebe. Odlazimo i ja gubim prvu partiju, od devet koliko se igra na takvim turnirima. Desilo se da sam potcenila protivnicu, prvi i poslednji put, smatrajući da sam bolja (taj primer dajem svim svojim učenicima). Sećam se svog oca koji mi je rekao da je to život­na lekcija, koju svi kad-tad dobiju. Međutim, to mi je bilo dovoljno da shvatim da ako želim da na­pravim rezultat moram svaku partiju da odigram jako, dobro i koncentrisano. Poslednja partija. Ig­ram protiv devojčice koja me redovno pobeđuje na svim turnirima, javlja se strah i nesigurnost u meni, koju je moj otac uočio. Objasnio mi je da je to samo partija u kojoj treba da uživam i da rezultat nije bitan, jer je ponosan onim što sam do tada uradila. Odlazim i pobeđujem. Prvi put postajem prvak države i plasiram se na prven­stvo Evrope i sveta. Ali najbolje od svega je što smo posle toga dobili donaciju jedne firme, koja je omogućila da na sledećim turnirima putujemo zajedno moja Kosa, tata i ja. Radeći danas sa de­com, uvek se vratim na taj momenat odluke mo­jih roditelja, za koju smatram da je bila jedna od najtežih, da biraju između nas dve.

Usledile su godine igranja mnogih turnira, ponavljanja šampionskih titula u kategorijama, nastupanja na međunarodnoj sceni, osvajanja mnogih turnira, kako u pojedinačnoj konkurenciji, tako i u ekipnim takmičenjima. Najmiliji, a pritom i najteži turniri bili su mi turniri na ekipnim sredn­joškolskim šampionatima. Žensku ekipu XV beo­gradske gimnazije činile smo sestra Kosa i ja. Samoj gimnaziji smo donele pet titula šampiona Beograda i Srbije. Ti turniri su mi bili najteži, jer sam uvek više gledala sestrine partije nego svo­je. Uvek sam više želela da ona pobedi, a ja da održim nerešen ishod, što je bilo sasvim dovolj­no da se dobije meč. Teško je to objasniti ljudima koji nisu u sportu ili su u sportu kojim se ne bavi njihov brat ili sestra.

Na našem putu dogodilo se da je naš otac teško oboleo i posle velike borbe za život umro. To se dešava u vreme našeg početka studiranja i mo­menta kada postajemo i šahovske sudije. Bio je to veliki udarac za nas kao porodicu. Činilo mi se, u tom trenutku, da ništa više nema onaj smisao u šahu, čak smo razmišljale da napustimo šah i sve što ima veze sa tim. Međutim, najveću po­dršku i vetar u leđa nam je pružila naša majka, koja nam ni jednog momenta nije dala da odu­stanemo od nečega u čemu najviše uživamo. I dan-danas joj se zahvalimo na svemu što je činila i čini za nas. Od tada moja Kosa i ja počinjemo da radimo sa decom i da ih učimo da igraju šah. Nastavile smo da sudimo turnire, sudile mnoga evropska i svetska prvenstva za decu i za odras­le. Ja već više od deset godina učestvujem na šahovskim olimpijadama za reprezentaciju Crne Gore i na jednoj od njih sam osvojila titulu žens­kog intermajstora sa osvojenih 9 poena iz 11 partija. Međutim, ono što nas najviše raduje je rad sa decom. U Srbiji smo oformile klub “Sestre Stojanović” u kojem smo radile sa decom od 4 do 15 godina. Pored toga, napravile smo projekat “Šahić u vrtiću” u koji su od 2011. do 2017. godine bile uključene 22 privatne vrtićke ustanove i rad sa decom od 4 do 6 godina. I projekat koji smo i jedna i druga jako volele „Deca u šahu“, rad sa decom oštećenog sluha i decom ometenoj u raz­voju, koji je bio realizovan tokom 2011. i 2012. go­dine. Kada nas ljudi pitaju zašto neko dete treba da uči da igra šah, naš odgovor nije da bude pro­fesionalac u tom sportu. Šah, pre svega, uči dete strpljenju, poštovanju pravila, donešenju odluka (jer povući potez nas suočava sa činjenicom da smo odabrali dobru ili lošu varijantu), uči ih da prihvate gubitak, uči ih poštovanju tuđeg mišljen­ja, jer protivnik u partiji ima svoje ideje koje mo­ramo uzeti u razmatranje), podstiče kreativnost, uči decu planiranju i predviđanju (koje zapravo deci počinje biti jako korisno u mnogim sferama života), unapređuje sposobnost pamćenja, razvi­ja apstraktan način razmišljanja i mnogo drugih stvari. Naravno, ljudima treba da bude jasno da se to neće dogoditi preko noći. Potrebno je par godina rada, učenja šahovske igre, učestvovanja na turnirima, gde se između ostalog može uoči­ti karakter deteta. Svako je dete različito i nema univerzalnog načina treniranja. Posebno ako se ozbiljno bavite detetom i njegovim napretkom, što kao trener, što kao roditelj.

U radu sa decom mlađeg uzrasta mnogo puta smo moja Kosa i ja čule rečenicu – Kako možete da radite šah sa tako malom decom, sigurno je jako teško naučiti ih. Slatko se nasmejemo svaki put. Uvek pomislim koliko smo nas dve naučile od dece i koliko ćemo tek naučiti. Najlepši deo dana je kada vi njima prenesete znanje, a oni vama daju ogromnu količinu pozitivne energi­je. Teško je fizički, jer radimo sa velikim brojem dece, ali sa druge strane sreća što radite nešto što volite i u čemu uživate je nemerljiva. Nas je naš šah odveo i u daleke krajeve. Moja Kosa živi na Tenerifama u Španiji i sa mužem, šahistom, radi sa preko 600 dece u školama i vrtićima. Ja sam iz Srbije otišla krajem 2017. godine u Kuva­jt sa suprugom (naravno, šahistom) i svoj posao sam prebacila na internet. Trenutno preko Skaj­pa radim sa decom iz Srbije, Španije, Kuvajta, In­dije i Amerike. To je još jedna od prednosti šaha, što možete raditi preko interneta, bez obzira gde se nalazite.

Na kraju bih rekla da sve što čovek radi u životu, upornošću, radom i posvećenošću može dostići. Nemojte nikada odustajati, koliko god da se na vašem putu pojave prepreke, uvek postoji način da se one i preskoče.