PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
Moj prvi susret sa metropolom bio je 1984. godine i moj prvi odlazak u Budimpeštu. Nama sa severa Vojvodine je ona nekako bila logična, prirodna i na putu. Imala sam tada 14 godina i ceo život me prati fotografija iz Vaci ulice na kojoj su moji roditelji, brat i ja, jedemo sladoled i poziramo. Letnji je period. I sećam se osećaja kako je sve divno i kako bih volela nekada da duže vremena provedem u gradu kojeg ne razdvajaju, već spajaju — mostovi koji se pružaju preko Dunava kao tihe linije susreta između dve obale, dva ritma, dve energije koje zajedno čine celinu. Budim i Pešta.
Budimpešta je grad koji spaja prošlost i sadašnjost, eleganciju i energiju, umetnost i svakodnevni život. Nastala je 1873. godine ujedinjenjem Budima, Pešte i Obude, i od tada predstavlja jednu od najlepših evropskih metropola — grad mostova, svetlosti i kulture.
Na prvi pogled, Dunav deli grad, ali u njegovom toku nema razdvajanja — postoji samo kretanje, protok, stalna promena koja uči da su suprotnosti zapravo deo iste priče. Mostovi, elegantni i čvrsti, nisu samo arhitektonska rešenja, oni su simboli povezivanja — ljudi, vremena, emocija.
Budimpešta je oduvek bila šik metropola, nosila je u sebi duh starog evropskog sjaja u kojem su se susretali umetnici, mislioci i ljudi koji su obeležili jedno vreme. Hodajući njenim ulicama, imate utisak da je svaki korak deo neke veće priče, da su generacije pre vas već ostavile trag u tom istom prostoru — i da vi, makar na trenutak, postajete deo tog kontinuiteta.
Sve mi se svidelo — i taj spoj starog i novog, moja prva art deco flaša kupljena je kasnijih godina upravo u glavom gradu Mađarske, mađarski Cigani jednog popodneva svirali su mi na uvce za rođendan. Bila sam devojčurak, ali već tada gradile su me metropole i učile stilu, zanosu, lepoti, stavu i nekoj neobjašnjivoj lakoći postojanja koju veliki gradovi nose u sebi.
Sećam se tog popodneva kao da je ostalo zarobljeno u vremenu — muzika je bila više od zvuka, bila je emocija koja se uvlači pod kožu i ostaje tu kao tihi podsetnik da lepota često dolazi nenajavljeno. U tom trenutku, nisam razumela sve slojeve onoga što doživljavam, ali sam osećala da je važno. Da se nešto u meni oblikuje.
Budimpešta me je učila bez reči. Zgrade, hoteli, mostovi, opera, parlament, sinagoga, muzeji, banje, priroda, trgovi, ulice, hrana me je učila da lepota u detalju — u ornamentu na fasadi, u tišini pred večernjim svetlima, u načinu na koji se dan preliva u noć nad Dunavom.
Budimpešta je bila učiteljica. I, na neki način, početak razumevanja onoga što danas zovem stilom, ali zapravo je mnogo više od toga.
I tako, neke gradove ceo život nosite u sebi, oni vas oboje, nesvesno vam se uvuku pod kožu, zavolite ih iz ko zna kog razloga, mada ljubav nikada ne pita za razlog.
Proleće je i ja jedva čekam taj brzi voz Beograd—Budimpešta, da se ode na kafu, pređe iz Pešte do Budima preko Lančanog mosta koji počinje i završava se skulpturama lavova, čekam taj trenutak da sa lakoćom kao nekada opet zagrlim Budimpeštu, sada kao žena sa stilom i stavom.
„Az igazi az, ami megmarad.” Sándor Márai
(Istinsko je ono što ostaje.)
Budimpešta živi u svojoj istini.
