PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MAJA CVETKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: SAŠA DANILOVIĆ, © TESLA SCIENCE FOUNDATION USA, 2026 NEW YORK, NEW YORKER I IZ PRIVATNE ARHIVE
Maja Cvetković Sotirov je srpska književnica za decu i mlade i profesorka srpskog jezika i književnosti. Rođena je 1980. u Pirotu, gde je završila gimnaziju, a potom studije srpskog jezika i književnosti (i master) na Filozofskom fakultetu u Nišu.
Licencirani je profesor, govori engleski i ruski jezik, deo života je provela u Nišu i Beogradu, a kasnije i u Francuskoj. Trenutno je profesionalno orijentisana ka Sjedinjenim Državama zbog svog književnog i naučnog rada.
Maja Cvetković Sotirov objavila je više knjiga, među kojima su štampana i elektronska izdanja: „Čarobni jedrenjak — Priča o Nikoli Tesli”, koja je objavljena u Njujorku i nalazi se na sajtovima širom sveta pod naslovom „Magical Sails — A Nikola Tesla Story”, „Francuska avantura (Priča o Blezu Paskalu)”, „Dečak koji nije želeo da posadi drvo“, „Dečak i vila”, „Noć uoči Božića sa Teslom”, „Sneguročka i srce od pahulje”, „Mačak koji nije želeo da pere ruke”, „Devojčica koja je upoznala Pinokija”, „Knjiga slepljenih korica”…
Maja pripada onim autorima koji književnost ne posmatraju samo kao umetnički izraz, već kao prostor susreta obrazovanja, mašte i vrednosti koje oblikuju mlade čitaoce. Kao nagrađivana autorka za decu i mlade i nekadašnja profesorka književnosti, svoj rad gradi na spoju pedagoškog iskustva i pripovedačke imaginacije. Njene knjige, među kojima se posebno izdvaja priča o detinjstvu Nikole Tesle, prelaze granice lokalnog čitalaštva i pronalaze put do međunarodne publike, potvrđujući univerzalnost tema koje obrađuje — radoznalost, stvaralaštvo i veru u potencijal deteta.
Tvoja najnovija knjiga nosi naziv „Teslina letelica¹ — Bajka o slomljenom srcu (i Da Vinčijevoj tajni)”. Ovaj roman spaja dve velike istorijske ličnosti — Nikolu Teslu i Leonarda da Vinčija. Šta te je inspirisalo da ih dovedeš u isti književni prostor?
Nikola Tesla i Leonardo da Vinči su u mojim očima nekadašnji dečaci koji su gledali u nebo i verovali da je moguće dotaći ono što drugi još ne vide. Inspirisala me je njihova hrabrost da maštaju. Obojica su često bili korak ispred svog vremena. Ponekad neshvaćeni, ponekad osporavani, ali nikada bez vere u ideju. Iako u mojoj bajkovitoj prozi postoje izmaštani slojevi, bajkoviti elementi i junaci, ne koristim taj prostor kao mesto direktnog i fizičkog susreta istorijskih ličnosti, naprotiv, njihove živote postavljam odvojeno, ali ih povezujem simbolima, naukom i uz pomoć glavnih junaka, koji ih spajaju u jedinstvenu avanturu odbrane sveta od zla. Motiv letelice došao je prirodno, let kao simbol oslobađanja. Spojila sam Teslu i Da Vinčija kako bih rekla da je redu biti drugačiji, sanjati i čuvati srce, čak i kada svet još ne razume tvoje snove. Moje knjige žive u meni još od najranijeg detinjstva.
Ko su zaista junaci u letećoj mašini?
Moje knjige spajaju nauku, kulturu, istoriju, nauku, emociju. Slojevitost i hibridnost se verovatno najviše vidi kada razgovaramo o junacima (Francuska avantura, Čarobni jedrenjak), tako je i u novoj knjizi Teslina letelica:
- savremena deca — Luka i Lana (pridružuje im se Oven)
- istorijske ličnosti — Nikola Tesla, Leonardo da Vinči (u Francuskoj avanturi Blez Paskal)
- bajkovita bića (čuvar-vila nauke Anđelina, zla vila Gromlina)
- (anti)junaci koji su presek svih skupova ličnosti (zli naučnik, vilinski robot Viloid).
Istorijska mesta, istorijski predmeti i pronalasci, bajkoviti pronalasci: Kolumbov jedrenjak Santa Marija, Teslina letelica, letelica Leonarda da Vinčija, Teslin kalem, vilinska letelica Šklopocija.
Savremena deca u mojim knjigama postavljaju pitanje Zašto? (Luka), spajaju svet (Oven) i ne zaboravljaju emocije (Lana). Istorijske ličnosti prikazujem u knjigama onako kako su ih prikazali literatura i izvori, zato je potrebno mnogo istraživačkog rada da bi nastala jedna knjiga poput Čarobnog jedrenjaka ili Tesline letelice — tu su istorijski podaci, pronalasci i izmaštana priča večite borbe dobra i zla u kojem učestvuju vile, vilinski naučnici.
Kada si shvatila da je deci potrebno ponuditi knjigu koja ima i praktičnu, primenjivu vrednost — koja ne samo da ih inspiriše, već i podstiče na delovanje?
Odrasla sam uz knjige i dekine priče. Rano sam naučila da čitam — našla sam se između priča o Pčelici Maji, o detinjstvu Nikole Tesle i priča iz prošlosti dekine porodice, ali i o istoriji naše zemlje. Sve teme koje sam upila kao devojčica pratile su me tokom školovanja, a nisu nestale ni kada sam postala mama. Privrženost korenima je i danas snažna, ne prestaje, bez obzira gde me život postavi, pošalje ili preseli (a selio me mnogo puta). Upravo ta privrženost me je navela da primetim šta nedostaje savremenom detetu, ali i nama roditeljima.
Posmatrajući svog sina, okolinu, različite porodice u inostranstvu i zemlji, sva preispitivanja vodila su ka velikom pitanju: Gde pronaći svet koji spaja naše detinjstvo (ono što nedostaje savremenom detetu) i detinjstvo naše dece (ono što savremenom roditelju nedostaje, gde uključujem i sebe)?
Shvatila sam da knjiga može biti most između naših korena, privrženosti porodici i spoljnih uticaja, posebno dinamičnih ekrana. Inspiracija za takvu knjigu koja povezuje, nastala je usred Francuske (2016/2017), gde sam se preispitivala da li je važno ostati sa porodicom u stranoj zemlji ili uraditi nešto drugačije. Lukino interesovanje za okolinu pobedilo je sve moje sumnje i istraživačni rad — zanimali su ga spomenici, zgrade, ulice. Da bi razumeo okolinu, bilo je važno da upozna istoriju, kulturu, gde se preselio, ali isto tako da raste sa znanjem o zemlji, ljudima i porodici iz koje potiče — najlakši put razumevanja velike svetske slagalice života. Počela sam da mu pričam priče, baš kao nekada moj deka „maloj Maji”, samo što u tom trenutku glavni junak mojih priča nije bilo detinjstvo Nikole Tesle, već detinjstvo Bleza Paskala i njegova prva mehanička mašina za računanje. Nešto kasnije, Luka i njegova sestra od strica upoznali su se sa fotografijama iz arhive njihovog deke (a mog svekra), zabeleženim kraj spomenika Nikole Tesle na Nijagari iz 1987. i tada se probudila priča o Nikoli Tesli iz mog detinjstva, nadograđujući se sadržajem prilagođenim savremenom detetu.
Na nama je, kao roditeljima, da tu savremenu knjigu pružimo detetu, kroz nju se povežemo sa svojim naslednicima, jer dete koje zna odakle potiče, ali i zna u kakav svet ulazi, rasadnik je samopouzdanja, takvoj deci pripada savremeni svet.
U tvojoj savremenoj poetici dečje književnosti prisutan je motiv deteta koje se pita. Koja pitanja ono postavlja — sebi, svetu i budućnosti?
U savremenoj poetici dečje književnosti dete nije pasivni primalac poruke, već aktivni subjekt mišljenja. Ono se ne zadovoljava gotovim odgovorima — ono pita. Pre svega, pita sebe: Ko sam ja? Odakle dolazim? Šta me čini vrednim? Da li je u redu što sam drugačiji? Mogu li i ja da stvorim nešto veliko? Ta pitanja nisu znak nesigurnosti nego početak identitetskog sazrevanja. Dete koje poznaje svoje porodično i kulturno nasleđe ne pita iz straha, već iz radoznalosti. Ono traži kontinuitet — mesto u priči koja je počela pre njega.
Zatim, pita svet: Zašto stvari funkcionišu tako kako funkcionišu? Da li je znanje samo moć ili i odgovornost? Može li tehnologija služiti ljubavi, a ne dominaciji? Može li različitost biti bogatstvo, a ne pretnja? Ova pitanja pokreću kritičko mišljenje. U njima se spajaju nauka i etika, radoznalost i empatija.
Najzad, dete pita budućnost: Kakav svet želimo da gradimo? Šta ćemo nadograditi iz onoga što smo nasledili? Kako da budemo bolji od svojih grešaka, a verni svojim korenima?
U toj dimenziji, pitanje postaje čin stvaranja. Pitanje je prvi izum, pre svih pronalazaka o kojima govorim u svojim pričama.
U mojoj poetici dete koje pita nije buntovno radi otpora, već radoznalo radi razumevanja. Ono ne ruši tradiciju – ono je proučava kako bi je unapredilo. Ne odbacuje istoriju – ono iz nje uči da bi mudrije gradilo budućnost.
Verujem da je najvažniji pedagoški cilj savremene dečje književnosti osposobiti dete da postavlja dobra pitanja. Jer dete koje pita razvija mišljenje. Dete koje misli razvija odgovornost, a dete koje povezuje znanje, kulturu i empatiju — ono stvara svet u kojem želi da živi.
Ova pitanja postavljaju moji junaci: Lana, Oven i Luka.
U svom stvaralaštvu, okrenula si se velikom Nikoli Tesli. Odakle ta ljubav prema ovom „čarobnjaku” koje moderno doba sve više shvata i poštuje?
Moja ljubav prema Nikola Tesla nije nastala iz fascinacije genijem, već iz susreta sa pričom. Još kao dete, slušala sam priče o njegovom detinjstvu, o Smiljanu, o majci Đuki i ocu Milutinu, o dečaku koji je gledao u nebo i zamišljao svet drugačiji od onog koji vidi. U tim pričama sam videla dete koje misli, sanja i ne odustaje. Videla sam da su moji snovi, strahovi, ponekad i usamljenost veoma bliski onom dečaku Nikoli Tesli iz dekinih priča. Kasnije sam shvatila da je upravo u tome njegova veličina. Tesla nije samo simbol naučnog napretka — on je simbol hrabrosti da ostaneš veran svojoj ideji, čak i kada je svet ne razume.
Savremeno doba ga sve više poštuje, jer počinje da razume širinu njegove vizije — bežičnu komunikaciju, globalno povezivanje, energiju dostupnu svima. Ali mene je više od tehničkih dostignuća privukla njegova misaona disciplina i njegova etika. Njegovo uverenje da znanje mora služiti čovečanstvu.
U svom stvaralaštvu nisam želela da Teslu predstavim kao nedodirljivog genija. Želela sam da ga približim detetu. Da pokažem da iza svakog velikog izuma stoji radoznalost, upornost i duboka povezanost sa porodicom i poreklom. Možda je zato za mene Tesla most — između nauke i mašte, između tradicije i budućnosti, između deteta koje pita i odraslog koji još uči.
I upravo tu, u tom prostoru između, sačuvano je i moje detinjstvo, ali se rodila i moja književna ljubav prema njemu.
Tvoji mladi čitaoci kroz knjige putuju kroz istoriju nauke i ideja. Koliko traje tvoj istraživački put, a koliko sam čin pisanja, dok se iz tog procesa ne „rodi“ nova knjiga?
Moj istraživački put uvek traje duže od samog pisanja. U jednoj knjizi se pojavi stotine novih termina iz nauke koje bi trebalo objasniti jezikom dece. Kada se bavim temom poput života i ideja Nikola Tesla, istraživanje traje mesecima, a ponekad i godinama. Čitam biografije i naučne radove, proučavam istorijski kontekst, promišljam porodične odnose i kulturni okvir epohe. Važno mi je da razumem vreme u kojem je živeo, ali i unutrašnju logiku njegovog mišljenja. Tek kada osetim da mogu da uđem u tu misaonu strukturu, dozvoljavam sebi da počnem da pišem.
Saradnja sa Tesla Science Foundation USA donela mi je neke zanimljive trenutke u svetu inspiracije u vezi sa novom knjigom „Teslina letelica — Bajka o slomljenom srcu (i Da Vinčijevoj tajni)”. Tokom istraživačkog rada, imala sam priliku da sarađujem sa osnivačem Fondacije Nikolom Lončarom i njegovom suprugom Morin, ali i da posmatram njihovo druženje sa unucima, način na koji im prenose znanje. Dok je Nikola izvodio eksperimente sa svojim unukom Ovenom, strpljivo objašnjavajući Teslin kalem i bežične sijalice, podsetio me je na vreme koje sam provodila sa svojim dekom. I mi smo učili kroz razgovor, kroz priče, kroz radoznalost. Tada sam shvatila da Teslino nasleđe nije samo u arhivama i patentima, ono živi u prenosu znanja sa generacije na generaciju.
Iz tog iskustva, rodila se ideja o dečaku Ovenu koji postaje Lukin prijatelj, tačnije, njih dvojica i Lana zajedničkim snagama zaustavljaju zlo u novoj knjizi Teslina letelica — Bajka o slomljenom srcu (i Da Vinčijevoj tajni). Oven je i u stvarnosti i u priči rođen u Americi, sa srpskim korenima, a njegov deka je iz krajeva iz kojih potiče i Tesla. I bez obzira što su Ovenovi roditelji rođeni u Sjedinjenim Državama, tokom razgovora sa njim shvatila sam koliko razume Teslin život i rad. Oven nije samo književni lik, junak — on je most koji pokazuje da poreklo nije ograničenje, već veza da znanje o sopstvenim korenima ne zaključava dete u prošlosti nego mu daje sigurnost da pripada i Srbiji i Americi, celom svetu.
Kroz Ovenov lik sam želela da prikažem kako istorija, porodica i nauka mogu zajedno oblikovati savremeno dete — dete koje izvodi Teslin eksperiment sa svojim dedom u Filadelfiji, a istovremeno razume priču o Smiljanu. U tom spoju, rodio se deo moje knjige.
Sam čin pisanja je intenzivan — ponekad traje devet, ponekad dvanaest meseci — u zavisnosti od složenosti priče. U toj fazi, istraživanje i imaginacija počinju da se stapaju. Najlepši trenutak je kada likovi počnu da govore sopstvenim glasom. Tada znam da se knjiga rađa. Zato verujem da knjiga ne nastaje onog trenutka kada je napisana, već onda kada su istraživanje, promišljanje i emocija sazreli u jedinstvenu celinu.
Tvoji stvaralački projekti okupljaju značajne saradnike iz različitih oblasti. Da li je taj izbor spontan ili promišljen proces traganja za pravim glasovima i energijama?
Kada radite književne projekte koji povezuju književnost, nauku, istoriju i pedagoški rad, jasno je da jedan glas nije dovoljan. Potrebni su različiti pogledi, različite kompetencije, ali i zajednička vrednosna osnova. Zato je izbor saradnika uvek bio promišljen proces, ali proces u kojem sam slušala energiju, ne samo biografiju.
Važno mi je da ljudi sa kojima sarađujem razumeju suštinu ideje: da knjiga nije proizvod, već odgovornost. Da naučno nasleđe nije dekor, već temelj. Da rad sa decom zahteva ozbiljnost i poštovanje. Tako su se prirodno formirali krugovi saradnje — od ilustratora, recenzenata i lektora, do stručnjaka iz oblasti nauke i obrazovanja. U svakom projektu tražila sam ne samo stručnost, već i integritet. Rekla bih da je to traganje za pravim glasovima zapravo traganje za istim unutrašnjim uverenjem: da stvaramo nešto što nadilazi pojedinca.
Neizmerno sam ponosna na stručnjake sa kojima sarađujem i na novoj knjizi (kriterijum navođenja je azbučni red): Miroslav Aleksić i Amalija Vitezović — recenzenti, Jelena Vitezović — recenzent i prevodilac, prof. dr Milutin Đuričković, Jovana Ignjatović — Pertini STEM-edukator, Vladimir Mančić — ilustrator.
Kako vidiš današnje mlade čitaoce — šta ih najviše pokreće i na koji način se tvoj autorski pristup prilagođava njihovom svetu?
Dečja književnost pripada svima nama jer uvek tragamo za odgovorima. Sve generacije tragaju za odgovorima o tome ko su, gde pripadaju i kuda idu. U svom autorskom pristupu ne pojednostavljujem ova pitanja, već ih činim otvorenim za promišljanje, povezivanje i razgovor. Nauka, istorija i porodica nisu dekor, to je prostor u kojem dete i čitalac uopšte može da prepozna sebe. Istinski sazrevamo tek kada preuzmemo odgovornost za svoju decu i tada, kroz roditeljstvo, razumemo kroz šta su prolazili naši roditelji — to je pola našeg puta u pronalaženju odgovora na pitanja ko smo i gde pripadamo, mnogo kasnije saznajemo kuda idemo.
Upravo zato verujem da je dečja književnost svet koji pokreće, gradeći most između generacija — podseća odrasle i osnažuje decu. Ona nas sve uči da pitanja nisu slabost, već početak pokretanja unutrašnjih svetova.
Možemo li uskoro očekivati nove projekte ili teme koje će otvoriti drugačije horizonte istraživanja i čitanja? U kom pravcu te trenutno vodi kreativna radoznalost?
Novi projekti su u pripremi, jer kreativna radoznalost kod mene nikada ne miruje. I dalje me vodi spoj nauke, porodice i identiteta, ali iz novih uglova — kako nastaje hrabrost, kako se gradi karakter i kako dete uči da odgovorno koristi znanje. Zanima me i odnos savremenog deteta prema tehnologiji, ali kroz prizmu etike i empatije. Želim da otvaram unutrašnje horizonte — pitanja pripadnosti, smisla i samopouzdanja. Ukratko, moj sledeći pravac vodi ka temama koje pomažu detetu da razume svet, a odraslima da ga ponovo vide očima deteta.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv “My New Era”. Kako vidiš svoju novu etapu života?
Pre mnogo godina, kada sam pitala supruga šta je to presudilo, osim ljubavi i vrednosti koje delimo, da poželi da postanem njegova supruga, rekao mi je rečenicu koja mi tada i nije bila mnogo jasna: „Imaš ogroman potencijal duhovnog rasta i razvoja!“ Ne smem ni da pomislim da sam skoro bila ljuta zbog njegovog odgovora, međutim, uzimajući u obzir da je njegov posao menadžera oslonjen na pitanje ljudskih resursa i razvoja jedne internacionalne firme, reći ću samo da me je bolje razumeo nego ja samu sebe u tom trenutku.
Danas, iz ovog ugla, za mene je svaki period mog obrazovanja i životnog ciklusa bio nova era. Menjala sam se, sazrevala, posmatrala svet sa (ne)razumevanjem i nadam se da će svaki novi korak biti moja nova era — prava, ispunjujuća i smislena.
¹ Pravopis srpskog jezika Matice srpske beleži: „letilica, letilište, nije od neknjiževnog „letiti“ nego sistemski pravilna tvorba (produktivnost formanta -il-, up. predilica, pletilja); naporedne varijante: ek. letelica, letelište, ijek. letjelica, letjelište (izbor prema jez. osećanju).
Milan Šipka se (sa normativnog stanovišta) opredeljuje za oblik letelica kao standardno prihvaćen u savremenom srpskom jeziku. https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/7765?show=full
