RUKAMA KA OSMEHU SUNCA

ПИШЕ: ИСИДОРА АНА СТАМБОЛИЋ

FOTO: MILICA RAŠKOVIĆ

Волела сам дуго да лежим под отвореним небом и гледам га кроз затворене капке. Његово плаветнило је просијавало без обзира на мрак густих трепавица. Сунце ме је одувек волело, као што воли све на планети. Пратило ме је где год сам ишла, а  ја сам се радовала нашим интимним сусретима, у самоћи. Оно ме је подсећало на мајку, када је требало да се устане из постеље. Подсећало ме је на сестру, када се играло са сенкама на дну моје собе. Било је тако далеко, а тако блиско. Рођена сам у јуну – месецу Сунца. Био је сунчан дан када сам напунила десет година и када сам мислила да свет мене чека и да ће ми стати на длан као пахуља. Тада ми је постављено питање на које сам самоуверено дала одговор. Ко ћу бити и шта ми је циљ? Веровала сам да знам и да ћу знати. Ипак, низало се коло јунских месеци око моје главе, а онда је још један трешњар дошао у мој живот и почео да ме мења. Ја сам била храбра и створила ветар који је угасио пламичке на торти, али овог пута са пламеном се није угасило и питање које сам увек постављала себи тог датума. Ко ћу бити и шта ми је циљ? Погледала сам у своје ноге и видела да стојим на белој дугој црти. Photo Milica RaškovićИзнад мене се вијорило бело платно са црвеним словима, непознатог фонта, којима је писало „јунски циљ од десете“. Почела сам да дрхтим. Осетила сам се као путник коме је нестао пут под ногама. Да пођем даље… Питала сам се откуд долази снага за нови пут? Где је снагу пронашла Надежда Петровић и посадила косовске божуре, који се црвене као моје Сунце у јунским предвечерјима? Kако да изградим начићевске степенице на путу ка свом небу? Како да стекнем самоувереност Ксеније Атанасијевић? Ствари су личиле једна на другу и то ме је плашило. Како их разликовати? Висока трава ме је окруживала. Нестала је и бела црта и бело платно. Бескрај ме је обузимао. Сетила сам се да сам као дете волела да идем до продавнице увек другачијим путем. Преко травњака суседа, који су због тога џангризали. Нисам се плашила. Видела сам своје право на то да правим сопствени пут и за то право сам се борила. Пружила сам руку пред себом и додирнула зелени бескрај. Био је мокар и свеж, као травњак преко кога сам као дете трчала. – Нисам се узалуд пробудила – рекла сам себи. Ако ће ми ко и рећи да сам у тамници, погледаћу га дрско очима звезда. Раскинућу окове долапа. Потрчала сам кроз зелени бескрај рукама раширеним ка осмеху сунца, скупљајући малене капи росе. У свакој капи крио се по један тренутак моје среће, који сам пила када ми се није будило. Нисам се узалуд пробудила и борићу се за право да трчим преко забрањених травњака и у јуну када последњи пут будем стварала ветар на торти.