IZVANREDNA ABECEDA VANREDNOG STANJA

PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ

A – kao Avantura, sliva mi se kroz grlo dok sa ra­doznalošću posmatram prizor u koji naš autobus pristiže. Dan je siv i čini još sivljim musave ze­lene kamione parkirane na širokom platou ispred vojnog aerodroma u Limi. Upijam sliku koliko mi prozor dozvoljava i svesna sam da napuštam Peru pod vanrednim okolnostima koje nisam mogla ni da zamislim kada sam dve nedelje pre toga poljubila usnulu decu u domu u Beogradu i krenula na dugo planiranu specijalizaciju.

B – kao Blagoslov, kao Blago, kao Bogatstvo, kao Bezbrižnost, kao Bivanje. Peruanska vlada je de­set dana ranije proglasila vanredno stanje zbog Korona virusa i pozvala desetine hiljada turista da se u roku od 24 časa vrate svojim kućama. Onda je nastupio totalni kolaps – otkazivanje le­tova, protestovanje, kolektivna panika i osećaj – da svet nikada više neće biti isti. B – kao blažen­stvo, kao propadanje kroz trenutni Bol i gušenje u grlu kada čovek shvati da su neke velike stvari van njegove kontrole, a zatim udahne i preuzme moć nad onim okolnostima koje može da kon­troliše. B – kao Bog.

C – kao Cena, Č – kao čekanje, Ć – kao ćutanje. Smejemo se kao blesave i razmenjujemo iskust­va u Peruu, moja nova tek prepoznata saputnica u autobusu – američka profesionalna odbojkaši­ca i ja. „Znaš, ovde je odbojka toliko drugačija da imam osećaj da sam sezonu provela igrajući dru­gi sport“, kaže mi ona. Cerekam se, jer je potpu­no razumem. I ja sam došla po jedno iskustvo – lični istraživački naučni projekat – a odlazim igrajući potpuno drugi sport – test Vere sa pre­ponama.

D – kao Drugarstvo, Dž – kao Džekpot, Đ – kao Đak. Gledam oko sebe i vidim zabrinuta lica dru­gih putnika u autobusu. Svi smo američki državl­jani i zahvaljujući tome nalazimo se u autobusu koji će nas prebaciti do aviona za Ameriku. U Peruu se vanredno stanje odvija naizgled u ne­dogled – ovog jutra je nacionalni karantin pro­dužen za još petnaest dana. To znači za mnoge još 360 sati čekanja ispred zatvorenih vrata, na­danja, sakupljanja novaca da se plati smeštaj, pitanja da li će se situacija pogoršati. To takođe znači još 360 sati slušanja loših vesti, sedenja na telefonu, ribarenja informacije koje mogu da promene status, slušanja priča o onima koji su se evakuisali i onih koji su umrli do sada, praćen­je statistika i postavljanja pitanja sebi – da li sam sigurniji ovde ili kod kuće?

E – kao Evakuacija. U autobus stupa krupni vojnik, staje kod vozača, gleda nas kroz crne naočare za sunce i na engleskom kaže: „Poštovani građani Sjedinjenih Američkih Država, pozdravljam vas u ime američkih Marinaca i američke vojne Avijaci­je. Tu smo da vam obezbedimo sigurnu evakuaci­ju. Molim vas da pratite sledeće protokole…“

Pre nego što je progovorio, postaje jasno da ovo nije obični let repatrijacije – ovo je E-V-A-K-U-A-C-I-J-A. Ovo nije ono malo ljudsko – Hej, ambasado, ubaci me na let, što si takva pa ne brineš o meni. Ovo je igra politike, velikih sila, diplomatskih odnosa, vojnih aerodroma i međunarodne logistike koja prevazilazi shvatan­je običnog građanina. Ovo je igra neprospavanih noći službenika u ambasadi, nagomilanih žalbi i punih inboksa, novinskih članaka i vapaja. Ovo je igra međunarodnog neshvatanja i upiranjja pr­stom u pogrešne ljude. Dok posmatram američk­og marinca koji detaljno daje upute za sledeće korake, shvatam da smo napolju okruženi i peru­anskom vojskom, graničnom milicijom i njihovim psima i pitam se koliko je ljudi moralo da bude mobilisano da bi se ovaj let i ja na njemu desili. U meni se sva slova abecede mešaju. Z – kao zah­valnost, S – kao Sestra, Lj – kao Ljubav, J – kao Jedinstvo, kao Jednota, kao – JNA.

Niz obraze mi klizi sećanje na jednu zemlju i jedan narod i jednu vojsku sa kojom smo se osećali sigurno, kojoj smo pevali pesme i pisa­li pisma u školi vojniku na straži. I posebno me seća na jedan let – baš kao ovaj – na koji sam se ukrcala sa rančićem rano u zoru ‘92 godine. Č – kao Četrdeset pet minuta leta, G – kao Gašenje Domovine, S – kao Sletanje, D- kao Dete, R – kao Rat, I – kao Izbeglica.

„Ništa više neće biti isto“, mrmolji čovek iza mene.

Gledam tog američkog marinca i hoću da mu se bacim oko vrata što mi je dao ponovo da ose­tim kako voli neko ko voli svoju zemlju, kako pazi druge onaj koji je dao zakletvu svom narodu i kako se pokraj takve osobe svi osećaju Sigurno. S – kao Slavlje. I ponosna sam što sam rasla u društvu koje me je naučilo šta znači biti građ­anin, komšija, učenik. B – kao Bogatstvo, V – kao Večnost, N – kao neprolaznost. I zahvalna sam što mogu da prepoznam energetski potpis te ugašene zemlje i tog jednog naroda koji se u mojih 45 minuta leta od Sarajeva do Beograda rasparčao, fragmentišući i delove mog bića. L – kao Lutanje, I – kao Izgubljenost, G – kao Go­dine, D – kao Depresija, T – kao Tuga, kao Trenje, kao Transformacija.

P – kao Protokoli. Momenti se nižu, izlazimo svi napolje, sedamo pored svojih stvari. Službeni­ci prolaze, lupaju nam pečate u pasoše, dolazi granična policija sa psima. Puno je uniformi oko nas, ali ja ne mogu pažnju da maknem sa prisus­tva Marinaca i tog uzvišenog, božanskog oseća­ja u sebi – dubokog prihvatanja da moja Domov­ina i moj Narod nisu nestali u vihoru raspada po svim vertikalama, poplavi novih društvenih vred­nosti i predatorske politike.

L – kao Letelica, D – kao Doček, kao Dobrodošli­ca, S – kao stjuardesa. Smeštamo se u avion, glupiramo, slikamo. Moja nova drugarica i ja dobijamo sedišta za visoke i mlatimo nogama srećne što ćemo narednih osam sati do Majami­ja provesti u udobnosti. Ne znamo ni ona ni ja šta ćemo kada sletimo, niti znamo kada slećemo, niti znamo koliko je sati. Presrećne smo što smo se upoznale, vreme kao da se ne kreće.

Č – kao Čuvar, K – kao Ktitor, kao Kruna, kao Kralj. Pred nas stupa Kapetan, glavni pilot lete­lice u punoj uniformi. Mogu da pretpostavim da je iz udobne penzionerske fotelje volontirao za ovaj let, jer su dostojanstvo i iskustvo kojim zrači epitet zrelih godina. Dete u meni plješće – kao da je to onaj isti lepi beli Kapetan o kojem mi je Baka Seka pričala bajke koje su obeležile jednu epohu. B – kao Baka, M – kao Mama, T -kao Tata, D – kao Deca, kao ćerka i sin koji me sa Mužem čekaju kod kuće. Srce je veliko i svi su tu.

Kapetan uzima slušalicu:

„Građani Sjedinjenih Američkih Država, obraća vam se vaš Kapetan. Znam da ste daleko od kuće i da želite što pre da izađete iz Perua, ali samo da vas podsetim – na ovoj letelici se vijori zastava Sjedinjenih Američkih Država. To znači da ste već na teritoriji svoje zemlje. Na tlu su naši Marinci i Avijacija – potpuno ste sigurni. Dobrodošli Kući!“

Pokrećem aplauz i plačem. Aplaudiramo svi, gledamo u njega i sakrivamo suze. Kroz prozor bacam pogled na uniforme, avion pali motore i – polećemo. P – kao Poklonjenje, B – kao Bo­gosluženje, Ž – kao Životopis, M – kao Milost, S – kao Svuda, U – kao Uvek, Č – kao Čovečnost. Nisam ni pošla Kući, a već sam stigla.

Ništa više neće biti isto – Mi Gradimo Novi Svet!