PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ
A – kao Avantura, sliva mi se kroz grlo dok sa radoznalošću posmatram prizor u koji naš autobus pristiže. Dan je siv i čini još sivljim musave zelene kamione parkirane na širokom platou ispred vojnog aerodroma u Limi. Upijam sliku koliko mi prozor dozvoljava i svesna sam da napuštam Peru pod vanrednim okolnostima koje nisam mogla ni da zamislim kada sam dve nedelje pre toga poljubila usnulu decu u domu u Beogradu i krenula na dugo planiranu specijalizaciju.
B – kao Blagoslov, kao Blago, kao Bogatstvo, kao Bezbrižnost, kao Bivanje. Peruanska vlada je deset dana ranije proglasila vanredno stanje zbog Korona virusa i pozvala desetine hiljada turista da se u roku od 24 časa vrate svojim kućama. Onda je nastupio totalni kolaps – otkazivanje letova, protestovanje, kolektivna panika i osećaj – da svet nikada više neće biti isti. B – kao blaženstvo, kao propadanje kroz trenutni Bol i gušenje u grlu kada čovek shvati da su neke velike stvari van njegove kontrole, a zatim udahne i preuzme moć nad onim okolnostima koje može da kontroliše. B – kao Bog.
C – kao Cena, Č – kao čekanje, Ć – kao ćutanje. Smejemo se kao blesave i razmenjujemo iskustva u Peruu, moja nova tek prepoznata saputnica u autobusu – američka profesionalna odbojkašica i ja. „Znaš, ovde je odbojka toliko drugačija da imam osećaj da sam sezonu provela igrajući drugi sport“, kaže mi ona. Cerekam se, jer je potpuno razumem. I ja sam došla po jedno iskustvo – lični istraživački naučni projekat – a odlazim igrajući potpuno drugi sport – test Vere sa preponama.
D – kao Drugarstvo, Dž – kao Džekpot, Đ – kao Đak. Gledam oko sebe i vidim zabrinuta lica drugih putnika u autobusu. Svi smo američki državljani i zahvaljujući tome nalazimo se u autobusu koji će nas prebaciti do aviona za Ameriku. U Peruu se vanredno stanje odvija naizgled u nedogled – ovog jutra je nacionalni karantin produžen za još petnaest dana. To znači za mnoge još 360 sati čekanja ispred zatvorenih vrata, nadanja, sakupljanja novaca da se plati smeštaj, pitanja da li će se situacija pogoršati. To takođe znači još 360 sati slušanja loših vesti, sedenja na telefonu, ribarenja informacije koje mogu da promene status, slušanja priča o onima koji su se evakuisali i onih koji su umrli do sada, praćenje statistika i postavljanja pitanja sebi – da li sam sigurniji ovde ili kod kuće?
E – kao Evakuacija. U autobus stupa krupni vojnik, staje kod vozača, gleda nas kroz crne naočare za sunce i na engleskom kaže: „Poštovani građani Sjedinjenih Američkih Država, pozdravljam vas u ime američkih Marinaca i američke vojne Avijacije. Tu smo da vam obezbedimo sigurnu evakuaciju. Molim vas da pratite sledeće protokole…“
Pre nego što je progovorio, postaje jasno da ovo nije obični let repatrijacije – ovo je E-V-A-K-U-A-C-I-J-A. Ovo nije ono malo ljudsko – Hej, ambasado, ubaci me na let, što si takva pa ne brineš o meni. Ovo je igra politike, velikih sila, diplomatskih odnosa, vojnih aerodroma i međunarodne logistike koja prevazilazi shvatanje običnog građanina. Ovo je igra neprospavanih noći službenika u ambasadi, nagomilanih žalbi i punih inboksa, novinskih članaka i vapaja. Ovo je igra međunarodnog neshvatanja i upiranjja prstom u pogrešne ljude. Dok posmatram američkog marinca koji detaljno daje upute za sledeće korake, shvatam da smo napolju okruženi i peruanskom vojskom, graničnom milicijom i njihovim psima i pitam se koliko je ljudi moralo da bude mobilisano da bi se ovaj let i ja na njemu desili. U meni se sva slova abecede mešaju. Z – kao zahvalnost, S – kao Sestra, Lj – kao Ljubav, J – kao Jedinstvo, kao Jednota, kao – JNA.
Niz obraze mi klizi sećanje na jednu zemlju i jedan narod i jednu vojsku sa kojom smo se osećali sigurno, kojoj smo pevali pesme i pisali pisma u školi vojniku na straži. I posebno me seća na jedan let – baš kao ovaj – na koji sam se ukrcala sa rančićem rano u zoru ‘92 godine. Č – kao Četrdeset pet minuta leta, G – kao Gašenje Domovine, S – kao Sletanje, D- kao Dete, R – kao Rat, I – kao Izbeglica.
„Ništa više neće biti isto“, mrmolji čovek iza mene.
Gledam tog američkog marinca i hoću da mu se bacim oko vrata što mi je dao ponovo da osetim kako voli neko ko voli svoju zemlju, kako pazi druge onaj koji je dao zakletvu svom narodu i kako se pokraj takve osobe svi osećaju Sigurno. S – kao Slavlje. I ponosna sam što sam rasla u društvu koje me je naučilo šta znači biti građanin, komšija, učenik. B – kao Bogatstvo, V – kao Večnost, N – kao neprolaznost. I zahvalna sam što mogu da prepoznam energetski potpis te ugašene zemlje i tog jednog naroda koji se u mojih 45 minuta leta od Sarajeva do Beograda rasparčao, fragmentišući i delove mog bića. L – kao Lutanje, I – kao Izgubljenost, G – kao Godine, D – kao Depresija, T – kao Tuga, kao Trenje, kao Transformacija.
P – kao Protokoli. Momenti se nižu, izlazimo svi napolje, sedamo pored svojih stvari. Službenici prolaze, lupaju nam pečate u pasoše, dolazi granična policija sa psima. Puno je uniformi oko nas, ali ja ne mogu pažnju da maknem sa prisustva Marinaca i tog uzvišenog, božanskog osećaja u sebi – dubokog prihvatanja da moja Domovina i moj Narod nisu nestali u vihoru raspada po svim vertikalama, poplavi novih društvenih vrednosti i predatorske politike.
L – kao Letelica, D – kao Doček, kao Dobrodošlica, S – kao stjuardesa. Smeštamo se u avion, glupiramo, slikamo. Moja nova drugarica i ja dobijamo sedišta za visoke i mlatimo nogama srećne što ćemo narednih osam sati do Majamija provesti u udobnosti. Ne znamo ni ona ni ja šta ćemo kada sletimo, niti znamo kada slećemo, niti znamo koliko je sati. Presrećne smo što smo se upoznale, vreme kao da se ne kreće.
Č – kao Čuvar, K – kao Ktitor, kao Kruna, kao Kralj. Pred nas stupa Kapetan, glavni pilot letelice u punoj uniformi. Mogu da pretpostavim da je iz udobne penzionerske fotelje volontirao za ovaj let, jer su dostojanstvo i iskustvo kojim zrači epitet zrelih godina. Dete u meni plješće – kao da je to onaj isti lepi beli Kapetan o kojem mi je Baka Seka pričala bajke koje su obeležile jednu epohu. B – kao Baka, M – kao Mama, T -kao Tata, D – kao Deca, kao ćerka i sin koji me sa Mužem čekaju kod kuće. Srce je veliko i svi su tu.
Kapetan uzima slušalicu:
„Građani Sjedinjenih Američkih Država, obraća vam se vaš Kapetan. Znam da ste daleko od kuće i da želite što pre da izađete iz Perua, ali samo da vas podsetim – na ovoj letelici se vijori zastava Sjedinjenih Američkih Država. To znači da ste već na teritoriji svoje zemlje. Na tlu su naši Marinci i Avijacija – potpuno ste sigurni. Dobrodošli Kući!“
Pokrećem aplauz i plačem. Aplaudiramo svi, gledamo u njega i sakrivamo suze. Kroz prozor bacam pogled na uniforme, avion pali motore i – polećemo. P – kao Poklonjenje, B – kao Bogosluženje, Ž – kao Životopis, M – kao Milost, S – kao Svuda, U – kao Uvek, Č – kao Čovečnost. Nisam ni pošla Kući, a već sam stigla.
Ništa više neće biti isto – Mi Gradimo Novi Svet!
