PIŠE: MILADIN VUKAJLOVIĆ
O SAMOPOUZDANJU, SAMOOSTVARENJU I ODLUCI DA SLEDIMO SOPSTVENI PUT.
„Moja kuća, moj auto, moj čamac!“
Tišina. Intenzivni, obostrani pogledi. Zatim odgovor: „Moja kuća, moj auto, moj čamac!“
Ko u Nemačkoj ne zna onu reklamu za finansijsku instituciju iz 1990-ih, u kojoj dva školska druga pokazuju jedan drugom fotografije kako bi utvrdili ko je više postigao u životu? U videu, drugi prijatelj pokazuje veću kuću, skuplji automobil i elegantniji čamac – demonstrirajući veće bogatstvo. Poruka je jasna: ako želite da budete uspešni, izaberite banku koja se reklamira. Kraj videa.
To je osnovna poruka reklame. Neki moji domišljati prijatelji prilagodili su repliku u: „Moja žena, moja bivša, moja ljubavnica!“ Takve šovinističke opaske muškaraca pod uticajem testosterona pripadaju prošlosti.
Međutim, ono čega se jasno sećam jeste da sam čak i tada dovodio u pitanje osnovnu premisu reklame. Konkretno, pitao sam se: šta bih pokazao svom školskom drugu kada bih ga ponovo video posle dugog vremena? Koje slike bi mi bile važne?
Naravno – porodica, deca, možda čak i sportski automobil kao mali znak pažnje prema materijalnim stvarima. Ali šta je izvan toga?
Shvatio sam da ta reklama pokreće pitanje koje se značajno razlikuje od uobičajenog scenarija „kuća i čamac“. Prava poenta je: koji koncepti služe kao simbolični životni ciljevi za nečije postojanje? Šta mi je lično bilo važno tokom proteklih nekoliko godina? Na koja dostignuća se osvrćem? Čemu sam težio? Koji životni plan sam sledio i kako sam ga ostvario?
Ako na Vikipediji potražite pojam „self-made“, objašnjenje glasi: „sposobnost da se postigne uspeh i blagostanje polazeći od skromnih početaka, isključivo sopstvenim napornim radom“.
Pa, u Nemačkoj s početka osamdesetih, mi smo – kao „gastarbajteri“ – zaista potekli iz skromnih uslova; bili smo tipična radnička porodica. Kada sam krenuo u gimnaziju, bio sam jedini učenik koji nije bio Nemac među njih 71.
Dobro, to nije sasvim tačno – bila je tu i jedna devojka iz Švedske, ali ona nije poticala iz uporedivog društvenog miljea. Ipak, moram priznati da nikada nisam imao negativna iskustva zbog svog porekla; većina mojih školskih drugova za to nije ni znala. U tom pogledu, svakako sam imao dobru polaznu osnovu.
Međutim, po mom mišljenju, definicija sa Vikipedije ne ide dovoljno daleko. „Sposobnost“, da – ali koju konkretnu osobinu bismo izdvojili? Mnogima bi verovatno na pamet pali pojmovi poput inteligencije, energije, odlučnosti ili kreativnosti.
Pre nego što sam krenuo u gimnaziju, mnogi su mislili da će me ta situacija preplaviti – jer sam, kao dete „gastarbajtera“, pohađao elitnu nemačku školu. Ipak, još kao dete sam shvatio koliko je važno slušati svoj unutrašnji glas i ne dozvoliti da me bilo čija negativnost pokoleba.
Slične situacije ponavljale su mi se tokom celog života.
„Nemoj da konkurišeš u kompaniji XY; sigurno nemaš nikakve šanse tamo!“
Ono što su zapravo mislili bilo je: „Ti nemaš šanse tamo.“
Ipak, poslao sam prijavu i, nakon nekoliko krugova razgovora, zaposlio se u kompaniji iz snova.
Pouka je ponovo bila: veruj u sebe.
Da pređem na suštinu: nakon dugog perioda sazrevanja i odrastanja, shvatio sam da je jedan određeni koncept za mene ključan kao životni cilj – samoostvarenje.
U tom kontekstu postoji prikladan engleski izraz: self-confidence (samopouzdanje). Za mene je to ključni preduslov za istinsko samoostvarenje; bez samopouzdanja nema ni ostvarenja.
Ne želim da zvučim kao običan priručnik za samopomoć, ali smatram da je sleđenje sopstvenog puta – pa čak i plivanje uzvodno – od suštinskog značaja za postizanje određenog cilja.
Hijerarhije i pozicije moći mi ne znače mnogo – tačnije, važne su samo utoliko što pretpostavljeni ima ovlašćenje da izdaje naloge. Međutim, pretpostavljeni nije nečiji gospodar niti vladar, a svakako ne van profesionalnog okruženja.
Uvek mi je bilo lako da se suprotstavim preovlađujućim mišljenjima jer nastojim da vidim čoveka koji stoji iza uloge ili hijerarhije. U ljudskim odnosima ne postoji nepogrešivost – bilo da je reč o odnosu između radnika i nadređenog, građanina i države ili o sličnim vidovima interakcije.
Istovremeno, želim da na jednom primeru ilustrujem šta za mene znači slediti sopstveni put.
Pre nekoliko godina, radeći kao promoter na jednom međunarodnom sajmu, bio sam svedok toga kako se nadređeni s nepoštovanjem ophodio prema kolegi. Taj kolega se suočavao sa ozbiljnim jezičkim barijerama, a njegova ranjivost bila je iskorišćena na krajnje ponižavajući način.
I danas se sećam trenutka kada sam odlučio da se tome usprotivim.
Ono što ovde opisujem neutralnim tonom zapravo je predstavljalo tih, ali odlučan izazov upućen nadređenom pred celim timom. U tom trenutku sam shvatio da ću verovatno morati da napustim sajam – i upravo se to i dogodilo.
Uložena je žalba menadžeru sajma, koji je bio prijatelj tog nadređenog. Tu se priča i završila.
Kasnije su mi neke kolege zahvalile i objasnile da su i one bile izložene nepravednom tretmanu, ali da se nikada ne bi usudile da progovore.
Čak i kada se danas, mnogo godina kasnije, osvrnem na taj događaj, ne kajem se zbog svojih postupaka. Naprotiv, ponovo bih postupio isto, s obzirom na to da je dolazilo do očigledne zloupotrebe pozicije moći.
Važno mi je da naglasim da ne želim da ostavim utisak nekoga ko se predstavlja kao dobročinitelj ili je preterano društveno angažovan.
Ipak, kada razmišljam o početnom pitanju u vezi sa izrazom „self-made“ – osobom koja je sama izgradila svoj uspeh – za mene taj pojam znači: „samopouzdanje za samoostvarenje“.
To znači da ujutru mogu da se pogledam u ogledalo sa dobrim osećajem i kažem: „Da, postigao sam ono što sam želeo – i to na način na koji sam želeo!“
Pritom se ne fokusiram prvenstveno na šta sam postigao. To su materijalni aspekti koji me možda čine srećnim, ali ne pružaju dugoročno životno ispunjenje.
Ukratko, moja lična fotografija u toj reklami prikazivala bi jednostavno moje lice uz natpis:
Refreshed my life!
How? I did it my way!
Ili na srpskom:
Osvežio sam svoj život!
Kako? Uradio sam to na svoj način!
