PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: GORDANA GRUBJEŠIĆ
FOTOGRAFIJE: ETNOLOGY FESTIVAL I NEBOJŠA BABIĆ
Vođena istančanim osećajem za estetiku i verom da nasleđe dobija puni smisao tek kada nastavi da živi kroz nove generacije, Gordana Goga Grubješić gradi most između tradicije i savremenosti. Stilistkinja, kreativna producentkinja i osnivačica međunarodnog festivala Etnology Fest, ona u narodnim nošnjama, ornamentima i tradicionalnim zanatima prepoznaje neiscrpan izvor umetničke inspiracije i autentičnog identiteta.
Rođena u Kestenku na Kordunu, nakon studija ekonomije u Zagrebu, 1991. godine dolazi u Beograd, gde započinje rad na Trećem kanalu RTS-a (3K). Iskustvo u modnoj industriji i medijima oblikovalo je njen senzibilitet za estetiku, stil i vizuelno pripovedanje.
Iz fascinacije narodnim nošnjama i njihovom umetničkom vrednošću razvila je koncept Ethno Couture, kroz koji tradiciju prevodi u savremeni modni izraz. Kao autorka Etnology Festa, stvorila je međunarodnu platformu koja povezuje kulture, umetnike, dizajnere i zanatlije, promovišući nematerijalno kulturno nasleđe i kulturnu diplomatiju.
Posebno mesto u njenom radu zauzimaju žene koje svojim znanjem i rukama čuvaju tradicionalne zanate. Njena misija je da njihov talenat učini vidljivim, a njihovo umeće poveže sa savremenim stvaralaštvom. Jer za Gogu Grubješić tradicija nije uspomena koju treba sačuvati pod staklom, već živa inspiracija koja, u dodiru sa novim idejama, dobija budućnost.
Etnology Fest je ove godine proslavio deseti rođendan. Da li se sećaš iskre koja je u tebi zapalila ideju koju razvijaš sve ove godine?
Naravno! Bila je to 2010. godina, kada sam u Sava centru prisustvovala svom prvom koncertu Nacionalnog ansambla „Kolo“. Uživala sam u njihovoj spektakularnoj igri, ali moj pogled bio je fasciniran narodnim nošnjama koje bi tokom brzih i atraktivnih koreografija bljesnule, a zatim nestajale sa scene. A ja sam želela da ih bolje vidim!
I baš tada sam rekla sebi: „Ja ću napraviti nešto gde će u fokusu biti narodne nošnje.“ I jesam!
Ubrzo sam u Studentskom kulturnom centru (SKC) organizovala modnu reviju „Ethno Couture Serbia“, na kojoj smo, uz savremenu produkciju i profesionalne manekene, predstavili upravo te nošnje, deo bogatog fundusa našeg Nacionalnog ansambla „Kolo“. To je ujedno bio početak moje predivne saradnje sa ansamblom koji mi je i danas neiscrpan izvor inspiracije.
Revija je bila originalna i uspešna, a taj pilot-projekat podstakao me je da razmišljam o nečemu većem — festivalu koji bi promovisao narodne nošnje, kulturne identitete i tradiciju, ali kroz savremeni izraz i estetiku.
Bilo je potrebno nekoliko godina da ta ideja sazri u meni. Nakon revije čuvenog ruskog modnog kreatora Vjačeslava Zajceva u Bečeju, dobila sam jasniju sliku o programskoj strukturi i konceptu budućeg festivala.
Želela sam da stvorim platformu koja će promovisati nematerijalno kulturno nasleđe kroz modu, umetnost i različite oblike kreativnog izražavanja, predstavljajući tradiciju, ali i savremeni dizajn i autore koji u njoj pronalaze inspiraciju.
Tako je nastala ideja iz koje se razvio Etnology Fest.
Goga, deset godina Etnology Festa zapravo je deset godina tvog stremljenja da tradiciju prevedeš na jezik savremenog čoveka. Kada si shvatila da je moda taj jezik?
Kada sam posetila ansambl „Kolo“ i imala sreću da vidim njihov čuveni fundus kostima i narodnih nošnji.
Odmah sam osetila leptiriće u stomaku — onu radost koja se javi kada moje biće prepozna da su preda mnom kreacije izuzetne umetničke vrednosti, ručno izrađene prema vizijama stvaralaca iz naroda. Videla sam da su u njima i prošlost i budućnost. Shvatila sam da predstavljaju idealnu osnovu za savremeni dizajn.
Moda je ta koja ima tu moć. Ona ne mora da kopira prošlost — može da je reinterpretira i udahne joj novi život. Upravo to je jedna od osnovnih ideja Etnology Festa.
Ovogodišnji, jubilarni 10. Etnology Festival održan je krajem septembra 2026. godine u Etnografskom muzeju u Beogradu, pod sloganom „Niti tradicije“. Kazahstan je bio zemlja u fokusu, a festival je naglasio srpsko kulturno nasleđe, tradicionalne zanate i posebno žene koje generacijama čuvaju i prenose znanje. Kako ocenjuješ ovogodišnje izdanje?
Da, iza nas su dva predivna festivalska dana, ispunjena tradicijom, umetnošću i susretima kultura.
Prvo veče Etnology Festa uvek je posvećeno Srbiji, njenom bogatom kulturnom nasleđu i stvaralaštvu, dok je drugo veče rezervisano za predstavljanje zemlje u fokusu. Ove godine to je bio Kazahstan, čime smo pokazali interesovanje za upoznavanje njegove kulture, umetnosti i tradicije, ali i za nova povezivanja kroz kulturnu diplomatiju. Kolekcija svile, krzna i ornamenata čuvenog kazahstanskog dizajnera Ajdarhana Kalijeva zadivila je sve goste druge festivalske večeri.
Svečano otvaranje festivala tradicionalno uveliča obraćanje gospođe Tamare Vučić, počasne pokroviteljke Etnology Festa, čija je podrška značajno doprinela tome da festival izraste u prepoznatljivu platformu kulturne diplomatije i međunarodne saradnje. Njeno prisustvo i podrška za nas imaju posebnu vrednost.
Na ovom jubilarnom, desetom izdanju festivala posebno mesto posvetili smo ženama koje svojim rukama, znanjem i stvaralaštvom čuvaju tradicionalne veštine i prenose ih novim generacijama. Naša je odgovornost da im pružimo vidljivost i poštovanje koje zaslužuju, ali i da njihov rad povežemo sa savremenim stvaralaštvom i novim tržištima. Zato hvala i vama, medijima, što doprinosite njihovoj boljoj vidljivosti.
Otvaranje je uključilo i modnu reviju „Craft Collective Summer–Winter ’27“, sa kolekcijom koju je ručno izradilo više od 20 žena iz različitih delova Srbije, spajajući tradicionalne tehnike sa savremenim dizajnom. Kako je nastala ova priča i šta ona za tebe predstavlja?
Bilo je zaista spektakularno, a za mene je ova revija imala i posebno emotivno značenje.
Budući da je ovo bila deseta, jubilarna godina festivala koji promoviše stare zanate, želela sam da je posvetim upravo ženama koje svojim rukama čuvaju i razvijaju ovu dragocenu veštinu. Verujem da je Etnology Fest tokom protekle decenije doprineo popularnosti ručnog rada, da su se zahvaljujući takvom stvaralačkom okruženju rađali novi handmade brendovi i da su mnoge žene dobile dodatni podsticaj da nastave da rade, stvaraju i veruju u vrednost svog umeća.
Zato sam poželela da ih ove godine okupim što više, da im pružim priliku da budu deo velike modne priče i da osete koliko su njihov rad, talenat i posvećenost važni i cenjeni.
Kolekciju „Craft Collective Summer–Winter ’27“ stvarale smo mesecima. Više od 20 žena iz različitih delova Srbije svojim je rukama, znanjem i kreativnošću doprinelo njenom nastanku, spajajući tradicionalne tehnike sa savremenim dizajnom.
Budući da sam i sama stilistkinja, taj proces bio mi je posebno uzbudljiv. Svaka žena stvarala je u svom prepoznatljivom stilu, pa su komadi koji su pristizali bili veoma različiti. Nisam se plašila te raznolikosti — naprotiv, u njoj sam videla kreativni potencijal. Znala sam da je moj zadatak da sve te pojedinačne priče povežem u skladnu, vizuelno snažnu i savremenu kolekciju.
U tome mi je pomogla još jedna vrhunska stilistkinja, a zadovoljstvo koje smo osećale tokom zajedničkog rada teško je opisati. Kada su se svi ti komadi spojili na pisti u jednu celinu i kada je publika kolekciju nagradila velikim aplauzom, znala sam da smo uspele.
Za mene je „Craft Collective“ mnogo više od modne revije. To je poruka da žene koje stvaraju ove komade zaslužuju da budu vidljive i prepoznate, kao i da od svog znanja i talenta mogu da žive. Upravo njima želela sam da posvetim ovaj jubilej.
Od Sirogojna i čuvenih džempera Dobrile Vasiljević Smiljanić do današnjeg Ethno Couture-a — da li Srbija ima modnu priču koju još uvek nije dovoljno ispričala svetu?
Apsolutno. Verujem da Srbija ima izuzetno bogatu modnu priču koju tek treba da ispriča svetu, a nasleđe pletene forme samo je jedan njen dragoceni deo.
Odlaskom čuvene Dobrile Vasiljević Smiljanić u martu ove godine završeno je jedno važno životno poglavlje, ali njeno stvaralaštvo i ideja koju je predstavljala nastavljaju da žive. Sirogojno je dokaz da tradicionalno umeće može da prevaziđe lokalne okvire i postane prepoznatljiv izraz naše kulture na međunarodnoj sceni.
Veliku šansu vidim u mladim dizajnerima koji, u potrazi za autentičnim i prepoznatljivim izrazom, sve češće posežu za narodnim nasleđem kao izvorom inspiracije. Umesto da se oslanjaju isključivo na internacionalne trendove, oni otkrivaju bogatstvo sopstvene tradicije i daju joj novi život kroz savremene forme, materijale i estetiku.
Mislim da se polako obnavlja taj naš stvaralački potencijal. Imamo bogatstvo motiva, tehnika, tekstura i priča. Potrebno je da ih povežemo sa mladim kreativcima, da tradicionalnim zanatima otvorimo prostor u savremenom dizajnu i da autorima omogućimo da svoj rad predstave i van granica Srbije. Upravo to pokušavam da postignem kroz Etnology Festival i koncept Ethno Couture-a: da tradicija ne bude samo predmet divljenja već i živa inspiracija za novu kreativnost i autentičan modni identitet. Srbija ne mora da prati svet da bi bila prepoznata. Može da mu ponudi nešto svoje, autentično i neponovljivo. Verujem da je upravo u tome naša najveća šansa.
Zemlje koje su do sada bile u fokusu festivala jesu Jakutija, Rumunija, Gruzija, Maroko, Egipat, Turska, Japan, a ove godine i Kazahstan. Šta ste kroz te susrete naučili o tome koliko smo različiti — i koliko smo zapravo isti?
Svaki susret sa drugom kulturom za mene je novo otkriće, ali i potvrda da, uprkos geografskim udaljenostima, istorijskim okolnostima i različitim običajima, među ljudima postoji mnogo više sličnosti nego što na prvi pogled možemo da pretpostavimo.
Jakutija, Rumunija, Gruzija, Maroko, Egipat, Turska, Japan i Kazahstan — svaka od ovih zemalja donela je na Etnology Fest deo svog identiteta, svoje estetike, tradicije i načina života. Kroz narodne nošnje, zanate, muziku i umetnost upoznavali smo njihove specifičnosti, ali smo istovremeno otkrivali zajedničke vrednosti: poštovanje nasleđa, porodice i zajednice, ljubav prema lepoti i potrebu da ono što smo nasledili sačuvamo i prenesemo budućim generacijama.
Posebno me raduje što smo kroz te susrete pokazali da kultura ne poznaje granice na način na koji ih poznaju politika ili geografija. Jedan vez, način izrade tkanine, kroj narodne nošnje ili ornament mogu da nas povežu i pre nego što počnemo da govorimo istim jezikom. U rukama majstora i majstorica tradicionalnih zanata prepoznajemo istu posvećenost, strpljenje i ljubav prema stvaranju.
Zato za mene Etnology Fest nikada nije bio samo festival tradicije već i prostor susreta, razumevanja i kulturne diplomatije. Verujem da je upoznavanje tuđe kulture jedan od najlepših načina da bolje razumemo i sopstvenu.
Na kraju, možda su nam nošnje različite, motivi drugačiji, a boje i tehnike neponovljive, ali ljudska potreba da stvaramo, pripadamo i ostavimo trag univerzalna je. Upravo u tim nitima koje povezuju različite narode vidim najveću vrednost Etnology Festa.
Etnology Fest nazivaš primerom kulturne diplomatije. Može li moda danas biti snažniji diplomatski jezik od politike?
Moda ne može da zameni politiku, ali može da dopre do ljudi na način na koji politički govor često ne uspeva. Ona je neposredna, vizuelna i emotivna. Pre nego što razumemo nečije reči, možemo da prepoznamo njegovu kulturu kroz boje, materijale, krojeve, ornamente i način na koji se tradicija prenosi kroz odeću. U tom smislu, moda jeste snažan diplomatski jezik. Ona ne govori samo o tome kako se oblačimo već i o tome ko smo, čemu pripadamo i šta želimo da sačuvamo. Kada na Etnology Festu predstavimo različite zemlje kroz njihove narodne nošnje, zanate i savremene interpretacije tradicije, ne predstavljamo samo estetiku već stvaramo prostor za razgovor i međusobno poštovanje. Politika često počinje od razlika i interesa, dok kultura i moda mogu da počnu od radoznalosti i divljenja. Jedan susret, izložba ili revija mogu da otvore vrata komunikaciji tamo gde su formalni politički odnosi opterećeni predrasudama ili nerazumevanjem. Ipak, ne bih rekla da moda može da bude „snažnija“ od politike u apsolutnom smislu. Pre bih rekla da ona može da bude njen humaniji i neposredniji partner. Moda ne donosi političke odluke, ali može da promeni način na koji gledamo jedni na druge, zar ne?
Posle deset godina, šta je za tebe veći uspeh: to što je festival postao prepoznatljiv ili to što je uspeo da promeni način na koji ljudi gledaju na tradiciju?
Prepoznatljivost festivala jeste važna jer potvrđuje da je Etnology Fest pronašao svoje mesto i da postoji interesovanje za teme kojima se bavimo. Međutim, mnogo mi je veći uspeh to što smo uspeli da promenimo način na koji ljudi gledaju na tradiciju.
Tradicionalna kultura često se doživljava kao nešto statično, udaljeno ili rezervisano za prošlost. Naš cilj je bio da pokažemo da tradicija može da bude živa, savremena i inspirativna, kao i da može da komunicira sa modom, umetnošću i savremenim načinom života. Kada ljudi počnu da posmatraju narodne nošnje, zanate i običaje ne samo kao muzejske eksponate već i kao izvore kreativnosti i identiteta, tada znamo da smo napravili važan korak. Posebno mi je drago kada vidim da mladi u tradiciji prepoznaju nešto svoje, a ne samo nasleđe prethodnih generacija. Ako ih ona podstakne da istražuju poreklo, uče stare tehnike, nose elemente tradicionalne odeće ili ih savremeno tumače, onda festival ostvaruje svoju najvažniju misiju. Prepoznatljivost donosi vidljivost, ali promena pogleda donosi trajnu vrednost. Zato je za mene najveći uspeh to što smo uspeli da tradiciju približimo ljudima i pokažemo da ona nije završena priča, već živa osnova za nove ideje, susrete i stvaranje.
Tema novembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Molekul sreće“. Kako ti vidiš svoj molekul sreće?
To je definitivno ljubav. Ljubav prema ljudima, prirodi, životu, stvaranju i svemu onome što nas okružuje. Verujem da se sreća krije u velikim i malim trenucima, iskrenim susretima, zagrljajima i osećaju da smo nekome ulepšali dan. Mene pokreće mogućnost da kroz svoj rad stvaram nešto što povezuje ljude i kulture. Na kraju, mislim da je moj molekul sreće veoma šaren jer je sastavljen od ljubavi, stvaralaštva i divnih ljudi i prijatelja koji moj život čine bogatijim.
