PIŠE: SAVKA MIĆIĆ
„Prava bliskost među ženama ne rađa se iz sličnosti, već iz sposobnosti da jedna u drugoj prepoznaju istu onu tihu, nevidljivu snagu koja nosi život.”
— Ljudmila Ulicka
Pre tačno dve godine u posetu mi je došla Slavica, moja drugarica iz klupe, sa kojom sam sedela od prvog do poslednjeg dana srednje škole. Te četiri godine su nas toliko vezale da narednih trideset izgledaju kao da smo sve prošle zajedno. U stvari, sve smo prošle sa drugim ljudima, ali ona je uvek nekako bila tu, pored mene. Moje najveće i najtiše patnje u srednjoj školi prošle su sa njom — iako možda nismo sve delile verbalno, osećale smo sve. Ona je u školu dolazila iz obližnjeg mesta u Vojvodini, svakog dana na vreme, sa napisanim domaćim zadatkom i urednim sveskama, ispisanim lepim rukopisom. Porodica joj je bila skromna i vredna, ali uvek gostoljubiva. Uvek sam volela da prespavam kod njih i jedem kolače koje je pravila teta Rajka. Ja sam, sa druge strane, bila u blagoj depresiji nakon tatine tragične smrti, na samom početku mog školovanja, i potpuno nezainteresovana — ne samo za školu, već i za svet oko sebe. Kasnila sam svakog dana i nisam znala ni koji nam je čas po redu. Nikada nisam bila spremna za odgovaranje, a ponajmanje sam znala šta imamo za domaći. Ona je uvek bila odgovorna, jaka i puna ciničnog humora.
Iako mi je nedavno rekla da je tada zapravo svakog dana odlazila kući uplakana, misleći da ne pripada nama „Beograđanima”, za mene je ona tada bila stena. Ja sam bila potpuno smetena u celoj toj priči i, da nije bilo nje, verovatno bih zalutala kroz svoje srednjoškolske godine.
„Najveći dar koji možemo dati drugome nije da mu promenimo sudbinu, već da stojimo pored njega i onda kada je njegova sudbina najteža.”
— Ljudmila Ulicka
Slavica se udala u ranim dvadesetim i vrlo brzo dobila dve divne ćerke bliznakinje. U trenutku kada je Slavica dobila ćerke, svega nekoliko dana ranije, na Svetog Stefana, ja sam iz Budimpešte letela za Njujork, u Ameriku koja je bila moj san. Tu se rastajemo i nakratko gubimo kontakt. Nekoliko godina kasnije i ja postajem majka, pa sa svakim susretom u Beogradu naše prijateljstvo postaje sve dublje i čvršće.
Na jednom rastanku, kada sam ponovo kretala za Njujork, Slavica mi je poklonila knjigu Elene Ferante Moja genijalna prijateljica. Pročitala sam je u jednom dahu i, naravno, morala da pročitam i naredne tri knjige koje nastavljaju priču o Lili i Eleni, devojčicama koje odrastaju u malom i siromašnom naselju u Napulju.
Jedna misao posebno oslikava snagu njihovog odrastanja i uzajamnog uticaja:
„Postojale smo samo u odnosu na onu drugu: ako bi se jedna izbrisala, i druga bi izgubila svoj oblik.”
Lila i Elena završavaju srednju školu zajedno, ali Lila se udaje i ostaje u tom malom mestu, dok Elena odlazi na Univerzitet u Pizi. Mislim da moja Slavica nije ni pročitala tu knjigu, jer je cela poenta u tome da je zapravo Lila ta koja je genijalna, ali joj okolnosti nisu omogućile da studira i ode dalje u životu. Elena je upornija i istrajnija, pametna, ali ne toliko promućurna. Slavica ima toliko paralela sa Lilom, ali njena priča ide u drugom pravcu. Slavica je postala divna i uspešna žena, a nedavno je postala i baka. Tog dana kada je sletela u Njujork, videla sam zadovoljnu i srećnu ženu, i dalje punu onog brzog i inteligentnog humora koji sam oduvek volela. Niko nije umeo da me zasmeje kao ona.
Ovog puta mi je donela drugačiju knjigu. Bila je to knjiga o meni i zvala se Savka. Mala, kratka i sažeta knjiga, sa svega nekoliko fraza i rečenica koje opisuju mene i moj karakter.
Naravno, knjiga me je i rasplakala i nasmejala. Baš me je poznavala.
Provele smo tri nedelje zajedno. Sve sam stavila na pauzu — rekla sam ukućanima da sam naredne tri nedelje na odmoru u svojoj kući. Napravile smo plan i krenule u obilazak Njujorka. Prešle smo peške 140 kilometara, samo po Menhetnu. Slavica nije htela da idemo u restorane ili muzeje kako ne bismo izgubile nijedan trenutak za upoznavanje samog grada. Vreme je bilo toplo, jesenje, bez ijednog kišnog dana. Svakog jutra, posle doručka, napravile bismo salatu i otišle vozom u grad, ostajući do mraka. Salatu bismo pojele kada bismo napravile pauzu u nekom parku, premorene od šetnje, ali sa nekom nadljudskom energijom.
U jednom trenutku Slavica je zastala pored izloga na kojem je pisalo:
„Njujork nije grad, nego osećaj.”
I stvarno je bilo tako. Ali nismo umele to da verbalizujemo sve dok nismo pročitale tu rečenicu. Slavica je sada bila mnogo opuštenija, bez restrikcija i rigidnosti koje je ranije nosila sa sobom. I dalje je to bila ona odgovorna Slavica, ali sa mnogo manje kočnica. Tek sada je pustila da je život nosi i postala otvorena za spontanije događaje. Sa druge strane, ja sam postala striktna oko vremena, bez imalo šanse da se negde zakasni, uz mnogo strukturisaniju organizaciju, ali i dalje sa maksimalnom fleksibilnošću. Kada si majka četvoro dece, fleksibilnost je najbolja vrlina koju moraš da poseduješ, jer tada nema mnogo prostora za razočaranja. Njujork je promenio Slavicu. Nešto je u njoj pomerio. Otvorio joj je dušu i pomogao da vidi sebe u najlepšem svetlu.
Bila je prvi put sama na putovanju, bez dece i muža, i to je na nju ostavilo dubok trag. Imale smo mnogo vremena da pričamo, da se vratimo u prošlost, ali i da napravimo divnu refleksiju na budućnost. Psihološka istraživanja i koncept „efekta pojačanja” (amplification effect) ukazuju na to da snažna prijateljstva mogu imati važnu ulogu u razvoju samostalnosti, samopouzdanja i ličnog osećaja ostvarеnosti. Kada žena ima prijateljice koje joj pružaju psihološku sigurnost i veruju u njen potencijal, lakše može da prevazilazi prepreke, preuzima životne i poslovne rizike i gradi unutrašnji autoritet.
Prijateljica je u tom procesu istovremeno sidro i vetar u leđa. Podseća nas na sopstvenu vrednost kada posumnjamo u sebe. Slavi naše uspehe bez rivalstva. Pruža nam emotivnu mrežu koja nam daje hrabrost da same krojimo svoju sudbinu. Možda je upravo to najveća snaga ženskog prijateljstva. Ne moraš da budeš ista kao ja. Ne moraš čak ni da živiš moj život. Dovoljno je da me poznaješ dovoljno dugo da se setiš ko sam onda kada ja to zaboravim. I da ostaneš tu. Jer neke žene ne uđu u naš život da bi ga promenile. One su tu da nas podsete da smo ga, od početka, same nosile.
