PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MARIJA ALEKSIĆ
FOTOGARFIJE: MARIJA PIROŠKI, I IZ PRIVATNE ARHIVE
Marija Aleksić je doktorka ekonomskih nauka, univerzitetska profesorka i stručnjakinja za menadžment u kulturi, koja već više od jedne decenije uspešno rukovodi Muzejom afričke umetnosti. Svoju profesionalnu karijeru posvetila je razvoju kulturnih institucija, istraživanju kulturne politike i unapređenju odnosa između kulturnog nasleđa i savremenog društva. Autorka je brojnih stručnih i naučnih radova, među kojima se izdvaja knjiga Zadužbine kulture Srbije i javnost. Tokom njenog mandata, Muzej afričke umetnosti učvrstio je svoju poziciju kao značajan centar međunarodne kulturne saradnje, dijaloga među kulturama i istraživanja istorijskih i savremenih veza Srbije i afričkog kontinenta, potvrđujući svoju ulogu jedinstvene ustanove od nacionalnog značaja u kulturnom životu Srbije.
Kada se osvrneš na svoj profesionalni put, šta bi izdvojila kao trenutak u kojem si shvatila da želiš da svoj rad posvetiš kulturi i njenom upravljanju?
Ne mogu da izdvojim jedan presudan trenutak, jer je kultura oduvek bila sastavni deo mog života. Odrasla sam u porodici u kojoj se kultura nije samo pratila – ona se živela. Knjige, pozorište, muzeji, izložbe, susreti sa piscima i umetnicima bili su deo naše porodične svakodnevice. Zato danas mislim da je bilo sasvim prirodno da svoj profesionalni put nastavim upravo u tom pravcu.
Iskreno, nikada nisam planirala da ću jednog dana voditi Muzej afričke umetnosti. Život ponekad otvori vrata za koja niste ni znali da postoje. Nađete se pred izazovom i krenete korak po korak, ne znajući uvek tačno kuda vas put vodi, ali verujući da ćete usput pronaći način. Bilo je mnogo neizvesnosti, mnogo učenja u hodu, ali i mnogo vere da se trud i posvećenost na kraju ipak vide, da moraju dati rezultate. Danas mogu da kažem da je svaki izazov na tom putu imao svoj smisao i da me je doveo upravo tamo gde treba da budem.
Muzej afričke umetnosti vodiš već više od jedne decenije. Šta te je najviše promenilo kao direktorku, a šta kao ženu?
Tokom ovih dvanaest godina, rasli smo zajedno – i muzej i ja. Shvatila sam da nijedna institucija ne može da napreduje bez ljudi koji je čine. Najviše sam naučila upravo od kolega, saradnika i partnera sa kojima sam imala priliku da radim.
Najviše me je oblikovala odgovornost koju nosi vođenje jedne institucije kulture. Svakodnevno donosim odluke koje utiču na tim sa kojim radim, programe, publiku i budućnost ustanove. To me je podstaklo da uvek sagledavam širu sliku, da budem strpljiva i da ne odustajem kada stvari ne idu planiranim tokom.
Što sam duže na ovoj poziciji, sve sam svesnija da je muzej nešto mnogo veće od bilo kog pojedinca. Gotovo pola veka traje zahvaljujući generacijama ljudi koji su ga gradili, čuvali i razvijali. Osećam veliku zahvalnost prema onima koji su bili pre mene i odgovornost prema onima koji će doći posle. Naš je zadatak da muzej ostavimo boljim nego što smo ga zatekli.
Kao ženu, ovaj posao me je naučio da više verujem sebi i u sebe, mada je to lekcija koju, čini mi se, još uvek učim. Da prihvatim da ne moram sve da kontrolišem, da je ponekad dovoljno da budem istrajna i dosledna. Vremenom sam shvatila i da su empatija, sposobnost slušanja i razumevanja ljudi jednako važne kao znanje, iskustvo i odgovornost.
Šta za tebe danas znači biti „žena zmaj“ – da li je to snaga, istrajnost, sposobnost povezivanja ljudi ili nešto sasvim drugo?
Za mene „žena zmaj“ nije žena koja nikada ne posustaje, niti ona koja svoju snagu dokazuje glasnoćom, agresivnošću ili potrebom da bude u centru pažnje. Naprotiv, najveća snaga često se krije u sposobnosti da saslušate, razumete, promislite i donesete odluku vodeći računa o njenim posledicama po druge ljude.
Imala sam sreću da tokom života oko sebe imam žene na koje sam mogla da se ugledam – u porodici, među prijateljicama i koleginicama. Od njih sam naučila da se dostojanstvo, odgovornost i istrajnost ne pokazuju velikim rečima, već svakodnevnim delima. Danas, kada i sama nosim brojne profesionalne i porodične obaveze, još bolje razumem koliko je složena uloga žene.
Možda zato sebe najviše pronalazim u afričkoj filozofiji ubuntu – „Ja jesam jer mi jesmo“. Verujem da nijedan uspeh nije isključivo lični i da čovek postaje ono što jeste zahvaljujući ljudima koji ga okružuju, podržavaju i sa kojima raste. U tom smislu, „žena zmaj“ za mene nije usamljena heroina koja nosi svet na svojim leđima, već ona koja, često neprimetno, drži stvari na okupu, žena koja ume da povezuje i osnažuje druge. Snaga nije u dominaciji, već u sposobnosti da stvaraš prostor za druge, da gradiš mostove i da ostaneš uspravna čak i onda kada teret nije mali.
I u tom smislu, uloga majke za mene nije odvojena od ove priče. Posebno mi je važno da svojoj deci pokažem da se trud, odgovornost i dobrota ne podrazumevaju, nego svakodnevno biraju. Ne očekujem da od mene nauče da budu najbolji, već da budu dobri ljudi. Na kraju dana, svi naši profesionalni uspesi imaju smisla samo ako uspemo da odgajimo dobre ljude.
Koji su bili najveći izazovi sa kojima si se suočila preuzimajući odgovornost za instituciju sa jedinstvenom misijom u Srbiji?
Najveći izazov bio je očuvati identitet muzeja, a istovremeno ga učiniti relevantnim savremenoj publici. Muzej afričke umetnosti je jedinstvena institucija ne samo u Srbiji nego i u ovom delu Evrope, i upravo ta njegova posebnost nosi veliku odgovornost.
Naš zadatak nije samo da čuvamo zbirku, već i da afričku umetnost predstavljamo izvan stereotipa i pojednostavljenih predstava. Želeli smo da otvorimo prostor za dijalog, razumevanje i savremena tumačenja kultura afričkog kontinenta.
Naravno, postoje i vrlo konkretni izazovi – finansiranje, održavanje objekta i zbirki, razvoj kadrova. Ali verujem da se svaka prepreka lakše prevazilazi kada imate jasnu viziju i ljude koji u nju veruju, čega u mom malom ali vrednom kolektivu ne manjka.
U vremenu kada se kultura često suočava sa finansijskim i društvenim izazovima, odakle crpiš energiju i inspiraciju?
Najviše energije dobijam od ljudi. Od svog tima, saradnika, umetnika i publike. Kada vidite da neki program nekoga inspiriše, da dete prvi put otkriva novu kulturu ili da se posetioci vraćaju iz godine u godinu, shvatite da ono što radite ima smisla.
Veliku ravnotežu pronalazim i van posla. Trčanje, planinarenje, duge šetnje i boravak u prirodi pomažu mi da usporim i vratim fokus. Kad god mogu, bežim iz gradske gužve u zelenilo. Tamo dođem sebi, razbistrim misli i vraćam se poslu sa novom energijom. Priroda me uvek podseti koliko je važno sačuvati osećaj mere, strpljenja i unutrašnjeg mira.
Muzej afričke umetnosti predstavlja jedinstvenu instituciju u regionu. Kako danas vidiš njegovu ulogu u savremenom društvu i na koji način doprinosi kulturnom dijalogu između Srbije i afričkih zemalja?
Za mene je on mnogo više od muzeja u klasičnom smislu te reči. To je mesto susreta, dijaloga i razmene ideja – prostor u kojem učimo jedni od drugih i gradimo razumevanje između različitih kultura.
Osnovna misija je ostala ista od osnivanja – da povezuje Srbiju i afričke zemlje kroz kulturu. Ono što se menjalo jesu načini na koje to radimo. Danas smo otvoreniji, vidljiviji i aktivniji u međunarodnim mrežama saradnje nego ikada ranije – kroz partnerstva, zajedničke projekte, izložbe, gostovanja umetnika, edukativne programe.
Ono što mi je posebno važno jeste da taj dijalog nije jednosmeran. Nije reč o tome da mi “predstavljamo” Afriku beogradskoj publici. Reč je o pravoj razmeni: afrički umetnici dolaze u Beograd, stvaraju ovde, upoznaju srpsku publiku i kulturu, a srpski umetnici i istraživači kroz naše programe uspostavljaju veze sa afričkim institucijama i kolegama. Taj preplet je živ, aktuelan i stalno se obnavlja. Svaka saradnja donosi nešto novo – novu perspektivu, novi jezik razumevanja, novi razlog da se vratimo jedni drugima.
Posebno sam ponosna na to što muzej nije samo mesto predstavljanja afričke umetnosti, već prostor u kojem nastaju nova poznanstva, prijateljstva i profesionalne saradnje. Kultura možda ne menja svet preko noći, ali menja način na koji gledamo jedni na druge. A od toga počinje svaka ozbiljna promena.
Afro festival se održava od 1997. godine i postao je jedan od najprepoznatljivijih letnjih kulturnih događaja u Beogradu. Kako je nastala ideja za njegovo pokretanje?
Afro festival nastao je iz želje da muzej izađe iz svojih zidova i otvori se prema najširoj publici. Želeli smo da afričke kulture predstavimo kroz muziku, ples, umetnost, radionice, gastronomiju i neposredan susret ljudi.
Tokom godina, festival je prerastao u mnogo više od kulturnog događaja. Postao je mesto susreta, radosti i zajedništva. Nije bilo lako graditi manifestaciju koja okuplja umetnike, ambasade, partnere i hiljade posetilaca, ali upravo nas je ogromno interesovanje publike uverilo da je ovakav festival Beogradu potreban.
Danas sa ponosom mogu da kažem da je Afro festival jedan od najprepoznatljivijih i najveselijih događaja u gradu, a da tih dana muzej diše nekim posebnim ritmom.
Kako bi ocenila Afro festival koji se upravo završio? Imaš li tačnu statistiku koliko je bilo posetilaca i učesnika?
Ovogodišnji Afro festival bio je definitivno najuspešniji do sada. Tokom dva dana, kroz programe je prošlo više od pet hiljada posetilaca, što je premašilo sva naša očekivanja.
Međutim, brojke su samo jedan deo priče. Ono što mi je ostalo kao najjači utisak jesu ljudi – nasmejana lica, zagrljaji, ples, deca koja trče kroz muzejsku baštu, različiti jezici koji se mešaju u atmosferi radosti i zajedništva.
Još uvek mi stižu poruke, fotografije i utisci. I gotovo svi govore isto: „Vratili ste osmeh u grad.“ Posle meseci priprema, rada i truda oko organizacije, ne postoji veća nagrada od toga da znate da ste nekome ulepšali dan, da su svi izašli iz našeg okrilja sa uverenjem da će doći ponovo, kao i da se osećaju dobrodošlo, prihvaćeno i slobodno da budu ono što jesu. Ako smo uspeli da stvorimo takvu atmosferu, onda smo dobili najlepšu potvrdu da ono što radimo ima smisla.
Tema letnjeg dvobroja RYL magazina nosi naziv „Summer vibes“. Kako ćeš provesti ovo leto? Da li možda miriše na neki afrički vibe?
Moje leto retko izgleda kao klasičan odmor. Uvek ima posla, novih ideja i planova, ali trudim se da pronađem vreme za putovanja, knjige i male lične izazove.
Ovog leta spremam se za jedan poseban poduhvat – za pešačku rutu kroz Portugal i Španiju dugu oko 300 kilometara, do Camina de Santiaga. To će biti svojevrsni susret sa samom sobom, prilika da testiram granice izdržljivosti, upornosti i discipline.
Možda to nije tipičan „summer vibe“, ali jeste moj. Posle godina provedenih u organizaciji događaja, vođenju timova i brizi o drugima, radujem se prilici da nekoliko dana jednostavno hodam – korak po korak, bez žurbe, prateći sopstvene misli i put pred sobom. Jer svaki put, bilo kroz život, karijeru ili Camino, na kraju nas dovede do istih pitanja – ne samo koliko smo daleko stigli, već kakvi smo ljudi postali i šta smo iza sebe ostavili.
