PIŠE: IVANA VANA STANISAVLJEVIĆ
Nisam sigurna da bi bilo iskreno kada bih se kroz termin self-made woman osećala kao da sam zaista sve sama uradila. A dosta toga jesam. Ipak, da nije bilo uzora, modela i praktičnih primera koje sam gledala, učila od njih i prema njima se oblikovala, pitanje je da li bih danas bila ostvarena i zadovoljna žena. Zato na početku – hvala svima koji su na neki način doprineli mom rastu i sazrevanju. Sama sam birala partnera, jer sam imala tu mogućnost da se rodim u društvu u kojem je to dozvoljeno. Odrastajući, uvidela sam da nemaju sve žene tu „privilegiju“, što je veoma tužno, pa i taj segment slobode izbora smatram važnim. Sama sam odlučila da želim da imam decu i ovde podrazumevam da je i moj partner želeo isto. Niko me nije primoravao na takve odluke i moje izbore, tako da mogu da zaključim da su me upravo ove situacije, koje se podrazumevaju, ali nisu takve na svakom podneblju, ojačale da samostalno gradim svoje odnose i da se svojim poslom bavim isključivo ja, kao i organizacijom svog radnog dana. Svoju prvu veću ostvarenost uvidela sam u radu sa decom. Kada bih prepoznala da je nekom detetu potreban individualni pristup, nije bilo te sile, u vidu nadređenog, na primer, koja bi mogla da me spreči da detetu pomognem na način za koji bih osetila da je najispravniji.
Tada sam osvestila i koliko je važan i značajan moj poziv – human i odgovoran – da budem oslonac, možda i jedini, nečijoj tananoj dušici. Zbog toga je ne jednom znala da, na kratko, ispašta i moja porodica, jer odluke koje sam donosila nije uvek bilo moguće ostaviti ispred kuće u kojoj živim. Sama sam uspela da, stičući iskustvo, svoje veštine rada sa decom profesionalno iskoristim i za dobrobit svoje porodice, ponekad rizikujući i zameranje moje dece što se više bavim nekom drugom, tuđom decom. Umelo je tako da izgleda, ali ni u jednom trenutku nisam zažalila ako sam mogla nekome da budem od pomoći baš onda kada je bilo najpotrebnije. Upitno je ponekad bilo da li sve uspevam sama kada je moja karijera bila u pitanju. Znalo je da izgleda kao nemoguće da budem dobra u donošenju poslovnih odluka, a da ne zakinem sebe i svoje najvoljenije. Iz tog razloga mi je veoma značajna bila podrška najbližih, njihovo razumevanje kada odlutam u mislima i tražim rešenje. Ponekad mi se nameće zaključak da se moja samostalnost u ostvarivanju ciljeva ogledala upravo u nesputanosti koju sam uživala, u poverenju koje sam imala u sebe, ali i u poverenju moje okoline da radim dobru stvar i da umem da procenim prioritete. Navešću rado i jedan primer iz podruma mog roditeljskog doma, kada sam se osetila dovoljno bitnom i zrelom za donošenje samostalnih odluka.
U jednom periodu njihovog života moji roditelji bili su primorani da se greju ložeći drva. Nekako se baš u jednom od tih trenutaka dogodilo da sam bila kod njih sa bebom i da nam je bilo hladno. Tata nije bio tu, a suprug je bio na putu. Bila sam svesna da sam ja ta koja će tog dana sići u podrum i cepati drva, iako je to za mene bila neka vrsta egzaktne nauke. Moja beba bila mi je motiv da taj, za nekoga mali posao, uspešno uradim i zagrejem boravak za nas dve. Osećaj zadovoljstva, zašto da ne i ponosa, i danas pamtim, jer sam ja odlučila da je to najbolje rešenje – zapravo, jedino ispravno rešenje. Kasnije je to često bio lajtmotiv mom tati kada bi me hrabrio da nešto mogu i treba da uradim:
„Sećaš se kako si uspešno savladala cepanje drva, a da se nisi povredila? Možeš ti i to da postigneš.“ Slična situacija hrabrosti i ponosa obuzela me je kada sam sa malim detetom spremala ispite, a sa drugim detetom u stomaku naučila i odbranila diplomski rad.
Osećaj ljubavi prema sebi, poštovanja i ponosa bio je tada toliko snažan da sam sebi čestitala i poverovala da ću svaku prepreku savladati, svaki problem rešiti i svakom izazovu biti spremna da doskočim. Za mene se samostalnost i samoostvarenost mere osećajem zadovoljstva i osvešćivanjem da radim ispravnu stvar, a da pritom nikome ne nanosim štetu.
Naravno da je i momenat materijalizacije bitan, ali iskreno volim kod sebe to što mi nikada nije bio jedini motiv. Uvek sam verovala u viši cilj, pogotovo zato što sam se nekoliko puta uverila koliko materijalno može da bude varljivo. Izdvojila bih još dve situacije za koje verujem da su me oblikovale kao ženu koja je uspela, jer su mi takva satisfakcija i taj vid vrednovanja bili važni.
Prva je bila kada sam se odvažila da pišem, a druga kada sam se ohrabrila da dam prvi otkaz. Pisanje me ispunjava i oslobađa. Zato mi je bilo veoma značajno kada sam svoj prvi tekst pustila u „etar“, bez straha da se možda nikome neće dopasti. Pratila sam svoju potrebu i zahvalna sam sebi što sam je ispunila. Kada je reč o otkazu, izdvojila bih samo osećaj slobode. Onaj trenutak kada biraš da ti bude bolje. Kada bez straha napuštaš. Kada odagnaš sumnju da ćeš propasti.
Jer nećeš.
Odlučila sam da idem tamo gde će mi biti bolje.
U tom svom putu padnem, ustanem, obrišem prašinu, izvučem šišarku koja me žulja, pozdravim Vanu, nekada „kilo mesa“ tatino, a danas zadovoljnu mene – ženu koja i dalje traga za boljim rešenjima i ispunjenjem svojih verovanja.
