MOJ LIDERSKI STIL

PIŠE: MARIJA HADŽOVIĆ – Harmonija duše
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE

Na grobu jednog od najpoznatijih privrednika stoji epitaf: “Ovde leži čovek koji zna kako da okupi oko sebe ljude koji su pametniji od nje­ga”.

Pre nekoliko godina, prisustvovala sam jed­nom od najvećih marketinških seminara na ovim prostorima i tom prilikom otputovala sam u drugu državu kako bih uživo čula šta imaju da kažu. Liderstvo je usko povezano za kreativnošću i stvaranjem, a to je oduvek bila moja niša. Imala sam ogromna očekivanja od celog događaja jer su se na jednom mestu skupili poprilično cenjeni ’lideri’, a kao što to često biva u životu ’tamo gde očekuješ mnogo, malu torbu ponesi’.

Kao kroz maglu se sećam samo nekih rečeni­ca, ali ono što mi je ostalo u pamćenju jeste ve­liki oblak ega koji se napravio od silnih pokuša­ja da svako od njih pokaže kako je najbolji. To sam dobro zapamtila – lider nije najbolji, lider je dovoljno hrabar da kaže ’ne znam, nauči me’.

Kada sam prolazila kroz jednu od najvećih životnih kriza, već sam uveliko bila u ulozi ter­apeuta i sećam se te jezive krivice koja me je obuzimala kad nisam znala šta ću sa sobom. Već sam imala napisan autorski program i par klijenata koji čekaju da ih vodim kroz njihove emocije, a mene moje urušavaju. Tada sam se setila – šta bi sada pravi lider uradio?

Pozajmila sam novac kako bih platila sebi do­datnu edukaciju i dodatne sate na fotelji ispred moje terapeutkinje. Dan-danas tvrdim da je to najbolje uložen novac u mom životu. Eduka­cija naprednog nivoa je počela i klijenti su bili na pauzi, ego sam ostavila kod kuće da se još malo isplače, a ja sam izgovorila: ‘Ovde sam jer ne znam kako da prebrodim ovo kroz šta prolazim, želim da naučim zbog sebe i onih koji veruju u mene.’

Vera je lider čudima.

Danas u svom poslu i životu svakodnevno nai­lazim na različite situacije kada shvatimo koli­ko ne znamo i koliko je dobro što smo toga svi kolektivno svesni. Glad za novim, za znanjem, drugačijim pristupom ili pogledom je ono što nas hrani. Zapamti – loš dan za ego je dobar dan za dušu. To što sam svoju kožu mnogo puta opekla i zacelila, naučilo me je da razu­mem mnogo jasnije one koje sede preko puta mene i dozvolilo mi je da imam jasno iskustvo kako te emocionalne opekotine bole. Međutim, ono što najviše boli jeste netretirana rana.

Koliko se bavim svojim umom, toliko se bavim i svojim telom i kroz ceo taj rad došla sam do zajedničke tačke. Telo se ne gradi (samo) u teretani, već u kuhinji. Duša se ne leči (samo) kod terapeuta, već kod kuće. Reč koju tražiš je – primena. Nema te knjige, tog terapeuta, videa niti radionice koja može da ti zatvori ranu ukoliko je ti ne previjaš – svakodnevno.

I zato kada me danas pitaju na koji način ja ko­ristim liderstvo u svom poslu, formula je jed­nostavna. Kada ne znam – pitam. Kada pitam – saznam. Kada saznam – primenim. Kada primenim – promenim. Koliko god da ti tvoj problem u ovom trenutku izgleda nepremosti­vo i veliko, ima neko mudriji i pametniji ko će moći da ti pokaže drugačiji put, neki most do rešenja koje tvoje oči ne vide.

Na tebi je samo da pitaš za smernice i da ih primeniš.

Tako postaješ lider, sebi.