PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTOR KNJIGA ZA LIČNI RAZVOJ KREIRANJE RADOSTI I TVOJA NOVA ŠANSA, DUHOVNI TRAGALAC, AUTOR, EDUKATOR, VODI RADIONICE LIČNOG RAZVOJA, TRENER RAZVOJNIH VEŠTINA PO O.L.I. METODU
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
„Zagrljaj je lek za sve“, rekoh Loli, koja je već neko vreme dolazila kod mene zbog svog nedovoljno dobrog osećaja sebe. Bila je najbolji student u klasi, imala je manire, stidljiva a jasna. Iz porodice koja je brinula o deci, reklo bi se. Ali mučilo je što se nikako nije uklapala sa svojim vršnjacima, utapajući se u talasima stida i vlastite neprihvaćenosti.
Sa svojim bratom takođe nije mogla da izgradi skladan odnos poverenja i razumevanja. Radile smo već neko vreme na emocijama koje su joj bile teške. Plakala je često u osećaju odbačenosti. Susreti su prolazili. Nekada je dolazila sa ljutnjom, nekada sa tugom. Svađe sa bratom su bile česte, ali činilo mi se da iza tih ružnih reči izgovorenih u besu stoji nešto mnogo veće što nije imalo veze sa tim odnosom. Iza te njene bujice nezdravih, blokirajućih emocija sakrivala se bol i tuga. I suze su bile posledica.
Pitanje po pitanje, odgovor po odgovor, stigle smo do odnosa sa tatom.
„Ma njega baš briga za mene“, rekla je jednom.
„Zašto tako misliš?“, pitala sam.
„Zato što ne može da mi kaže ni zdravo kad uđem u kuću dok gleda u novine“.
Ostala je tišina između nas.
Čekala sam.
Lola je vrtela maramicu u ruci. Pogled joj je bio na prstima koji su prevrtali mali papirni ubrus tražeći suvi deo kojim će obrisati oči.
„On čak ne spusti ni novine da me vidi kada prolazim pored njegove fotelje.“
„A šta mu ti kažeš?“, pitam.
„Ništa, šta imam da mu kažem, ljuta sam.“
Analizirajući tu situaciju, zaključile smo da se nekako ta njena ljutnja na njenog oca preliva na brata i da se onda stvara sukob. U suštini, postojao je strah da reaguje na očevo „ne vidim te“ ponašanje.
„Šta bi ti najviše volela da se dogodi kad uđeš u kuću i vidiš njega kako čita novine?“, pitala sam u jednom od susreta.
Nasmešila mi se. Lice joj se ozarilo. Raširila je ruke, ustala i rekla: „Volela bih da me on zagrli, da me pita kako sam, da mi nešto lepo kaže.“
„Da li postoji drugačiji način sagledavanja te situacije? Šta bi se desilo da zagrliš ti njega?“
„To uopšte ne dolazi u obzir“, odmahivala je rukama.
Videla sam da nije spremna. Nekoliko susreta smo provele otapajući otpor prema zagrljaju sa ocem.
U svetu koji se sve više ubrzava i u kome su komunikacija i odnosi često svedeni na kratke poruke i površne susrete, zagrljaj ostaje jedan od najjednostavnijih, ali za mene i najmoćnijih načina ljudskog povezivanja. To nije samo fizički kontakt – on je simbol podrške, prihvatanja i prisutnosti.
On govori ono što reči ponekad ne mogu: „Tu sam za tebe.“
Zagrljaj je prirodni izraz da smo prihvaćeni, sigurni i da imamo razvijeno poverenje.
Zagrljaj je i tiha poruka razumevanja. Radile smo na razumevanju ponašanja njenog oca. Njen otpor se topio dok je pričala kako je rastao bez oca i koliko je to bila njegova bolna tačka.
„Zamisli koliko bi tvom ocu dok je bio dete značilo da je mogao da zagrli svog oca“, iznenadih je.
Složila se.
„Mislite da bi mom ocu značilo da ja zagrlim njega?“
„Šta ti misliš, da li bi mu značilo?“
Na trenutak mi se činilo da se njen otpor na ideju zagrljaja sa ocem topio poput sante leda.
„To se nikada neće desiti“, viknu Lola, „zašto ja njega da grlim, ja sam dete, on mora mene da grli.“
„Zamisli koliko je on kao dete želeo da zagrli oca koga nije bilo, a ti imaš privilegiju da svog zagrliš“, gledala me je ispod oka s nevericom i otišla.
Nije još bila spremna da stvori taj mali prostor sigurnosti, prostor u kome bi mogla bar na trenutak da spusti svoje ograde i otpore. Trebalo je još vremena da prihvati da zagrljaj može biti trenutak u kome će prvi put osetiti da je njena ranjivost dozvoljena.
Kada je dopustila sebi da ranjivost pokaže, zagrlila je oca. U prvi čas, on se zbunio, ni sam nije znao kako da reaguje. Kasnije joj je priznao da već dugo misli da nije dobrodošao u njenom životu i da se zato povlačio. U tom zagrljaju je po prvi put osetila da joj se telo opušta, disanje smiruje, a unutrašnja napetost popušta. Kao da je na trenutak spustila sav teret koji je godinama nosila. Osetila je da postoji u zatvorenom očevom svetu, da je važna i da nije sama.
Shvatila je da zagrljaj ne traži savršen trenutak, niti posebne uslove, a ni pažljivo birane reči. Jednostavno je sela na fotelju pored oca, uzela mu novine i rekla: “Dođi da te zagrlim.” U tom trenutku, osetila je da lek zvani zagrljaj deluje, da joj disanje postaje mirnije, a da srce počinje da se otvara.
Osetila je da telo dobija dozvolu da se odmori od stalne borbe.
Prestali su i sukobi sa bratom, a gle čuda – i susreti s vršnjacima postali su radost.
A zagrljaj je postao lek za sve.
