BAŠTU ŽIVOTA SAMA SADIŠ!

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTOR KNJIGA POZITIVNE PSIHOLOGIJE HELP SELF METODA, MOTIVACIONI TRENER, OSVAJAČ LEPOTE, KREATOR SOPSTVENOG ŽIVOTA
FOTOGRAFIJA: SHOOOTWITHKITTY

Kišni dan, podne.

Završavam razgovor s klijentkinjom u kome otvorismo novi prozor gledanja na situaciju u kojoj se našla. Dok u odlasku ka vratima, kaže: „Hvala ti, odoh sad da blistam“, pozove me Mia. „Tema novog broja je Cvetaj, listaj, blistaj“, što je podrazumevalo moj novi tekst.

Na trenutak zastadoh, pomislivši na sve one kojima baš i „ne cvetaju ruže“ ovog trenutka. A onda shvatih da je tema prava baš za ovo vreme u kome slušam svakoga dana koliko je ljudima teško, sa koliko uznemirenosti žive, koliko u neizvesnosti pate, koliko se obeshrabruju i koliko se kritikuju, a da pri tom tako malo čine za sebe.

U situacijama kada „ne cvetaju ruže”, važno je gledamo li u preostale pupoljke ili u trnje. Ta naša reakcija određuje dalji razvoj situacije.

U tim situacijama uvek predlažem da se zastane. Da se sagleda iz dobrog ugla. Ako smo okrenuti onome što je dobro (pupoljcima), razvoj situacije biće u našu korist. Ako smo okrenuti gubicima i nepravdi (trnju), mogli bismo upasti u ulogu žrtve, a to nikako neće doneti dobar ishod. Zato je važno pronaći načine da zalivamo pupoljke sopstvenih vrednosti, da se učimo novim sposobnostima koje su nam neophodne za održavanje svoje bašte života, da ih zalivamo nežnim rečima, razumevanjem i pažnjom. A kada nas „ubode trn”, u redu je da reagujemo i da se zauzmemo za sebe. Život žrtve ne cveta.

Kada „ne cvetaju ruže“, ne budimo samo posmatrači, sažaljevajući sebe, jer moglo bi nam nedostajati odvažnosti i samodiscipline, pa umesto da nam je u fokusu sopstveni rast, mi vidimo situaciju kao nepremostivu prepreku.

Namnožila se sumnja u ljudima da će ikada moći da bar malo procvetaju u svojoj bašti života.

Dakle, umesto posmatrača, budimo stvaraoci, da svoju baštu života sami sadimo, zalivamo, okopavamo, da dopustimo da izraste najbolje iz nas i da se osetimo ispunjenim i u osećanju ličnih vrednosti.

Svako od nas je rođenjem dobio taj zadatak. Trenutna situacija dodatno naglašava koliko je potrebno preuzeti ličnu odgovornost za način na koji vidimo svet, jer ga menjamo i stvaramo onim što je unutar nas. Nije isto da li reagujemo iz emocije ljutnje, straha i besa ili iz emocije prihvatanja i dopuštanja.

Taj zametak je u našem Biću.

Odnos koji imamo prema sebi, ima uticaj i na sve ostalo.

Zato je važno početi od unutrašnjeg dela sebe i od kreiranja stvaralačkih misli, a ne misli kojima dodatno opterećujemo život. Naši načini razmišljanja oblikuju naše emocije, a emocijama stvaramo. Neka onda bude nešto dobro za nas. Ne smišljajmo ishode koji se nikad neće dogoditi, važno je početi od onog gde smo sada, bez zameranja i okrivljavanja i sebe i drugih.

Korov lošeg se brzo množi.

A ono što je dobro, raste sporo, ali su plodovi slatki.

Svakoga dana sadimo seme iz koga će izrasti misao o nama samima i slika koju stvaramo o sebi. Mi sliku o sebi stvaramo veoma rano, u detinjstvu, a moglo se desiti i da mi ostarimo, a da slika o nama ne raste. Okrivljavanjem i kritikovanjem sebe značilo bi stajati u mestu. A uspostavljanjem boljih osobina, sposobnosti i vrlina, raste i bolja slika o nama.

Zato je važno u koju sliku o sebi verujemo, jer ona postaje naša istina. To je životni zakon.

Misao koju „zasadimo“ danas, poraste u naše iskustvo sutra. Zato je važno da ta slika bude istinska i bez laganja sebe. Da bez straha prihvatimo ono što nam se ne sviđa kod nas samih, a od čega često bežimo u ulogu žrtve, optužujući druge da su krivi jer nam život nije bolji.

U semenu žrtve, raste gorčina i jed.

U semenu ljubavi, raste još više ljubavi.

I sama sam tom ljubavlju uredila svoj vrt života. I nije uvek lako. O načinu kreacije takve ljubavi pisala sam u svojoj knjizi „Kreiranje radosti“, koja vam pomaže da pronađete snagu u sebi kojom prevazilazite ono što je trenutno i postižete ono što vam je važno, a to je zdravo seme vlastitog isceljenja.

U toj mojoj bašti života bilo je puno rada i trebalo je vremena da strah pretvorim u ljubav, da ljubav zalivam odvažnošću, da oklevanje olista u posvećenot i predanost, da odustajanje procveta u istrajnost i doslednost. Takva bašta puna vrlina me hrani i danas, u njoj dišem svežinu života i dalje vežbam strpljenje i ljubav. I osećam sigurnost.

Za stvaranje i kreaciju potrebne su nam vrline i njih vidim kao alat za rast. Sa knjigom „Tvoja nova šansa“ i vi možete oživeti svoje vrline kojima kasnije stvarate nove šanse života. Da bih dopustila sebi nove prilike, prvo sam oprostila sebi na svojoj nesavršenosti. A onda sam drugima oprostila neoprostivo.

Tada je moj život počeo da cveta.

To i vama želim.

Da počupate korov strahova, bodljikavo žbunje krivice i ljutnje, da isečete drveće lažnog prijateljstva i vaše dvorište pretvorite u vrt u kome za korov ima sve manje mesta, a sve više je grana na kojima lista vaše znanje.

I da berete plodove, iznova i iznova.

Zasadite i vi seme prihvatanja, početka, izbora, promene uverenja, opraštanja, saosećanja, maštovitosti, kreativnosti i duboke vere. Umesto korova sumnjičavosti, zasadite volju, umesto zabrinutosti, zalivajte veru i snagu, a umesto nesigurnosti neka nikne umeće samopoštovanja i samovrednovanja.

Tako raste ljubav.

Ta ljubav vas uči da i u kišnom danu znate da je sunčani dan moguć i da znate da kiša kao i bol može koristiti vašoj bašti života baš kao i sunce. Nema cvetanja bez razvijenih vrlina.

Tek kada u svom vrtu zasadite prihvatanje, zahvalnost, odgovornost, odlučnost, samosvesnost, samoostvarivanje, motivisanost, radost, lakoću, prihvaćenost, lepotu, veličanstvenost, samodisciplinu, bliskost, dostojanstvenost, toplinu, nežnost, odvažnost, slobodu, čistotu, kada uspostavite vrednosne sisteme i načine razmišljanja koji rade za vas i sve to zalivate ljubavlju iz sebe, tada možete videti rezultate svoga rada i možete reći:

„Moj život cveta, lista i blista.“

I ako mislite da jednostavno, nije.

Za svaki rast je potrebno vreme.

Zato uredite svoj vrt života što pre.

Vredi.