I OPET PROLEĆE

PIŠE: MILICA VUČKOVIĆ

Svako se rađanje u ništavilu rađa.

Sećaš se toga?

Veliki prostor, bezvremen, ispunjen prazninom. Nigde te nije bilo. Ni koščatog ni krhkog. Nikak­vog baš. Nijedne ideje o tebi nije bilo. A kako da te igde bude, u nigdini? A kako da išta bude, u ništavilu?

Pre nego zaplivaš u utrobi majke, čijim si morima pripadao, sećaš se?

Čija te je želja spustila na zemlju? Kome si izgo­vorio “idem na put”? Jesi li bio na putu pre ovog puta?

Veliki bezvremen prostor i tajanstveno bespro­storno vreme. DNK svemira.

Mogli smo biti zvezde, mogli smo biti asteroidi, mogli smo biti sačinjeni od kamena i leda i vući za sobom repove veće od jezgra.

Mogli smo živeti dugo, toliko dugo da nigde ne žurimo, da ne odbrojavamo preostale godine, da zaboravljamo na pitanja “čemu” i “zašto”.

Od svega što smo mogli biti, samo smo ljudi, pali na zemlju, iznikli iz nje, zaronili u nju.

Boleo je dolazak ovde, sećaš se?

Niko te nikad neće pitati: sećaš se šta je sve bilo pre tvog rođenja, seti se ništavila, seti se sao­braćajne gužve meteora i satelita, seti se krea­tora i kreacije, seti se na čije si pitanje baš Ti odgovor.

Niko te nikad neće pitati sećaš li se onoga što nije prošlo, sećaš li se onoga što će doći, što do­lazi uvek, nailazi i preplavljuje, što nikad nije ni odlazilo, što ne može da prođe, jer je večno.

Boleo te je dolazak ovde, a onda je i to prestalo i pre nego da izgovoriš prvu reč, posmatrao si svet, tanano i duboko, prepoznavao oblike i obri­se, sećao se.

Rastao si, menjao zube, istraživao svoju unu­trašnjost, nosio epiderm. Sve je to bilo novo, ne­shvatljivo i nespoznatljivo.

Svaki je korak rađao pitanje, svako je pitanje već sadržavalo odgovor, svaki je odgovor vodio na­pred, dalje, kružno.

Počeli smo ovaj život kao deca, sećaš se, a onda su se tela menjala, a onda su tela izgledala istrošeno, a mi smo ponovo bili deca, u večnom vraćanju istog.

Počeli smo ovaj život znajući sve, a onda nas je odjednom obuzelo neznanje i panika zbog nez­nanja, a onda nam ništa nije imalo smisla i sve je škripilo, a onda smo opet obrnuli krug i došli do izvora sveznanja, mi, duše.

Počeli smo ovaj život, ali nije to bio pravi počet­ak, ne sasvim. Bio je to i uvek to je, pena jednog talasa, talas jednog mora, ništa odvojeno i od­vojivo, nastavak igre koju igra večnost sa nama.

Počeli smo ovaj život i nećemo ga završiti.

Sve što je bilo, jeste i biće. Sve što će biti, dogo­dilo se već neizbrojivo puta.

Bila je jedna zima, bela praznina, po kojoj ništa nije ostavljalo trag, bilo je leda i kamenja, du­gačkog sna.

Iskopnilo je i svetlost se sve glasnije oglašavala, a kada je stvorila što je naumila, nešto se naje­dnom promenilo, pa zatihovalo, tiho pa sve tiše, umiralo, nestajalo, prizivalo zimu, i ona bi se opet pojavila, opet – kako drugačije?

Od svega što si mogao biti, od svega što smo mogli biti, seme smo, posađeno u zemlju, izniklo, iščupano, položeno u zemlju, opet – jer kako se drugačije sećati na budućnost?

Od svega što smo mogli biti, samo smo ljudi-se­me.

Vetar-vreme nas tiho raznosi kroz prostor.

Neka je praznina. Neka ga ništavilo. I zima neka je.

Zna se šta nakon toga dolazi.