SETI SE

PIŠE: MILICA VUČKOVIĆ

Pre nego što se rodiš u telu u kome si sada, pre nego što tvoja duša stupi u novi hram, pre nego što se nebrojeno puta upitaš „Odakle ja ovde?“ i „Čemu?“ – ti si znao sve, ti si bio sve.

Sve i svuda.

Pre nego što prvi put udahneš, ti si u jednom dahu stvorio predele vazdušne i prostore bezvazdušne.

Pre nego što prvi put iskusiš suze, ti si bio prva kap vaseljene, ti si klizio niz lice Stvoritelja.

Pre nego što prvi put osetiš bol, ti si bio onaj lek u srcu boli sadržan, ti si koračao ispred smisla.

Pre nego što prvi put strela izdaje probode tvoja pluća, ti si prvi izdao strelu, ti si se samoranio da bi mogao da se samospoznaš, da se samospoznajom samouzdigneš.

Pre nego što prvi put padneš, ti si bio bezdan svog pada i njegovo dno – ponekad paperjasto, a katkad kamenito.

Pre nego što prvi put pružiš ruke – ti si bio pomoć koja je vapila, sopstveno rame za koje si se držao, zadivljujuće nežno, začuđujuće snažno.

Pre nego što prvi put budeš slab – bio si najjača karika u beskonačnom nizu.

Bio si. I još uvek si.

Pre nego što prvi, a nebrojeni put upitaš: Odakle? Čemu? Zašto? Kako? Kuda?

Ti si živeo odgovore ne znajući pitanja.

A sada toliko pitanja i osećanja u tebi, mimoiđenih i sudarenih.

Toliko želja i potreba.

Pre nego što prvi put o ovom postojanju u ovom postojanju upitaš nešto, ti si to doživeo u neizbroj hramova.

Ti si proživeo sva osećanja pre nego što prvi put zaplačeš.

Pre nego što prvi put poželiš nešto, ti si bio ono ništa u koje je stalo sve.

Pre nego što ti se prvi put javi potreba, ti si bio dovršen i savršen.

Pre nego što prvi put posumnjaš, ti si bio više od poverenja i vere.

Pre nego što prvi put sagoriš u ljubavi, ti si bio vatra iz koje je zaiskrila ljubav.

Ti si bio ljubav koja je stvorila haos.

Ti si bio ljubav koja je napravila raspored zvezdama.

Ti si bio ljubav koja je vodama odredila pravac kretanja, koja je zemlji dala plodnost.

Ti si bio otac.

Ti si bio majka.

Ti si bio dete.

Ti si bio ona koju ostavljaju. Ti si bio onaj koji se neće vratiti. Ti si bio napušteni dečak. Ti si bio devojčica sa smehom koji pomera zidove. Ti si bio baka sa štapom. Ti si bio grbavi pustinjak. Ti si bio usamljeni kralj. Ti si bio krotitelj zvukova. Ti si bio…

Onaj koga ostavljaju. Ona koja se neće vratiti. Napuštena devojčica. Dečak sa smehom koji pomera zidove. Baka koja pleše tango. Mudrac u pustinji. Kralj, jednak sa robovima. Gluvonemi…

Ti si bio…

Sve i svuda.

I kako onda ne razumeš svet oko tebe?

I zašto svet u tebi bude pokidan, kada je neraskidiv?

I zbog čega ne zadrhtiš samo iz strasti, a ne iz straha?

I kakvo klupko gorčine i strepnje kriješ u stomaku, ti koji si ispleo venac za najsvetije?

I koji to još mrak postoji, a da ga ti nisi video i prozreo?

I šta te zaustavlja u životu?

Šta, kad si ti taj Život?

Seti se.

Ti si Život, oduvek.