PIŠE: SOFIJA BORKOVIĆ
Starica koja je, i zimi i leti, i u jesen i u proleće, izjutra izlazila iz svog stana, gde ju je put vodio do pijace u blizini keja, izgledala je veoma konvencionalno i konzervativno. Kosa joj je bila seda, skupljena u punđu, osmeh beo, pogled fokusiran i topao, dok su biseri oko njenog vrata i garderoba koju je nosila odavali utisak otmenosti. Nakon buđenja u ranim jutarnjim časovima, što je praktikovala čitav svoj život, kada bi bez alarma ustajala oko četiri ili pet časova dok svi još spavaju i pre sveta koji se docnije budi i zuji – ustajala bi orna i spremna za dan ispred sebe. Ponekad bi skuvala rtanjski čaj, a ponekad kafu u koju bi ubacila krišku putera, malo cimeta, ašvagande ili make, te sve to prelila domaćim mlekom od indijskog oraha. U kući koja je gledala na Dunav, bila je sama. Četvoro odrasle dece živelo je svoje ubrzane i urbane živote van kuće na reci. Još nekada davno, i ona je živela u svetu jureći i tražeći stalno to nešto, iako dugo nije znala šta je to što je tražila. Naše priče nalikuju jedna na drugu u onom trenutku kada postanu alhemičarske, jer put tražitelja, paradoksalno, počinje i završava se u sopstvenoj kuhinji. Police sa začinima, čajevima, orasima, pirinčem i božanstvenim šoljama, mogle su sve vreme da budu podrška našem stvaralačkom životu, pa ipak – za tragače, bilo je važno otići u udaljene krajeve kako bi sagledali bogatstvo i obilje naše sopstvene vere, tradicije, kulture i kuhinje. Njena kuhinja zauzimala je simbolično najveći deo kuće, jer je skladištila i sortirala sve pređeno i doživljeno, darujući posetiocima ono čega su gladni u svom svakodnevnom životu.
Obožavala je miris domaće, tek samlevene kafe i isceđenih narandži, koje je sa namerom ostavljala na kuhinjskom stolu kao svedoke žene koja je još uvek ovde i nakon svega, sa mirom u sebi, cedi sok. Kada bi napravila svoje jutarnje napitke, istegla bi svoje devedesetogodišnje telo, a zatim bi uzela ogledalo i ponegovala svoje lice koje sada broji bore. Stavljala bi malo pudera, rumenila i ruža. U tim trenucima bi se nasmejala jer je postala svoja sopstvena baka. Žene se u njenoj familiji nikada nisu preterano šminkale jer je za sve njih to činila revnosno, postojano i kontinuirano njena već odavno otišla baka Milijana. Intrigantno je kako postajemo ono što smo gledali ili ono što smo nasledili u emociji življenja, pomislila je dok je na sebe stavljala karmin boje breskve. Možda je zato odlazila u daleke krajeve, istraživala raznovrsne kulture i poglede na svet, upoznavala ljude skrojene prema budućnosti o kojoj mašta i koju i ona želi da živi, a za koju je podsvesno osećala da joj je bilo nemoguće da se ostvari, gledajući u ono što se njenom okruženju činilo jedino mogućim. Ponekad nam je potrebno da vidimo i doživimo paletu iskustava i izbora koje činimo, odluka koje donosimo, bola koji podnosimo, želja koje ostvarujemo – kako bismo znali na koji način to naše ja želi da živi. U skučenosti priča ili jednoobraznosti postojanja, neretko nam preostaje da nasledimo viđeno, naučeno i doživljeno – i upravo je od toga kao mlada odlazila. Tačka od koje je krenula i u kojoj je napravila prve korake u svom rodnom gradu, te tačka u kojoj se nalazi sada i u kojoj će nakon što obuče mantil koračati do lokalnog marketa po sveže voće i povrće, činile su se neobično istim. Iako je na momente izgledalo da je svaki novi udah udaljava od nje same, sada joj je postalo očito i očigledno kako je sve što će stati između izlaska iz sopstvene majke, preko teksta koji piše sada, do odlaska u sopstveni san, biti neobičan slučaj vraćanja sebi i darovanja sebe svetu. Preplitanje svega viđenog, doživljenog i proživljenog, svih zemalja, gradova, kontinenata, razlaza, ljubavi, prijateljstva, patnje, braka, dece, stvaralaštva i kreativnosti – koje su stale između dve tačke i koje se nalaze delimično na njenoj kuhinjskoj polici, a ponajviše u njoj samoj još jedino kao planina sećanja, predstavljale su neobičnu Božju promisao da će u godinama između prvog plača i poslednjeg smeha sve vreme živeti svojevrsno sećanje na budućnost. Sada kada živi u skladu sa svojim nervnim sistemom, prošlošću koju je samostalno iskrojila i sadašnjošću u kojoj uživa kao kada jedemo najsočniji nektar ploda koji smo čekali godinama – može da se nada da će budućnost koja se približava biti poziv njenoj deci, čitaocima, medijima, slušaocima, zajednici, državi i svetu – da skinu sa sebe škrge, zaviju repove nasleđa u mašnu i žive svakodnevicu okrenuti ka nebu sa znanjem da su dani koji dolaze dani koje kreiramo upravo sada.
Sunce je polako izlazilo, sat je brojao sedam časova, sekundara se iznova menjala, kraj zime je nagoveštavao početak proleća, a njen pas Jogi da je vreme da izađe u svet.
