TRANSFORMACIJA ZA VIŠE DOBRO

PIŠE: IVANA RILI

Koliko je alhemija života promenljiva stvar i kako je pos­matramo iz drugačijeg ugla, u skladu sa tim kako se naši pogledi na stvarnost transformišu…- razmišljam ovih dana, dok ponovo postaju opipljivi strah, neizvesnost i umor, koji su nam donele sve promene.

Došlo nam je proleće, a čini mi se da mu se ove godine ni ne radujemo koliko zaslužuje, umorni i rezignirani kolek­tivnim, koje je zasićeno tenzijom, iscrpljeno i isprano brojnim oprečnim informacijama, blokirani u strahu od donošenja odluke, jer se čini da kako god presečeš – kajaćeš se.

Okej, ako nam jedno kajanje ne gine, da možda pokušamo da prizovemo malo vere?

Naučili smo da je ova transformacija za neko naše više do­bro, al i dalje očekujemo manifestaciju toga na fizičkoj ravni da bismo bili srećni. E, ovo je već stari obrazac – obradova­lo me je kad sam shvatila! Tu se vrtimo već dugo: čekamo princa da bismo postale princeze, čekamo da nas drugi vide, vrednuju i poštuju da bismo porasli u svojim očima. Dobro, ovaj teren smo već upoznali uzduž i popreko. Neka je polaz­na tačka, nulta pozicija, radujem se – jer bar ne krećemo iz minusa.

Dakle, opet je sve do nas. Opet. I ako se odmah uključe ti crveni alarmi koji vrište „Neeee, ne opet!” – u redu je. Jer kad se jednom izvrište, kad se ta prašina spusti, ostaće samo taj odraz u ogledalu, koji će ti reći: Jedan život imaš ovde. Je­dan jebeno dragoceni život. Tvoj je. Odgovoran si za njega. Odgovorna si za sebe.

I možeš, možeš da se prepustiš… da taljigaš dane… da kukumavčiš i plašiš se i zaustavljaš dah…

A možeš i da ga Ž I V I Š. Ono, stvarno živiš… šta god da se dešava u svetu i oko tebe.

Jer ceo tvoj svet počiva u tvojoj glavi. I još više – u tvom srcu. Šta je u tom srcu što sada može da učini da se osećaš dobro? Da se osećaš vredno? Da li ima nešto što sada možeš da podeliš? Lepa reč, misao? Pa makar je usne nikada ne izgovor­ile. Imaš li sad na nečemu da zahvališ?

Hajde pogledaj malo bolje. Mora da ima… bar zahvali na tim očima koje sada ovo čitaju. Bar na tom vremenu koje biraš kako ćeš provesti. Sada.

Bar na tom sada. Tom varljivom Sada, koje može da proleti kao tren ako skrolaš po Instagramu. Ili može da traje večnost ako se tvoj pogled izgubi u nekim očima koje te raduju.

I sad vidiš opet dubinu. Sad opet gledaš 3D.

Dobro je.

Udahni.

Vidiš, ipak ima lepog u ovom danu. Ipak ima mes­ta za osmeh. Ima mesta za radosti… neka draga sećanja… neke suptilne emocije…

I sad već počinješ da se krećeš nizvodno, da osećaš taj flow života… da… sad već počinješ da tečeš. Jednom kad to klupko krene, samo ga održavaj kao što su u neka davna vremena deca pomagala obruču da se okreće, održavajući ga malim štapom, u pokretu.

Hej, dobre vesti: inercija je na tvojoj strani i samo nastavi da plivaš, ne osvrći se, ne kvari trenutak, samo gledaj ispred… u to nebo boje vanile na pučini.

Nemoj da zamrzneš trenutak. Proživi ga ponovo i ponovo. Proživi ga ovde i tamo, sam ili sa nekim, sa istim prizorom ili sa drugačijim, sa kišom i suncem i travom i smogom i gužvom i nervozom i suzom i kezom. I koračaj dalje, dok se dani nižu i dok ne stane dah.

Koračaj za one trenutke kada zastane dah, kada stane sat, kad se večnost ušunja i sve opet ima smisla.

Sve. Ima. Smisla.

Samo ne vidiš to uvek. I možda ne vidiš to sada.

Možda ne možeš da vidiš ni veru da to uopšte postoji. I ako je tako, u redu je.

Samo ne prestaj da koračaš.

Jer to je jedino zlato danas.

I svi sada imamo priliku da se u večnost upišemo kao alhemičari.