in

POD NEBOM SU SVI ISTI

PIŠE: MILICA LUNDIN

Na svom epskom putovanju, dva kosmička iz­viđača Vojadžer 1 i Vojadžer 2 su 2012, posle 35 godina od lansiranja, svaki posebnim sticajem okolnosti, izbačeni sa očekivane putanje kroz Sunčev sistem i ušli u međuzvezdani prostor, napustivši tako svoj kosmički dom. Očekivanja naučnog tima koji ih je pratio su bila vrlo skrom­na – s obzirom na starost opreme koju su istraži­vačke stanice nosile u sebi, ogromnu udaljenost od Zemlje, uveliko prevaziđeno trajanje projekta i znake posustajanja u komunikaciji, sastavljena je oproštajna izjava Vojadžera upućena nama na Zemlji, uz sliku njegovog pogleda na klaster zvezda među kojima je i svetla tačkica Zemlja. Vojadžerova poruka je glasila otprilike ovako – Skrećem sa svog kućnog praga i ovo je verovat­no poslednji pogled na dom. Sa ove daljine (na­ime 13 milijardi svetlosnih godina), naša planeta čini se tako mala i krhka. Vi koji ste na njoj, ne zaboravite na to i čuvajte je.

Posle svih čuda koje je Vojadžer video i snimio, svih neistraženih orbita, vulkanskih satelita, gas­nih prstenova, zvukova koje emituje Sunce, raz­nih varijanti planetarnih dana i noći i kosmičkih pejzaža, slika male Zemlje u kosmičkom bezda­nu ipak izaziva i dalje najnežniju reakciju. Mala plava planeta pulsira okružena vazdušnim omo­tačem u čijem zagrljaju žubori život, gde se mi rojimo, žurimo, brinemo oko ko zna čega sve, preplićemo svoje živote i predemo tu beskonač­nu nit egzistencije.

Boje su fikcija, proizvod našeg mozga, način da pomoću svetlosti identifikujemo stvari i pojave. Plava je boja spokoja. Nebo je plavo jer je stra­tosfera plava. Od neba je i sva voda i svako more plavo jer se u njemu nebo ogleda. Ta topla plava paučina je istovremeno štit da Sunce ne uništi sav život na planeti, uključujući i nas, ali i izvor vazduha koji dišemo. Iz nje smo dobili kiseonik i vodu, zahvaljujući kojima smo prevalili put od primarnih organizama do hodajućeg, mislećeg stvorenja koje je u stanju da stvara istoriju. Plava boja asocira na naš kosmički dom, na tu plavu zračnu loptu koja melanholično i polagano plovi po svojoj elipsi umotana u plavu gazu, baš tako kako je iz njene orbite vide kosmonauti.

Pod nebom smo svi isti. Kada dignete pogled sa bilo kog mestu na Zemljinoj kugli, bilo da ležite na pesku, travi, kamenu ili ležaljci, sedite u stolici ili stojite na otvorenom, nebo iznad vas šalje istu poruku – ovo vidi svako ko je trenutno podigao glavu, ovo plavetnilo pruža utočište svima. Nema privilegovanih. Dok gledamo u nebo, brišu se sve razlike među nama.

Jedan komičar je rekao da se on za Zemlju ne brine – koliko god da se prema njoj bahato po­našamo, ona će preživeti. Kao što je preživela udare meteorita, vulkanske erupcije, pregrevanja i hlađenja, kiše asteroida, tektonske poremećaje i Sunčeve magnetne bure, tako će preživeti i nas i naše nezrele ispade. Ali mi nećemo preživeti. Dete ili mladunče koje svojim opiranjem stavlja u opasnost celu porodicu, ili nastrada samo ili bude odbačeno. O ekološkoj katastrofi ne treba razmišljati kao o nečemu što će Zeml­ju skupo da košta, već nas same.

I vreme je relativno: ono se meri zalascima Sunca. Ali zalasci Sunca su u odnosu na ljudski život samo treptaji. Zapitajmo se šta je uspon naše civilizacije u odnosu na život planete Zemlje. Možda takođe samo trep­taj. Čak i kada bi se sav naš nemar kon­centrisao u jedan katastrofalni ishod, uslovi na Zemlji bi se samo promeniti, mi bismo iščezli, a planeta bi nastavila da plovi oko Sunca sa novom, drugačijom atmosferom.

Niko nam nije postavio uslove pod kojima možemo ovde postojati, pa se niko neće ni naljutiti na nas ako u ovom zadatku omane­mo. U ovom uzbudljivom, ogromnom, hlad­nom i surovom kosmosu, baš mi smo dobi­li neponovljivu šansu da postojimo, da se namnožimo i, povrh toga, čak i razvijemo znanja pomoću kojih možemo da menja­mo tok stvari. To je kao posedovanje duha u lampi – želje treba pažljivo birati. I da bi naše vreme i naša šansa bili što bolje is­korišćeni, treba biti svestan da u ovome svi učestvujemo. Svako u ovom postojanju ima mali udeo, baš kao u mravinjaku gde sve jedinke treba da slede istu misiju, poštuju svoju zajednicu i doprinose opstanku.

Izgled i zdravlje našeg beskonačno pl­avog je odraz naše svesti o zajedničkom interesu. Plavi sjaj se vidi iz takvih daljina koje svakodnevnom logikom ne možemo ni pojmiti. To što se bude događalo u sle­dećih stotinak godina opredeliće simboliku sada već reanimirane misije dve stanice Vojadžera koji će, čak i kada se njihove nuklearne baterije sasvim isprazne, plutati dalje kroz svemir noseći svoje zlatne ploče sa zapisima zemaljskih zvukova. Biće to ili dva svedoka pada jedne civizacije ili dva ponosna ambasadora ljudske rase zalutala u svemiru u očekivanju nekog novog kon­takta.

ŠTA MISLITE?

MUZIKA KAO DAR KOJI DOTIČE DUŠU

RIALTO