CVETAM, LISTAM, BLISTAM

PIŠE: VASILISA IVANOVIĆ

Prolećni vetar je, donoseći miris procvetale trešnje kroz otvoreni prozor mog ateljea, lahoras­tim titrajima zatreperio krajeve pozlate koja se sušila na pripremljenoj dasci za ikonopis. Običavam da prečesto, i sama svesna svog vremena i obaveza, sebi nakalemim mnogo veći posao nego što zapravo stignem da završim. Zlatni listići su vrcavo bljeskali izlože­ni sunčanoj strani radnog kutka. Na trenutak prižmurih kako bih kroz trepavice propustila svaki snop odbleska, čija se množ razmiljavala po plavim zidovima.

U porodičnom stanu imam jedan od najmanjih ateljea, koji najčešće koristim zimi jer je najtopliji. Drveni štafelaj i dva radna stola sa foteljama čine njegov glavni, najkabastiji inventar. Po zidovima, kao množ se prostiru moji najsvežiji crteži i slike kolega koje sakupljam u fundus umetnina, nešto kao svojevrsni draguljarski mobilijar, nekoliko zalepljenih percadi kreje i patke gluvare, uspomene i suveniri iz dugih banzanja po šumama i vrletima…

Miris trešnjinog cveta osvežavao je moj mikroskopski ateljejčić i na trenutak sam odložila svoju crtalicu. Taman sam strižibubi završila krilo na papiru. Kako samo prija ovaj prirodni aromat, a tek ovo plavetnilo u kojem neumorno stvaram! Zlaćasta svetlost na njemu seti me na morske talase. Gotovo da sam mogla da im čujem huk i zapljuskivanje. Ako bog da, kroz nekoliko nedelja bićemo skupa na moru!

Pupoljci trešnje imaju oblik rascvetalog metka koje je udarilo u metu, napravivši svojevrstan oblik pečurke ili u ovom slučaju latica koje pupe. Jasan znak da mi je sezona lova počela, tako planiram pre mora da zablistam u lovištu! Već razmišljam o šumskom princu! Moje lovačke personalije su zanovljene, oprema spremna, još samo da pribavim papire iz svog matičnog udruženja o dozvoli izlaska na teren!

Samo što se nije zazorilo jutrasto proleće na obroncima južnog Kučaja. Budi me melemni cvrkut neznanog jezika, ali poznate melodije. Nije mi jasno kako ove ptičice nisu doprle do mog sna.? Oblačim se u već pripremljene zelene pantalone i jaknu koja će mi prvih par sati utopliti pirš.

Još jednom proverim pušku i ostali akcesorijum bez kojeg ne krećem. Sve je tu! Zgrnem pozornost i zarosuljalo jutro potpazuške i uputih se znanom stazom.

Do te livade imam tačno tri uzbrdice i laganim hodom, kada sam u kondiciji, stižem za sat i po i nikada se ne zna koju životinju ću sresti. Već na drugom usponu usporim i pritajim koračaj, umirim bilo i izoštrim čula, ali On me ne sačeka da završim ritual nego grleno bauknu jedanput i otrupka do najvećeg žbunjaka pa zastade. Zviz­nem mu kroz osmeh! On mi odlaja odzdrav i lupi kopitašcem o zemlju. Ovo je samo najordinarniji deo naše uobičajene konverzacije i jedan je od jačih srndaća u ovom reviru. Takvi Alfa primerci za mene su blagodet i svetinja. Oni treba da se razmnožavaju i ostavljaju perspektivno poromst­vo. Videla sam ga jedva par puta, taman toliko da procenim rogovlje i telesinu. Terminologijom lovca, rekla bih da je jaki šesterac sa gustom iskričavošću i velikim ružama. Ima veliku vred­nost i za mene nema cenu. Već ga čujem kako je duboko zamakao u šumu i bauknu mi još par puta…

Ovo je bila hajdučka strana mojeg genetičkog koda, nešto što sam nasleđivala i sa mamine, kao i sa tatine strane. Čak mi je i jednom prili­kom otac uspeo reći da sam “smekšala“ i to je, po njegovoj logici, povezao sa Alfom kojeg sam pronašla u ovoj ljubavi. Kaže mi da je dvojba između moje hajdučke i damske strane takva što se jedna završavala, a druga počinjala.

Srećni ljudi ne gledaju na sat, mere kojekakvim aršinima svoju fortunu. Kako mi je jednom rekao moj kolega i prijatelj, ljudi se u životu razliku­ju samo po jednoj jedinoj stvari, a to je količina sreće koju svako od nas dobije za života!

Kad pogledam samo sav taj glorijet blagodeti ovog proleća, koje nas iz dana u dan osvešćuje nekim svojstvenim čarima, ponekad mi se čini da sam čovek treba da svako jutro sebi zaželi do­bar dan i da mu se nada! Jer ako nastavim dalje i prelistam svoje beleške, mogu pročitati da karak­ter ljudi uslovljavaju upravo njihova jutra! Zato je proleće dobilo i svoje ode, simfonije, pesme… Jer je širilac sreće i vesnik leta!

Kada su me nedavno pitali, prilikom jedne an­kete, koju bih knjigu ponela na pusto ostrvo, nis­am mogla a da se kasnije zaista to i ne zapitam, bez prepada. Može li se život ograničiti na jednu knjigu, na nekoliko pesama, jela ili boja!? Imam li uopšte izbora ili jednostavno moram dati neka­kav fabulozni odgovor!? Pištala ili Pecu Popo­vića, Hesea ili Andrića, Selimovića ili Saramaga… Ili nešto sasvim drugačije, upravo te drage ljude, prijatelje, najmilije, najvoljenije…?

Zašto bih uopšte pomislila da postoji limit, jer meni to nije neka lagoda, već nužnost. Za umetni­ke ne važe pravila i šabloni. Zato u svom društvu nailazim na interesantne sabesednike različitih interesovanja. Ponekad sam i žena, baš ovakva, dobar prijatelj sebi i beskrajno zanimljiv družbe­nik, često kritičar i motivator!

Žena kada je zaljubljena, ona blista! Ako voli, onda isijava, ali ako je ljubav uzvraćena, to ju već dovodi do cvetanja. Do miomirisa koji širi oko sebe, boja koje se prelivaju u njenim cvetovima, prosto je ne možete mimoići i ne okrenuti se za njom. Osećaj je zaista božanski. Kao da voljena žena zapravo i ne stari, ili samo se dešava da nje­na lepota i cvetovi menjaju oblik i naličja… I tako nalazim sponu koja prožima i ljubav i proleće. Ono će uvek doći, pre ili kasnije, ali ima nekakav svoj kalendar koji varira, a ljubav…

Ljubav uvek nađe način da zaživi i ostvari se, ponekad je kao proleće, pa zakasni, ali dođe uvek, a nekad i zauvek!