PIŠE: MONJA MEDAKOVIĆ, GLUMICA
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
Nakon završene gimnazije, ispred nas se stvori mnogo putokaza i od svih njih treba izabrati onaj pravi. Moj unutrašnji putokaz je govorio smer gluma. Vrlo nespremna i neosvešćena, krenula sam tim putem i na prvom prijemnom ispitu dobila povratnu kartu. Ta karta me je odvela u Bulevar kralja Aleksandra, na Pravni fakultet. U tom trenutku sam mislila – kad nije gluma, sasvim je nevažno šta je. Na Pravnom primaju najviše studenata, pa idem tamo. I to sam i bila, jedan student prava među 1800 drugih. Gurala sam studije vrlo uspešno, zadovoljavajuće, ispunjavajući zadatke koji se od mene očekuju. Bez emocija i mehanički. Moralo se nešto završiti. Jer šta ako gluma nije za mene i šta ako ja uopšte nisam za glumu?
Kad bi jastuci progovorili…
Ne bih rekla da su to bili samo snovi, to su bile vizije i maštanja o glumi. Kako bih lakše pregurala suvoparne lekcije na Pravnom fakultetu, učila sam ih kroz prostor, zamišljajući pozorišnu scenu, govorila ih kao dramske tekstove, dijaloge i monologe. Tako sam dogurala i do treće godine. Tada sam priznala sebi da ovo nije rešenje, da u svemu tome tražim utehu. A posebno osvešćenje je došlo kada sam shvatila da imam 44 kilograma i da se sve to nesvesno odražava na moje zdravlje. Moja potreba za glumom se nije uspavala, naprotiv, bila je sve snažnija. Kada sam dala skoro sve ispite na Pravnom fakultetu, shvatila sam da sada postoji mogućnost da se, ukoliko se to dogodi, po završenim studijama prava, posvetim i studijama glume.
Rodoslov
“Imaš 25 godina, završila si prava, to ti je super. Drži se toga, nemoj da fantaziraš!”
To je odjekivalo spolja. Ali sreću sam imala što su me roditelji drugačije podizali. Odgajali su me da slušam i verujem u sebe, braću i mene su ohrabrivali i puštali da sami biramo svoja interesovanja. I uvek bili puni podrške i vere u nas. I nezimerno im hvala na tome! Moj unutrašnji glas mi je govorio da moram da preuzmem odgovornost za svoj život i svoju budućnost. Zamislila sam sebe sa 40 godina, trenutak kada sam ispunila skoro sva svoja očekivanja i očekivanja svoje okoline. Ali bez mene kao glumice. I ta slika mi se nije dopala. Videla sam sebe kao neispunjenu osobu, ali skromno zadovoljnu. Tada sam pomislila da sa 40 godina verovatno neću moći da upišem akademiju i studiram glumu, kao i da su male šanse da ću se time baviti. A da ukoliko sad počnem sa studijama glume, ničim neću ugroziti sve ono što me tamo već čeka. I tada sam osvestila potrebu da to uradim baš u tom trenutku.
Hocus-pocus, time to focus!
Bila je Bogojavljenska noć, noć kada se nebo otvara i osluškuje naše želje. Sa 25 godina, umesto molbe, potpuno neplanirano iz mene je izašao zaključak, samopouzdanje i čvrsta vera: “Ove godine ću upisati glumu.”
Nova adresa…
Na prvoj godini glume i prvim časovima scenskog pokreta, odzvonila je rečenica profesorke Bukvički: “Ovde ćete naučiti ponovo da hodate, govorite i mislite.” Tako se i desilo. Samo što u tim trenucima nismo bili ni svesni svih procesa koji se odvijaju u nama. Napokon, živela sam glumu.
Bila bih neiskrena kada bih rekla da sam od početka bila sigurna u viziju sebe kao glumice. Nisam. Naravno da sam imala lomljenja i preispitivanja da li sam dovoljno talentovana, da li sam uopšte talentovana, da li imam dar za glumu?
Vreme kada prihvatam strahove i neizvesnost. Onog trenutka kad prestane razmišljanje i očekivanje pohvale ili kritike profesora, kad kročiš na scenu i doživiš to kao igru, slobodu, kad se pustiš i daš iz sebe sve ono što doživljavas iskreno, e to je trenutak kada je gluma toliko lepa. Tada sam znala da sam na pravom mestu.
Potvrda koju dobijate je na sceni, kad sve zamukne, kad nemate osećaj i doživljaj prostora, samo osećate partnera, sebe i energiju. To je odsutvo od realnosti, putovanje kroz prostor, vreme, to su neuhvatljive i nevidljive dimenzije. I kao što nas je podsećala naša profesorka Ognjenović: “Gluma je treća dimenzija. Pa, hajdemo na treću dimenziju!”
To je velika umetnost, u to ja verujem i želela bih da budem slobodna, ogromna glumica koja živi i stvara na sceni celim svojim bićem i punim plućima.
Kad se zavesa spusti…
Uvek će biti onih koji drugačije misle, koji ne veruju u vas i ne razumeju vašu potrebu ili želju za nečim. Najvažnije da vi razumete, prepoznate i verujete. Jer dan po dan, onaj ko treba, prihvatiće i zavoleti ono što živite i stvarate. I zadovoljno pljeskati kada se zavesa spusti.
Drago mi je što su, meni dragi ljudi, pored mene uvideli da vas umetnost nikada neće ugroziti i koliko umetnost daje ako umete to da prepoznate. I što veruju u mene. Podrška uvek znači. To je danas pohvalnica za hrabrost, istrajnost i veru u sebe. I zato ohrabrujem sve da stvaraju i žive svoje želje. Jer naposletku, najvažnije je da ne razočarate sami sebe. I za kraj kao poklon, od mene za vas, stihovi Duška Radovića koji govore:
“Postoji jedna mudrost stara,
za sreću treba dara.
Srećan čovek – sreću stvara!”
