MOJE SRCE JE U ZAGREBU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: BRANKA BEŠEVIĆ GAJIĆ
FOTOGRAFIJE: IVONA LAJKO, ANDRIJA RAVAS, MILENA RAĐENOVIĆ

BRANKA BEŠEVIĆ GAJIĆ, ZAVRŠILA JE FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI U BEO­GRADU. SNIMILA JE DIPLOMSKI MASTER FILM POD MENTORSTVOM PROFESORA GORANA PEKOVIĆA, POSTAVŠI ZAČETNICOM NOVOG ŽANRA NA PROSTORIMA BIV­ŠE SFRJ, A TO JE ISTRAŽIVAČKI FILM “DOM ANĐELA”, JEDAN OD PRVIH FORENZIČ­KIH TRILERA NA OVOM PODRUČJU. U OVOM FILMU POTPISUJE SCENARIO, REŽIJU I PRODUKCIJU. BRANKA JE NASTAVILA SA USAVRŠAVANJEM KROZ UMETNIČKI PROJEKT POSVEĆEN FILMSKOJ REŽIJI U DIGITALNOM MEDIJU I DOKTORIRALA NA IGRANOM INTERAKTIVNOM FILMU. ORIGINALNI NAZIV TEME TEORIJSKOG RADA JE BIO „ODLUKA – KRATKOMETRAŽNI FILM U INTERAKTIVNOM MEDIJU“, KOJI JE ODBRANILA 21. OKTOBRA 2021. GODINE, U SVEČANOJ SALI REKTORATA UNIVER­ZITETA UMETNOSTI U BEOGRADU.

NAGRAĐIVANA, PRIZNATA, REDITELJKA KOJA OSVAJA SVOJIM FILMOVIMA I SEN­ZIBILITETOM

FILM „ODLUKA“ JE FILM O PARTNERSKIM ODNOSIMA. KOLIKO SI DUGO RADILA NA TOM FILMU U KOJEM SI BILA SCENARISTA, REŽISER, PROGRAMER, A UJEDNO SI OBRA­DILA MUZIKU U DIGITALNOM FORMATU.

Film je nastao kao moj završni doktorski rad na interdisciplinarnim doktorskim akademskim stu­dijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, koji smo kasnije nakon javnog izvođenja razvili i u dugometražni film. Kada je trebalo da prijavim temu na fakultetu, želela sam da to bude tema koja me u tom trenutku najviše intrigira. S obzi­rom na to da sam veoma vezana za zemlje bivše Jugoslavije, gledala sam da priča bude univer­zalna i da vidim šta nas to zajedno tišti, a to je partnersko nasilje koje doslovno nije samo pro­blem kod nas u regionu, već globalno širom sve­ta. Bio je još veći gušt da uradim nešto što će biti na korist žrtvama, a da pritom ostavim umetnič­ki i originalan doprinos filmskoj režiji u digitalnoj umetnosti, u čemu se ogleda interdisciplinar­nost mog doktorata. Moja tema je prihvaćena od veća interdisciplinarnih studija, kao i od Senata Univerziteta umetnosti. Uz ogroman trud, uspela sam da u roku prijavim temu, zatim realizujem teorijski, ali i praktični deo rada, a samim tim i da uspešno odbranim svoj doktorski rad. Fokus je bio na istraživanju interaktivnosti na filmu, kao i mogućnost kako više priča spojiti u jednu ce­linu, gde će se dati mogućnost publici da sama donese odluku. Cilj je bio osetiti kritiku gledala­ca koji jednim klikom mogu odlučiti o sudbini glavnih likova. U jednom trenutku mogu dobiti psihološki triler, u drugom melodramu, odnosno dramsku priču gde će Ana (glavni ženski lik koji trpi nasilje i koju igra Radomirka Rada Šarić) biti spašena. Želela sam da pošaljem poruku da mi kao društvo možemo promeniti mnoge ishode i u stvarnom životu ako bismo probudili svoju svi­jest. U okviru 69. Martovskog festivala održano je predavanje na temu: „Interaktivnost na filmu“. Predavanje je namenjeno široj ciljnoj grupi, kao i ženama od ulaska u zrelost posle dvadeset pete godine, pa sve do pedeset godina, koje imaju velike planove za građenje karijere, stvaranje po­rodičnog života i odgajanje potomaka. Takođe sam učestvovala i na tribini “Uticaj filma i drugih vizuelnih ostvarenja na porodično nasilje”, koja je održana poslednjeg dana Martovskog festiva­la u subotu, 2. aprila, u centralnom holu Doma omladine. Pored autora filmova, učestvovali su i zamenica javnog tužioca Gorjana Mičić Čaluko­vić, advokat Jovanka Zečević, a pre njih i psiholo­ginja dr Tanja Ignjatović i mr Vedrana Lacmano­vić, članica Autonomnog ženskog centra.

Moderator je bio Dejan Dabić, umetnički direktor Martovskog festivala. Na početku i tokom tribine gledali smo inserte iz mog filma “Odluka”, kao i inserte iz filma “Tko se tuče taj se voli” Danila Lole Ilića.

Takođe je planirana tribina na temu partnerskog nasilja u organizaciji ZHB udruge “Tin Ujević, čiji sam redovan član, a o tom događaju će mesto i termin naknadno biti saopšteni.

Film je rađen po istinitoj priči jedne porodice. Ana i Marko su mladi bračni par, Marko je do­živeo traumu kada je tragično izgubio majku i kasnije zbog posledica trauma iz detinjstva po­staje nasilnik. Ana je odrasla u porodici gde je svakodnevno gledala majku koja trpi nasilje da bi kasnije izabrala nasilnog partnera poput svog oca. Ana i Marko su dvoje ljudi promašenih ide­ja, neostvarenih snova, nesretnim spletom okol­nosti završavaju u pogrešnom vremenu, na po­grešnom mestu, a film je zasnovan na istinitom događaju. Umetnost je tu da ukazuje na važne probleme u našem društvu i zato je veoma važno da svako iz svog kruga delovanja reaguje kako bismo pomogli žrtvama da prepoznaju nasilje.

ANA, PO KOJOJ JE I RAĐEN OVAJ FILM, NIJE DOČEKA­LA NJEGOV KRAJ. KOLIKO TE JE SVE TO POGODILO KAO ŽENU? BALKAN JE BIO I OSTAO SUROV. OVA PRIČA BI SE MOGLA SMESTITI U BILO KOJI NJEGOV DEO – OD SEVERA KA JUGU, OD ISTOKA KA ZAPADU.

Kada sagledamo sve uzroke i posledice, doslov­no bi se ova priča mogla smestiti bilo gde u sve­tu, jer partnersko nasilje nije problem samo kod nas na Balkanu, već je prisutno širom sveta, dok se moj istraživački postupak bazirao kod nas u regionu gde smo iznedrili priču „Odluka“. U vezi sa likom koji se u našem scenariju zove Ana, čije je ime izmenjeno iz literarnih razloga, u životu nije imala sretan kraj, što me je veoma pogodilo kao ženu, ali i dalo veći gušt da ovaj film plasi­ramo gde god možemo sa ciljem da ga pogleda što više žena, ali i ljudi iz okruženja, kako bismo eventualno sagledali uzroke i posledice svih nas, kako bismo možda kao društvo pronašli način kako da pomognemo žrtvama. Film je zasnovan na istinitim činjenicama, ali inkorporirali smo i fikciju zbog dramaturški kompleksnije priče koja je nastala kao vid naše umetničke slobode.

DA LI SU ŽENE SVESNE PARTNERSKOG NASILJA U KO­JEM SE NALAZE I DA LI JE LAKO IZAĆI IZ ZAČARANOG KRUGA?

To zavisi od percepcije svake individue, doslov­no u većini slučajeva žene nisu ni svesne da su izložene partnerskom nasilju, naročito kada su odrastale u nasilju, gde su svakodnevno gledale nasilje, to jest ako su živele u porodicama trajno poremećenih odnosa, gledajući svoje roditelje kako se svađaju ili majku koja trpi bilo koji vid nasilja. U tom slučaju, devojčice imaju predispo­ziciju da kasnije u životu izaberu nasilnog par­tnera s ubeđenjem da je vid fizičkog ili psihičkog kažnjavanja normalan način komunikacije, što je apsurdno. Nisu svesne šta im se događa i zato je veoma važno da se o nasilju što više priča u cilju edukacije, pre svega. Dečaci prema istraženim modelima imaju predispoziciju da i sami posta­nu nasilnici, jer su roditelji u suštini uzor svojoj deci i u tom slučaju svakako je bolji razvod nego loš brak.

OVE GODINE SVOJU PREMIJERU IMAĆE FILM „MILOJEV DAR“ KOJI JE ZAPOČET 2018. GODINE.

Igrani film po scenariju Vladimira Đorđevića, re­alizovan u MS-Film produkciji, privukao mi je pa­žnju i veoma inspirirao ne samo originalnošću, već temom koja je obavijena ratnim vihorom pod velom tajne što ostavlja utisak nedoročenosti i time jače ističe osnovnu ideju čijom se ekrani­zacijom oživeo lik jednog junaka Drugog balkan­skog rata Miloja Nikolića, ali i lik jedne mudre stamene heroine, njegove supruge Krstine, koja mu je bila potpora i sigurnost. Ovo je ratna dra­ma, priča u kojoj se prepliću ljubav i duhovne bor­be, koja se bavi porodičnim odnosima, film koji nas kroz Milojeve snove u vojnoj bolnici vraća u njegovo detinjstvo, sećanje na oca i rodni kraj. Kombinovanjem prikaza nadrealnih scena, sno­viđenja i epohe želim da prikažem neraskidive porodične veze i žal za porodičnim ognjištem. Pretprodukcija filma počela je 2018. godine, a zbog pandemije koja je opstruirala naše radove iz postprodukcije smo izašli u januaru 2022. go­dine tako da se premijera očekuje ove godine i javnost će biti blagovremeno obaveštena.

TVOJ PRVENAC JE BIO FILM „LAUŠ“ SA ŽARKOM LAU­ŠEVIĆEM.

Ideja mi je bila da bar pokušam da rasvetlim naj­mračniji događaj u našoj savremenoj istoriji, ali i da vratim Žarka glumi. Njegovim odsustvom naša kinematografija je izgubila mnogo.

Mnogi porivi, odnosno potezi i postupci učesnika drame zvane ljudski život ne mogu da se obja­sne na način koji bi svima bio jasan i prihvatljiv. Postoje ljudska bića koja zaostaju za vremenom, ona koja se uklapaju u sadašnjost, ali i mnogi koji idu ispred, a upravo takvi me inspirišu. Bila sam veoma mlada kad se Žarkov put popločan zvezdama prekinuo. Imao je 33 godine, arhetip­ski poznate kao Isusove godine. Ta tragedija mi se urezala u dušu i kad su se “kockice složile” i kad je moja sudbina postala usko povezana sa glumcima, jer sam upisala akademiju i diplomi­rala, usudila sam se da snimim prvi profesionalni dugometražni film, uz savete divnih profesora sa Fakulteta dramskih umetnosti. Obratila sam se producentu Miroslavu Bati Petroviću i uz podrš­ku njegove producentske kuće “Fiks Fokus” us­ pela sam 20 godina posle nemilih događaja da sistematizujem “priče iz Nepričave” za neka bu­duća pokoljenja. Odnosno, zaokružila sam i spo­jila u celinu crtice tužne priče o tragediji jednog čoveka u doba sunovrata države čiji je ponos i dika bio upravo on.

OSTVARILA SI SE KAO REŽISER U SRBIJI, HRVATSKOJ, U REGIJI, ŠIROM SVETA. KAKAV JE TO OSEĆAJ?

To mi je posebno drago, Hrvatska je moja domo­vina kao što su i Srbija i Crna Gora. Kao neko ko je rođen u bivšoj Jugoslaviji i odrastao u mešo­vitoj porodici, ne mogu nikada iz svog srca da izbacim zemlje koje smatram svojim domom. Posebno sam vezana za Zagreb jer dom je tamo gde je srce, a moje srce je u Zagrebu i to je moj najdraži dom. Osećaj je divan i izuzetna je sreća kada vaša dela prihvati narod kojem pripadate, kada vas prepoznaju i nagrade. Tada su se otvo­rile mnoge druge mogućnosti i tada su usledili pozivi širom sveta gde su se moja dela prepo­znavala. Zagreb voli mene i ja volim Zagreb.

KOLIKO JE ZAISTA TEŠKO RADITI NA FILMU DANAS KADA JE SVE NEIZVESNO, KADA SE TEŠKO DOBIJAJU BUDŽE­TI?

Postoji autorska težnja koja nije vezana samo plasman i koja ima svoju publiku na ozbiljnim festivalima koji imaju mnogo jaču priču i veći po­tencijal od komercijalne isplativosti.

“Isplativost” ovog posla uvek je bila ista, to što nekoga “krene” da na filmu zaradi velike novce su neke druge vibracije, ne radi se tu o isplativo­sti, iako se to često meša. Ovo je zahvalan posao jer vam kao retko koji daje prostora da date sve­tu iskru svoje duše koja treba da zapali plamen istinitog pogleda u ljudima, da im pomogne da “skinu” maske i pogledaju sebi u lice. Ovaj posao vas nagrađuje neprestano, obnavlja vas i gura ka uspehu koji se ogleda u spoznaji tajne koja se zove život i čovek. Postoji samo jedan uslov, a to je da ljubite umetnost svim srcem, ali ne kao reč već kao način života.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Nikada se nisam osećala inferiorno u odnosu na muškarce zato što sam žena reditelj, naprotiv imala sam hrabrosti i više nego što sam mogla da pretpostavim, bitno je bilo usuditi se i krenuti u realizaciju svojih ideja. Kada je najteže ne treba odustati, već biti još uporniji.

GDE VIDIŠ SEBE ZA PET GODINA?

Za pet godina sebe vidim sretnu i uspešnu ne samo na profesionalnom putu, već ostvarenu u svakom smislu, jer život je veoma jednostavan i da bičovek bio sretan trebalo bi da ispuni tri stavke, a to je na prvom mestu da živi sa osobom koju voli i koja njega voli, u mestu koje voli i da radi posao koji voli. Od ova tri, mogu reći da sam nešto ostvarila, a šta je to neka ostane tajna, dok za onim što nisam težim i radim na tome u nadi da ću svoj cilj ostvariti u narednih pet godina.

TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NA­ZIV „MAPE UNUTRAŠNJE GEOGRAFIJE“. ŠTA SI SVE PROŠLA DA BI DOŠLA DO OVOGA ŠTO SADA ŽIVIŠ?

Moj put nije bio nimalo lak, ali poenta je u tome što nikada nisam odustala i što sam na svom putu istrajavala. Uprkos svim preprekama, ja sam bila još jača. Sledim svoju intuiciju i težim ka tome da osvajam tamo gde nije osvojeno, tra­gam za originalnim i neobrađenim temama.