PIŠE: MONJA MEDAKOVIĆ, GLUMICA
FOTOGRAFIJA: ATILA KOVAČ
Postoji jedan paralelni univerzum koji traje uporedo sa ovim stvarnim svetom. Nije udaljen, nije nedostižan — nalazi se odmah iza kulisa, iza svetla reflektora, u tišini između dve replike. Ljudi ga zovu pozorište. Za mene je to prostor u kome vreme ima drugačiji ritam, u kome emocije postaju opipljive, a čovek može da proživi više života, pored jednog svog.
Iz kojeg si ti svemira?
Često imam osećaj da živim između dva sveta. Jedan je svakodnevan, stvaran, pun običnih rituala, zemlje pod noktima, mirisa biljaka i tihih jutara. Drugi je sazdan od scene, tekstova, karaktera i unutrašnjih lomova ljudi koje oživljavam na sceni, koje moram duboko da razumem da bih ih mogla igrati. I upravo u tom sudaru stvarnog i pozorišnog nastaje moj mali mikrokosmos.
To je za mene siguran prostor gde emocije rastu kao biljke, gde čovek istovremeno može biti snažan i nežan, tih i glasan — iz sveta u kojem scena govori glasno, a priroda još glasnije ćuti.
Zemlja, sunce, kiša…
Volim baštu možda baš zato što me vraća jednostavnosti. U pozorištu stalno ulazimo u tuđe emocije, nosimo njihove sudbine, njihove strahove i čežnje. Posle svega toga potrebno je nešto što će čoveka vratiti sebi. Zemlja ima tu moć. Dok zalivam biljke ili posmatram kako nešto raste, imam isti osećaj kao kada gradim lik — ništa ne može na silu. Sve traži vreme, pažnju i osluškivanje.
Rađanje likova, drugi univerzumi…
Proces stvaranja lika za mene nikada nije samo učenje teksta ili građenje spoljne forme. Lik nastaje mnogo pre prve probe. Počinje u posmatranju ljudi. Uvek sam verovala da glumac mora biti pažljiv posmatrač života. Ljudi nesvesno otkrivaju čitave svoje unutrašnje svetove kroz sitnice — kroz način na koji ćute, kako sklanjaju pogled, kako drže ruke dok govore ili koliko dugo ostaju sami sa svojim mislima.
Nekada me inspiriše žena koju vidim u prolazu, čovek koji sedi sam u kafiću, nečiji umoran hod ili pogled koji govori više od rečenice. Svi mi nosimo skrivene drame koje se ne vide odmah. Upravo te pukotine u ljudima su ono što me zanima. Tu počinje pozorište.
Kada stvaram lik, pokušavam prvo da razumem njegovu tišinu. Čega se plaši kada ostane sam? Šta nikada nije izgovorio? Kakvu muziku sluša? Kako diše kada pati? Važno mi je da osetim njegov unutrašnji prostor, njegovu samoću i njegove male tajne. Tek tada lik prestaje da bude napisan i počinje da živi.
I možda glumac nikada potpuno ne izađe iz svih svojih uloga. Neki likovi ostaju da žive u nama dugo nakon predstave. Oni promene način na koji gledamo ljude i sebe same. Ponekad imam osećaj da svaka odigrana uloga ostavi po jednu malu sobu u čoveku, jedno novo iskustvo emocije koje ranije nije postojalo.
Zato za mene pozorište nije beg od stvarnosti. Naprotiv. Ono je najdublje suočavanje sa čovekom — sa njegovom nežnošću, ranjivošću, tamom i lepotom. U vremenu kada sve postaje brzo i površno, scena ostaje jedno od retkih mesta gde ljudi još uvek zajedno dišu i ćute zbog iste emocije.
A moj mikrokosmos danas nalazi se negde između reflektora i zemlje, između izgovorene replike i unutrašnje tišine. I možda baš tu, u tom prostoru između stvarnog života i pozorišnog univerzuma, pokušavam da razumem ljude — a kroz njih i samu sebe.
