PIŠE: ZORICA AKERMAN
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Sa nedavno krunisanih šezdeset godina, ova tema mi je nekako izmamila osmeh, ali i sećanja. Pričaću iz vlastite vizure posmatranja sveta.
Biti u fokusu znači biti usredsređen na neku posebnu situaciju, zadatak, predmet ili određeni cilj…
U mladim godinama taj termin, rekla bih, nije ni postojao. Živelo se drugačije. Nekako smo svi odrastali na sličan način, u skladu sa običajima, pre svega. Sa roditeljskim načelima: ne ističi se previše, budi skromna, nikada ne izgovaraj svoje mišljenje jer je to rezervisano za ljude u godinama, sa većim životnim iskustvom. Bavi se onim što ti je zadatak – školom i kućnim obavezama. Ono što sam priželjkivala bilo mi je nekako daleko. Mala sredina, poput predgrađa Beograda, nije imala ono čemu je moj umetnički gen težio, a, nažalost, nije bilo ni dovoljno novca.
Baš ta želja postaje cilj, a samim tim i fokus kojem sam počela nekako bojažljivo da prilazim.
Ono što mlado biće sputava i čini korake sporim jeste vaspitanje i čitav kofer pravila koje nevoljno moraš da nosiš. Ali ne buniš se, jer ga svi nose… I tako prolazi godina za godinom, u iščekivanju lepih stvari, prilika da se pokažeš i dokažeš.
Sa ove vremenske distance rekla bih da smo generacijski pripremani za svet koji više ne postoji. Izgubio se u nekim teškim, turobnim vremenima koja svi želimo da zaboravimo. Živelo se za opstanak porodice i to je bio fokus.
Da bi se opstalo, nismo se libili različitih poslova, ali smo i kroz to rasli kao ljudi – sa još po nekim zanatom i vrednim rukama. Bili smo srećni jer se još jedna prepreka prevazišla. Tada se i neke stare želje odlože u fioke koje se dugo nisu otvarale. Mladi ljudi nisu mogli očekivati životne blagodeti. One su mogle doći kasnije, sa sazrevanjem i učenjem.
Tako je i moja želja, moj cilj, čekao. San odsanjan u pedesetoj godini.
Prvo veliko, javno pojavljivanje u najgledanijem muzičkom formatu, u kojem su po prvi put ljudi zrelih godina dobili priliku da pokažu svoje muzičko umeće. Ali ne samo to, već i svoju životnu priču, talenat i posebnost.
Baš ono što je toliko dugo zrelo u srcu i duši…
„Nikad nije kasno“ postala je životna maksima, divna mudrost koja upravo govori da nikada ne treba odustati od svojih želja i ciljeva.
Moj fokus u svemu tome nije bila pobeda. Samo sam znala da na ovakvu priliku dolazim spremna da dam od sebe ono najbolje.
Toliko divnih pesama je, kažu, savršeno otpevano uz najbolji orkestar regiona, trajno zabeleženo, na ponos cele moje porodice.
Vreme za priču i obraćanje eminentnim ljudima u žiriju dopunila sam najlepšim porukama o ljubavi i zajedništvu, porodici, goblenima koje i dalje vredno radim, kao i pričom o tome kako pravim svoje dve galerije – beogradsku i novobečejsku, gde živim poslednjih godina.
Ove zlatne godine osvestile su sva moja razmišljanja, iskristalisale odluke od velike životne važnosti i dale apsolutni fokus miru, u kojem nema mesta za brigu i nemir.
Ove godine to sebi više ne mogu da oprostim.
Deca, poput ptica, imaju svoj let, svoj put i svoje mesto. A ovde, baš u ovom banatskom raju, dvoje ljudi sa psom imaju svoje sveto trojstvo.
Jednu predivnu terasu gde, uz gitaru i dva glasa, ponovo dolazimo na svoj početak…
Muziku koja leči dušu, zatvara rane i briše loša sećanja.
