PIŠE: MIROSLAV LACKO
Nađoh se između dve vatre i ne vidim bolji način da razrešim svoju dilemu nego da je stavim na papir, koju pišem uz lavež svog psa, jer smo u euforiji novogodišnjih praznika, u kojima je kao neizbežan faktor i pirotehnika, za koju nije potrebno mnogo povoda, bilo da se puca noću ili u ranim jutarnjim satima.
I razmišljam koliko je malo potrebno da me navede na govor mržnje i otpor prema petardama, i ako dozvolite, apel da se vatromet što manje koristi i uživa u nekontrolisanim uslovima.
Nemojte pogrešno da me shvatite, ja obožavam vatromet u njegovom najboljem izdanju.
Ali ono na ulicama i dalje puca, a ona u sobi i dalje laje.
I sad mrzim vatromet. Dakle, u konfuziji sam. Stavljam se na mesto kritizera i ljubitelja, zagovornika jednog i drugog. Crnog i belog.
U konfuziji sam dok ne izvagam prednosti i mane, pa tako i delujem, govorim, zračim… pa sam tako nekad „nákrivo nasađen”, a nekad prepun pozitivne energije.
Govorom se i inatim kako bih dokazao svoju naklonost ka nečemu do krajnjih granica ludosti i fanatizma, iako bih mogao povrediti svog sagovornika u temi.
Da li me to možda čini licemernim? Grešnim.
Ponekad ću prevazići realne činjenice, preoblikovati ih i adaptirati svoju filozofiju u imperativni instrument jer ću logiku zameniti pristrasnim osećanjima koji su potkovani fundamentalnim principima tradicionalnog establišmenta.
Pa tako voleti i mrzeti jedno je greška, zar ne?
I zašto se osvrćem samo na negativne aspekte svojih odluka? Možda zato što se to od mene ne očekuje. Možda zato što ti se ne činim pakosno, zlonamerno ili pokvareno. A možda bih se trebao zapitati zašto bi me neko a priori oslovio da sam dobar čovek, imenujući me u javnosti uljudnim epitetima, a ništa manje respektabilno govoriti kad nisam prisutan. Zašto verovati u nekog da je dobar čovek? Bezgrešan.
Zašto se opterećujem narativom koji se možda doima irelevantnim, lucidnim, bezvrednim ili možda nepotrebnim? Opterećujem se, jer zaista mislim da posedujem neku grešku, urođenu ili prouzrokovanu raznim afirmativnim i autoritarnim uticajima. Faktori uticaja koji me čuju kako govorim i utičem na svoj mali svet. A sasvim se kontradiktorno čini ako kažem da na mene utiču i inferiorni elementi ovog „bezgrešnog” društva koji u meni raspaljuju altruističnu vatru jer moj pas i dalje laje, pa mi dođe da po ciči zimi ulicama jurim klince i učim ih pameti.
Sad se čini da se trudim da se opravdam, ali ću iz druge perspektive pokušati raščivijati vezu između poznatih i nepoznatih identiteta, jer tu grešku hoću da rešim. Sa racionalnim i iracionalnim činiocima, pritom rizikujući da su i posledice koeficijentno srazmerne mojim odlukama.
Jer sam i ja jednom bio klinac. Sećam se uzbudljivog osećaja eksperimentisanja pirotehnikom, izuzimajući iz jednačine konsekvence koje nastaju nakon svakog pucnja. Pa kažem sebi „pusti klince”, proći će to „jednom godišnje”, a i koji stepen socijalnog standarda mi dozvoljava da se mešam u tuđ doprinos modernom vremenu.
Ništa se nije promenilo, moj afinitet prema vatrometu i dalje postoji, a zamrzim ga nakon svakog praska.
Naposletku, dok razmišljam o ovoj nejednačini, možda se moj problem najbolje oslikava kroz citat iz knjige autora koji govori o modernoj i tradicionaloj arhitekturi, izmešanoj u koktelu smislenog i besmislenog urbanističkog impresionizma, tvrdeći da je lepota u greškama. I pre nego što lepota nestane s lica Zemlje postojaće kao greška u ovom vremenskom lancu.
Tako da ću ovu temu shvatiti umereno i pridodaću joj sasvim korektnu dozu truda i vremena kako bi moja odluka bila umerena. S pravom merom mržnje, ljubavi, zavisti, radosti i svakog drugog osećanja koje se probudi u meni o životnoj temi koja me dotiče. Imajući to u vidu, ne preostaje mi ništa drugo nego biti u ravnoteži svojih dijametralno suprotnih načela ekstremnih razmera i nastojaću da budem umeren i bez greške u ovom idealnom vremenskom periodu.
Verujem da to u stvari znači imati određenu dozu stila.
