in

ŠAMAR SA PREDUMIŠLJAJEM

PIŠE: IVANKA NOVAKOVIĆ

Jednom sam sebi lupila šamar. Ustvari 2 šamara, jedan za drugim. Ne da se dozovem, što ponekad ljudi rade u nekom stanju šoka, već da se kaznim.

Tome je prethodilo to što sam donela neko­liko odluka koje su me u tom trenutku života dovele u prilično nezavidan i potpuno neizves­tan položaj. Umesto da mi bude bolje od tih odluka mi je bilo gore. Bila sam ljuta, besna na sebe. Tenzija u meni je bila toliko jaka da nisam znala šta sa tim da radim. I onda sam se udarila. Jednom, pa drugi put. U tom tre­nutku uključio se neki mehanizam iz detinjst­va. Potpuno iracionalno, poželela sam da me neko istuče, kao što bi dete u mojoj generaci­ji dobilo batine kad nešto pogreši, jer sam se setila osećaja kako je to kada dobiješ batine čime kulminira neprijatna situacija i onda spla­sne tenzija nakon toga.

Trebao mi je taj osećaj splašnjavanja tenzije koji sam očigledno bila asocirala sa stanjem “sad je sve u redu”. Nije bilo nikoga da me udari, ali nije bilo nikoga ni da me zagrli ni da me podrži što se takođe ponekad u kriznim situacijama mog života dešavalo, ali mnogo ređe. Bila sam potpuno sama. Životno sama. I između toga da samu sebe zagrlim i podržim ili kaznim ja sam odabrala da se kaznim. I to fi­zički. Da samu sebe udarim šakom po obrazu. Dva puta. Jako.

Obraz me je pekao. Nisam zaplakala. Nisam čak ni sažaljevala samu sebe. Samo sam se zapitala šta je sad ovo? Koji je ovo deo mene? Šta se ovde desilo??

Tog jutra nisam zaboravila da namažem kre­mu na lice i telo. Nisam preskočila treninga. Jela sam ono što je trebalo. Legla sam na vre­me da spavam.

Posmatrala sam sebe i pitala se koja je to po­dvojena ličnost koja brine o sebi a onda uradi sebi to što sam ja uradila.

Stvari su u suštini vrlo jednostavne: moje vaspitanje je bilo takvo da nikada nisam do­bila dozvolu na bilo kakvu grešku. Mislim da je većina moje generacije tako vaspitavana. Napraviš grešku, dobiješ neku kaznu. Nekad su to batine, nekada nešto drugo. I to je tako onda ostalo upisano u mozgu.

Zapravo su ostale upisane 2 stvari:

  • Postoji samo jedan ispravan način
  • Ako ne uradiš na ispravan način dobiješ kaznu

A šta je sa opcijom “hm… možda je i ovo način?”, “probaj, istraži, nađi rešenje…”, “nema veze, drugi put ćeš pametnije” ili šta je sa opcijom “život je samo jedna velika avantura” ili sa op­cijom “šta bi lik iz filma uradio u ovoj situaciji, hajde da vidimo kako ćemo se sad izvući iz ovoga!”

Šta je sa dozvolom da se proba, eksperimentiše, da se bude ljudsko biće, da se sve posmatra kao avantura, da se živi??

I tu je bila prekretnica.

Mislim da sam se tog dana “razračunala” sa svim važnim odraslima iz svog detinjstva, sa celim svojim vaspitanjem, sa svim principima po kojima sam do tada živela, radila, funkcio­nisala.

Ta dva šamara, koliko god bila bolna, pre sve­ga na nivou duše, na kraju su me stvarno doz­vala.

Dozvala i DOZVOLILA da uključim neki novi softver u sebi.

I tada sam shvatila 2 stvari:

  • Da je to što se negujem, pazim šta je­dem, redovno treniram i dovoljno spa­vam zapravo self-care. Važan je i on naravno. Ali iznad njega postoji veća dimenzija. A to je self love.
  • Da je najveća ljubav koju bih ikada mo­gla da imam prema sebi upravo u doz­volama.

I onda sam sa otiskom svojih pristiju na levom obrazu sela i potpisala možda najvažniji ugov­or u svom životu. Ugovor sa sobom o tome koje sve dozvole dajem sebi:

Dozvola br. 1: moje normalno je moje normal­no i ne mora da bude normalno ni za koga drugog, ja imam parvo da živim onako kako je meni normalno. Jedini znak da je moje normal­no dobro za mene je unutrašnji osećaj sreće, jedne mirne, tihe sreće.

Dozvola br. 2: ako u meni postoji želja za nečim onda znači da je to što želim izraz moje duše i da ću biti strašno tužna pred kraj života ako ne idem za time što želim. Ne znam gde će me to što želim odvesti, ali verujem sebi.

Dozvola br. 3: imam pravo i na grešku i na neu­speh. Mnogo sam energije u životu potrošila na to da stvaram spoljnu sliku savršenih izbora i savršenih odluka. Srećnija sam kada prosto živim život kako nailazi, isprobavam, pokušav­am, nekad uspem, nekad pogrešim, sagle­dam, razmislim, ispravim, nađem rešenje, idem dalje. Sa ovom dozvolom mi se oslobo­dila energija koju nikada ranije nisam osetila.

Dozvola br. 4: za moj život jedini kriterijum sam ja sama. Ni jedno tuđe mišljenje, ni jedna tuđa percepcija mene, mog života, mojih izbora ne samo da mi nije relevan­tna, već ukoliko je osuđujuća više ne može da bude deo mog okruženja.

Dozvola br. 5: moje biće ima potrebu da se izrazi na potpuno jedinstven način i ja mu dajem prostor i priliku za to. Moje je pravo da radim stvari koje me raduju i zabavljaju. Moje je pra­vo da to radim samo i isključivo zbog sebe.

Dozvola br. 6: ja mogu da se redefinišem kada god hoću i kolko god puta hoću kada osetim potrebu za tim.

Dozvola br. 7: imam pravo na uspeh. Imam pravo da ostva­rim sve o čemu sam maštala, da budem srećna, da budem zainteresovana za život, da gradim ono što me raduje. Imam pravo.

Fast forward nekoliko meseci kasnije, odluke zbog kojih sam sebi lupila 2 šamara po levom obrazu su se ispostavila naj­bolje ikada odluke u mom životu. Donele su mi radost, auten­tičnost, energiju i život o kakvom sam maštala. Da li je bilo lako? Nije. Posle šamara i potpisanog ugovora sa sobom bilo je još teških situacija, borbe, traženja puta… I nikada ne bih pronašla taj put da nisam zagrlila sebe i dala sebi dozvolu iz najveće moguće ljubavi prema sebi: da živim. Promenila sam softver.

Sa self care-om sam takođe nastavila. On je važan za moj hardver.

ŠTA MISLITE?

109 Poena
Upvote Downvote

MOLITVA JE MORALNA OBAVEZA

FALL IN LOVE WITH YOURSELF!