SVE IMA SVOJE VREME

PIŠE: CECA MARJANOVIĆ, PROFESIONALI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA

Volim da pišem i podelim sa vama sve ono što sam prošla i kroz šta prolazim sada. Kroz svoj rad, upoznala sam ljude različitih nacionalno­sti, kulture, jezika i običaja. Nisam putovala puno van zemlje da bih ih upoznala, ali kako kažu, svet je mali, pa i nekog sa Dalekog istoka možete sresti u Nišu, na primer. Uvek se tada setim jednog slogana: “Ne rodiš se kao čovek, to postaješ.” Da smo svi zadovoljni, srećni, lepi, dobri, iste vere, jezika i kulture, naš život bi imao smisao, ništa novo ne bismo naučili.

Ljudi su često nezadovoljni svojim životom, puni su besa i ljutnje. Kad ih pitam šta vole da rade i da li vole sebe, zavlada tišina. Ne znaju odgovor, a žele rešenje ili ne žele da ga čuju. Naravno, ne treba nikoga kriviti, pa ni sebe, što ste takvi. Uvek postoji rešenje. Bog malo odškrine prozor, a mi smo ti koji treba da ga otvorimo.

Susrela sam se i sa onima koji rade puno na sebi i opet se nalaze u začaranom krugu. Oni su tihi, tolerantni. Kad ih pitam šta je to novo ka čemu teže i da li je strah odgovoran za ciklično kretanje, opet dobijem tišinu umesto odgovora. Njima je tihovanje i prihvatanje spas, plaše se da pređu na drugu stranu i pokažu svoje novo “Ja”.

Kod mene dođu i oni koji su radoznali, veliki vernici – kako sebe nazivaju. Sa njima volim da pričam o veri, o prorocima. Da li za sve nas po­stoji samo jedna istina? Ono što je ispred nije isto kao pozadi. Je li to baš tako? Uvek postoje dve strane. Trebamo da poštujemo i razume­mo i jednu i drugu. Volim da saslušam govore teologa o veri i običajima, imam među njima divne prijatelje. Ipak, moj osećaj u vezi religije i crkvenih običaja je meni najbitniji. Svako nosi Boga u sebi, Bog nije izvan nas.

Svi imamo pravo na svoje mišljenje i vrednosti koje treba poštovati, ali nemamo pravo omalo­važavati različito i drugačije.

Moja porodica je pre par godina preko Fejsbu­ka upoznala doktora Vibhutija Sharmu iz Indi­je, koji se bavi homeopatijom. Sa njim smo u početku dugo razgovarali o običajima, hrani i braku. Sećam se da sam mu u razgovoru rekla da će njegovo prvo dete biti sin i rodiće se na dan kad i ja, 31. marta. Tako se i desilo. Zajed­no smo tog dana onlajn slavili rođenje. Intere­santan je, puno toga sam od njega naučila u vezi ishrane, kulture i običaja u Indiji. On voli svoj posao, voli ljude i voli da peva. Meni i mo­joj porodici se najviše se dopalo kad nam pre­ko kamere pusti da uživo gledamo kako slave praznike, skoro svakog drugog dana. On tada peva. Nadam se da ćemo jednog dana uživo sa njima da se veselimo i slavimo. Očekujemo njihov dolazak naredne godine i beskrajno se radujemo druženju!

Život mi je dodelio dijabetes. Ono što je mene moja bolest naučila je da uvek kažem kako se osećam i šta mislim, ali da se ne ljutim i da ne vređam nikoga. Posmatram taj prostor između sebe i osobe, slušam šta sam tu naučila. Svi smo ovde u prolazu, imamo svoju misiju. Telo, duh i um su nam dati da budu celina, ne mo­žemo da pravimo haos i tražimo da nam stalno bude lepo. Postoje brojne različitosti, a prihva­tanjem da je neko drugačiji od nas, mi proširu­jemo vidike i stvaramo društvo u kome se re­šavaju problemi razgovorom i razumevanjem.

Trudim se da ovakve vrednosti ostavim svom sinu. Možda ih prihvati i razvija, a možda i ne. Po mom mišljenju, ništa se ne mora, ali treba uvek pokušati.

Sve ima svoje vreme.

Imam puno prijatelja oko sebe i nikada ih ne bi menjala. Svi su različiti i žive na različitim mestima.

Najveće bogastvo je imati oko sebe ljude sa kojima možeš podeliti tugu, bol i radost. Trudim se da im ne čitam vremenske linije jer, da bu­dem iskrena, čini mi se da sam tada subjektiv­na, da prejako osećam, a to što osećam i mene muči. Tu sam kad zatreba i volim da ih čuvam. Kako mi kažu: “Ti si poput Majke Tereze.” Neke drage ljude godinama ne viđam, ali osećam njihovo prisustvo i znam da smo povezani, da smo uvek tu – i kad treba i ne treba.

Lepota je biti u takvom okruženju, prihvatiti ra­zličitost i svakim danom, na taj način, bogatiti dušu.