PIŠE: CECA MARJANOVIĆ, PROFESIONALI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA
Volim da pišem i podelim sa vama sve ono što sam prošla i kroz šta prolazim sada. Kroz svoj rad, upoznala sam ljude različitih nacionalnosti, kulture, jezika i običaja. Nisam putovala puno van zemlje da bih ih upoznala, ali kako kažu, svet je mali, pa i nekog sa Dalekog istoka možete sresti u Nišu, na primer. Uvek se tada setim jednog slogana: “Ne rodiš se kao čovek, to postaješ.” Da smo svi zadovoljni, srećni, lepi, dobri, iste vere, jezika i kulture, naš život bi imao smisao, ništa novo ne bismo naučili.
Ljudi su često nezadovoljni svojim životom, puni su besa i ljutnje. Kad ih pitam šta vole da rade i da li vole sebe, zavlada tišina. Ne znaju odgovor, a žele rešenje ili ne žele da ga čuju. Naravno, ne treba nikoga kriviti, pa ni sebe, što ste takvi. Uvek postoji rešenje. Bog malo odškrine prozor, a mi smo ti koji treba da ga otvorimo.
Susrela sam se i sa onima koji rade puno na sebi i opet se nalaze u začaranom krugu. Oni su tihi, tolerantni. Kad ih pitam šta je to novo ka čemu teže i da li je strah odgovoran za ciklično kretanje, opet dobijem tišinu umesto odgovora. Njima je tihovanje i prihvatanje spas, plaše se da pređu na drugu stranu i pokažu svoje novo “Ja”.
Kod mene dođu i oni koji su radoznali, veliki vernici – kako sebe nazivaju. Sa njima volim da pričam o veri, o prorocima. Da li za sve nas postoji samo jedna istina? Ono što je ispred nije isto kao pozadi. Je li to baš tako? Uvek postoje dve strane. Trebamo da poštujemo i razumemo i jednu i drugu. Volim da saslušam govore teologa o veri i običajima, imam među njima divne prijatelje. Ipak, moj osećaj u vezi religije i crkvenih običaja je meni najbitniji. Svako nosi Boga u sebi, Bog nije izvan nas.
Svi imamo pravo na svoje mišljenje i vrednosti koje treba poštovati, ali nemamo pravo omalovažavati različito i drugačije.
Moja porodica je pre par godina preko Fejsbuka upoznala doktora Vibhutija Sharmu iz Indije, koji se bavi homeopatijom. Sa njim smo u početku dugo razgovarali o običajima, hrani i braku. Sećam se da sam mu u razgovoru rekla da će njegovo prvo dete biti sin i rodiće se na dan kad i ja, 31. marta. Tako se i desilo. Zajedno smo tog dana onlajn slavili rođenje. Interesantan je, puno toga sam od njega naučila u vezi ishrane, kulture i običaja u Indiji. On voli svoj posao, voli ljude i voli da peva. Meni i mojoj porodici se najviše se dopalo kad nam preko kamere pusti da uživo gledamo kako slave praznike, skoro svakog drugog dana. On tada peva. Nadam se da ćemo jednog dana uživo sa njima da se veselimo i slavimo. Očekujemo njihov dolazak naredne godine i beskrajno se radujemo druženju!
Život mi je dodelio dijabetes. Ono što je mene moja bolest naučila je da uvek kažem kako se osećam i šta mislim, ali da se ne ljutim i da ne vređam nikoga. Posmatram taj prostor između sebe i osobe, slušam šta sam tu naučila. Svi smo ovde u prolazu, imamo svoju misiju. Telo, duh i um su nam dati da budu celina, ne možemo da pravimo haos i tražimo da nam stalno bude lepo. Postoje brojne različitosti, a prihvatanjem da je neko drugačiji od nas, mi proširujemo vidike i stvaramo društvo u kome se rešavaju problemi razgovorom i razumevanjem.
Trudim se da ovakve vrednosti ostavim svom sinu. Možda ih prihvati i razvija, a možda i ne. Po mom mišljenju, ništa se ne mora, ali treba uvek pokušati.
Sve ima svoje vreme.
Imam puno prijatelja oko sebe i nikada ih ne bi menjala. Svi su različiti i žive na različitim mestima.
Najveće bogastvo je imati oko sebe ljude sa kojima možeš podeliti tugu, bol i radost. Trudim se da im ne čitam vremenske linije jer, da budem iskrena, čini mi se da sam tada subjektivna, da prejako osećam, a to što osećam i mene muči. Tu sam kad zatreba i volim da ih čuvam. Kako mi kažu: “Ti si poput Majke Tereze.” Neke drage ljude godinama ne viđam, ali osećam njihovo prisustvo i znam da smo povezani, da smo uvek tu – i kad treba i ne treba.
Lepota je biti u takvom okruženju, prihvatiti različitost i svakim danom, na taj način, bogatiti dušu.
