HRABRA I NEUSTRAŠIVA DEVOJKA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU:
SANJA ALEKSIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Sanja Aleksić, spisateljica, rođena u Suboti­ci 18. decembra 1978. Osnovnu školu zavr­šila je u Bačkoj Topoli, Ekonomski fakultet i master u Subotici. Odlučila se da napiše svoj prvi roman „Mister Hočkin i ja“ nakon bolesti štitne žlezde sa kojom se borila u etapama. Snaga i lepota jedne žene potvr­dila se kroz teške trenutke. Izašla je kao pobednik, sa važnim zaključkom koliko je bitna veza sa samom sobom, buđenje koje donosi novu svetlost i nadu.

Ovo je Sanjin prvi roman sa kojim će se i predstaviti na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Sigurna sam da će osvojiti či­taoce jer život, istina i ljubav osvajaju.

KADA SI ODLUČILA DA NAPIŠEŠ SVOJU PRVU KNJI­GU?

Inspiracija za prvi roman došla je pet meseci nakon završenog lečenja kao odgovor i rezultat proživljenog iskustva, dugotrajnog razmišljanja i promišljanja, te analize sopstvenog života. Naime, bolest je bila (malo je reći) “alarm za bu­đenje”, iskušenje koje me nateralo da počnem da se bavim sobom, upoznam i spoznam svoje želje, potrebe i stremljenja. Knjiga je i svojevr­sni oproštaj sa prethodnim načinom života, kao i moj večni podsetnik na njega. Zapravo, ona je mnogo više od toga, strelica ili znak pored puta na kom piše – budućnost koju biram.

KAKO BI OPISALA SVOJU BOLEST KOJU SI STAVILA KAO OKIDAČ I FOKUS U TVOJOJ PRVOJ KNJIZI? I DA LI SVOJU BOLEST VIDIŠ KAO PRIJATELJA ILI NEPRIJA­TELJA?

Vreme bolesti bilo je vreme moje samospozna­je i analize odnosa prema sebi i sopstvenom životu i drugim ljudima, poniranje u najdublje i najmračnije slojeve, “ćorsokake i ćoškove duše”. Naime, imala sam težnju da upoznam svoju bolest, da spoznam poruke koje mi nosi kao upozorenje da moram nešto (ili mnogo toga) da menjam u svom načinu života.

Sasvim sigurno da je ne mogu definisati kao prijatelja, to ne može niko. Ipak, kroz način na koji me je naterala da naučim mnogo novog o sebi i promenim sebe, svoju bolest mogu sma­trati učiteljem. Strogim, ali milosrdnim na kraju.

KOLIKO JE TEŠKO ILI LAKO RAZGOLITITI DUŠU PRED ČITAOCIMA?

Dok sam pisala, nisam razmišljala o tome. Bila sam fokusirana na to da iznesem sve svoje mi­sli, emocije i stanja. Ostavljam na svakom čita­ocu da proceni da li je knjiga ostavila dovoljno upečatljiv trag; da li se sam mogao u njoj pro­naći u nekim trenucima, kao i da bude inspira­cija da pomogne svakom u razotkrivanju sebe, jer svi nosimo neke strahove ili boljke iznutra. Iz sadašnje perspektive, rekla bih da je podjed­nako i teško i lako. Ako čovek bira iskrenost prema sebi i drugima, tada to zahteva hrabrost, u suprotnom bi delo bilo površno ili polovično opisano, što ne bih želela. Moja prijateljica ho­meopata ume da kaže da sam osoba ekstre­ma i da zato privlačim ekstremne situacije, što je potpuno tačno. Za sebe kažem da sam “cr­no-beli” čovek. Uvek idem na sve ili ništa. Ne znam šta bi u ovom slučaju bila “zlatna sredi­na”. Zbog čega je teško? Sada sam razotkrive­na i transparentna sa svim svojim celoživotnim ranama i ranjivostima. Ipak, stideti se sebe je isto kao i stideti se sopstvenog života, što mi zvuči mnogo strašnije.

Stojim iza svake napisane reči. Sve drugo ne bih bila ja.

ŠTA BI PORUČILA MLADIM BUDUĆIM PISCIMA?

Pre svega, poručila bih svakome, ne samo mladima, da u svakom od nas čuči neka priča pa onda i pisac, samo je pitanje može li se to izraziti i izneti napolje. A za to je potrebno gle­dati, promatrati i osluškivati sebe iznutra jer je to način da se duša osvetli i razume. Poruka svima je da budu hrabri, da se odvaže i usude uraditi ono o čemu sanjaju. Da veruju u sebe, uvek. Jer sve ono gde nismo potpuno srcem, gubitak je vremena. A vreme je najdragocenija stvar i zato neka mudro biraju kako ga i sa kim troše.

KAKO JE REAGOVALA TVOJA MAJKA KADA JE PROČI­TALA I VIDELA SEBE KROZ TEBE?

Slobodno mogu da kažem da je moja majka istovremeno i moja srodna duša. Nas dve smo veome slične, isto mislimo, osećamo, iste ili slične stvari nam se dopadaju. Za razliku od nje, ja sam temperamentnija, ona je smirenija. Uvek mogu da uđem u “njene cipele”, dovolj­no je samo da pomislim ili je zamislim. Ona bi vam verovatno rekla isto. Često ume da kaže da sam je kroz život provozala do raja i pakla nekoliko puta. Moje iskustvo proživele smo zajedno od početka do kraja. Svakoj je doneo mnogo preispitivanja i analize, mnogo teških trenutaka koje smo prebrodile unutrašnjom snagom i velikom željom za životom. Knjigu, verujem, neće nikada pročitati, ja sam joj čitala dok je bila u nastajanju. Ona ju je proživela i preživela sa mnom.

S vremena na vreme, ponavlja se “Moja hrabra i neustrašiva devojko”, tako da verujem da tu leži delić odgovora na pitanje, sve drugo je u redovima ili između njih.

U KOJIM I KAKVIM TRENUCIMA ŽENA SHVATA DA MOŽE DA IZNESE SVOJE PROBLEME I DA SE TRAN­SFORMIŠE NA PRAVI NAČIN?

To je obično neki “prelomni momenat”, bilo da je u pitanju bolest, posao ili veza/brak. Žalosno je što neki od nas stignu do tog “kraja” kad život mora da nam tresne glavu o zid da bismo se trgli. Ali tada nastupa buđenje. Kad shvatimo da vremena više nema. Da smo negde usput izgubile sebe ili putanju. Da smo zaboravile ko smo, šta smo, koliko vredimo i koliko smo jake. Da se polako prisetimo svih onih želja i snova iz detinjstva, jer sve ono što se voli u detinjstvu ostaje ljubav za ceo život. Tako dolazim do tač­ke kada žena shvati da je “pomalo zanemari­la” vezu sa samom sobom, da joj ljubav prema sebi nije na prvom mestu. Tada sve kreće, ve­rujem. Jer je ona konačno spremna da se suoči sa sobom i svim(a).

ŠTA SI OTKRILA TOKOM RADA NA SEBI I KOJE TEH­NIKE I METODE SI PRIMENJIVLA DOLAZEĆI DO NOVE SEBE?

Najviše od svega pomogla mi je homeopatija. To je bio način da joj se (kao i sebi) kroz pri­ču otvorim. Pamtim sve naše razgovore, sve teme. Prve reči koje mi je uputila bile su “Pre­stani toliko da misliš i počni da osećaš, budi duša koja oseća” i ja sam je poslušala. Počela sam da osećam “stvari”, da osluškujem sebe i one do sebe iznutra i tu se otvorio jedan pot­puno zaboravljeni svet za mene. Otkrila sam da sam veoma senzibilna, setila sam sebe kao deteta. Uvek sam mogla da osetim energije drugih ljudi i kroz to iščitam šta se zbiva oko mene. Drugo, naučila me je da zaista čujem sebe, da čujem svoje reči spolja i iznutra, da ih budem svesna i razumem šta izgovaram, tra­žeći od mene svaki put da jasno i tačno defi­nišem to što mislim i osećam. To mi je donelo svesnost ili svest o sebi i svim rečima i mislima. Naučila me je da se kroz njih izrazim i osvestim ono što je u meni. Dakle, mnogo reči, pojmova i tema. Uz njenu pomoć, dolazila sam do mno­gih uvida i sve sam to beležila u jedan notes. Naknadno bih joj čitala svoja “otkrića”. Ohra­brila me je da nastavim, a ja sam, ne znajući, pisala građu za svoju knjigu. Zapravo, pomogla mi je da se vratim svojoj suštini, rečima. Tako je moje pisanje (p)ostalo način izražavanja moje kreativne energije, kao i moj lek u isto vreme.

KAKO SI DOŠLA DO IZDAVAČA I KAKVA JE SARAD­NJA SA NOVOM POETIKOM?

Kaže se da slučajnosti ne postoje. Potpuno verujem u to. Kada sam konačno završila pi­sanje svoje knjige, trebalo je naći izdavača. Imala sam par rezervnih ideja, ali sam odlučila jednostavno je poslati prvom koji mi se učini pouzdanim. Ukucala sam u Gugl pojam “Izda­vačke kuće u Srbiji” i ugledala “Novu poetiku” na ekranu. Otvorila sam njihovu stranicu i pri­stupila sadržaju “Objavi knjigu”. Proučila sam je i zaključila da se sve “savršeno poklapa” – uslovi izdavanja i sadržaj knjige. Otvorila svoj mejl nalog i istog trenutka je poslala, potpuno ubeđena da je to – to.

Odgovor izdavačke kuće usledio je nakon samo jednog dana i bio je pozitivan – bili su zainteresovani da je izdaju. Nadalje je usledi­la saradnja sa Draganom Bečejski koja je od prvog trenutka do danas ostala više nego ko­rektna. Sve je teklo i teče po planu i dogovoru.

TEMA MESECA SEPTEMBRA JE „LEPOTA RAZLIČI­TOSTI“. KAKO TI VIDIŠ SEBE I SVOJU RAZNOLIKOST U ODNOSU NA SVET?

Svi pripadamo istom Izvoru, neko će reći Kosmosu, Univerzumu ili Bogu, i kao takvi smo povezani sa svima i svim. S druge strane, sva­ka osoba je jedinstvena i neponovljiva, svaka osoba je svet za sebe. Sve ono što čini mene i moju raznolikost je moj unutrašnji svet, koji je sfera osećaja i slika koje putem (pisane) reči pretačem u priče i delim sa svima, isto tako na­dajući se da nekom mogu pomoći ili ga ohrabri­ti na putu samospoznaje.

Kod sebe sam razvila poseban senzibilitet da se okružujem ljudima koji u meni bude duhov­nost i sreću, podstičući me da dosegnem sva zadovoljstva koja mi prijaju. U meri u kojoj ra­zumem, osetim i čujem sebe, mogu da čujem, osetim i razumem druge, smatram da je to važ­no.

Potom, razvila sam strategiju samoočuvanja, da pratim sebe, a ne ugrožavam druge, da ne ulazim u tuđe prostore nepozvana. Naučila sam da očeličim sebe nevoljama. Da budem duša koja oseća i razume, koja posmatra, a ne osuđuje.