IZVOR SVETOSTI JE U NAMA

PIŠE: CECA MARJANOVIĆ, ČITAČ VREMENSKIH LINIJA

Naš život je nastao iz svetlosti i tople, pre­divne, iskrene i bezuslovne ljubavi. Međutim, sam život je poput vremenskog tunela – zna biti i mračan, hladan i protkan tugom. Zašto?

Nekada toliko dugo ostanemo u mraku da ubedi­mo sebe da je to ono što smo zaslužili. Ipak, Bog uvek ostavi malo odškrinut prozor da svetlost uđe, da pratimo njen sjaj, da ispunimo srce či­stom ljubavlju i da verujemo u bolje sutra.

Sa 15 godina u svojim vizijama sam videla bolest i smrt svog oca i to nisam nikako mogla da prihva­tim. Svakog dana sam se molila i verovala sam u to da će se desiti neko čudo i da će se on ipak izleči­ti. Kada sam napunila 19 godina, moj otac je umro. Sećam se da sam tog dana sve ikone iz sobe iz­bacila, bila sam ljuta na Boga, plakala sam i pi­tala – zašto?! Očekivala sam čudo jer sam u to verovala. Vreme je za mene tada stalo. Teško je opisati taj osećaj. Tri meseca sam sama sa sobom pričala, optuživala Boga da mi je, uprkos tome što sam Ga slušala, pomagala drugima i spašavala ih, ipak oduzeo voljenog oca. Onda sam prestala da radim sa ljudima i otišla sam na fakultet. Obećala sam sebi da tamo niko nika­da neće saznati za moj dar. Nisam se preterano družila sa kolegama, niti sam se vezivala za ljude.

Jednog dana se desilo nešto neobično. Šetala sam sama kroz Prištinu i stajala sam na stanici kada se ispred mene zaustavio autobus, na ko­jem je pisalo i Gračanica. Pitala sam ženu pored mene da li je to daleko, na šta je ona odgovorila da nije. Ušla sam u autobus i sela pored te žene. Pričala sam sa njom o nekim neobaveznim stvari­ma. Autobus se zaustavio ispred manastira, i dok sam se okrenula da vidim kroz prozor, žena koja je do malopre bila pred mene, nestala je. Stajala sam 10 minuta ispred manastira i nisam mogla da uđem. Srce mi je kucalo ubrzano. Htela sam da po­begnem, ali noge su mi bile kao zalepljene za tlo.

Prišao mi je sveštenik i iz čista mira mi rekao: “Ko izgubi Boga, Bog nađe njega“. Njegove reči su mi dale snagu pa sam ušla unutra. Suze su se niz lice slivale kao kiša. U tom trenutku imala sam osećaj da je moj otac pored mene. Počela sam da molim za oproštaj. Sveštenik mi je prišao i razgovarao sa mnom. Reči koje mi je tada up­utio, pamtim i dan danas. Kada sam krenula nazad, nebo se otvorilo i Sunce se pojavilo. Shva­tila sam da je sve što se desilo tog dana bio poziv od Boga da mu se vratim. Od tog trenutka, pa do danas ja nikada više nisam odrekla Boga i vere, pa čak i u trenucima kada mi je bilo najteže. Znam da mi je dat teret onoliko težak koliko mogu da podnesem, i da ću kroz izazove naučiti više, ako dopustim sebi da shvatim lekciju kroz koju prolazim. Nisam smela da zaboravim, niti sam ikada više, da verujem da je sve sa razlogom dato i da uvek postoji bolje sutra. Takođe, nauči­la sam da prihvatim stvari koje ne mogu prome­niti, kao i činjenicu da svojom voljom, naprosto, ne mogu uvek uticati na sudbinu drugih, kao što nisam snagom volje mogla održati oca u životu.

Nekada je teško da vidimo ono svetlo u mraku tunela i ubedimo sebe da nas Bog zbog nečega kažnjava. Bog, ipak, sam po sebi je čista ljubav, a na nama je da toga ostanemo svesni i kada se čini da se sve urotilo protiv nas. Uvek posto­ji onaj malo odškrinuti prozor kroz koji možemo da pustimo svetlost u najcrnji mrak, da prati­mo njen sjaj, ispunimo srce lepotom i da veru­jemo u bolje sutra. Mrak je odsustvo svetlosti, a i najmanji njen tračak može da otera i najdublju tamu. Pronađimo, zato, izvor svetlosti u nama, jer svako od nas je u sebi nosi.