SUSRET SA DRUGIMA JE SUSRET SA SOBOM

PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: PROF. DR EMILIJOM DUBLJANIN RASPOPOVIĆ, ŽAKLINOM MILEN­KOVIĆ, DR SABINOM JAHOVIĆ

JUTRO, 9 SATI, REFRESH YOUR BREAKFAST U RADISSON COLLECTION HOTELU U BEO­GRADU, MOJE GOŠĆE DOLAZE NA VREME. LEPE, PAMETNE I ZADOVOLJNE. VOLIM OVAJ JUTARNJI DORUČAK SA NEPOZNATIM JU­NAKINJAMA KAKO BIH IH BOLJE UPOZNALA I PREDSTAVILA SVOJIM ČITAOCIMA. OVAJ PUT U DIVNOJ ATMOSFERI, NALIK ZENU, RAZGOVARALA SAM SA PROF. DR EMILIJOM DUBLJANIN RASPOPOVIĆ, ŽAKLINOM MILEN­KOVIĆ I DR SABINOM JAHOVIĆ.

PROF. DR EMILIJA DUBLJANIN RASPOPO­VIĆ JE SPECIJALISTA FIZIKALNE MEDICINE I REHABILITACIJE I VANREDNI PROFESOR NA MEDICINSKOM FAKULTETU UNIVERZITE­TA U BEOGRADU. RASLA JE I ŠKOLOVALA SE NA RELACIJI BEOGRAD – BERLIN. STALNO JE ZAPOSLENA NA KLINICI ZA FIZIKALNU MEDI­CINU I REHABILITACIJU KLINIČKOG CENTRA SRBIJE OD 1999. GODINE. PRIVATNO RADI U ORDINACIJI TENDO – VAŠ FIZIJATAR. NOSI­LAC JE PRESTIŽNE DAAD STIPENDIJE, DI­PLOME EVROPSKOG BORDA ZA FIZIKALNU MEDICINU I REHABILITACIJU, KAO I DIPLO­ME EVROPSKOG UDRUŽENJA ZA TERAPIJU BOLA. SVOJ KLINIČKI I NAUČNI RAD USMERI­LA JE U LEČENJE MIŠIĆNO-SKELETNIH OBO­LJENJA I POVREDA, KAO I TERAPIJU BOLA. SLOBODNO VREME PROVODI SA LJUDIMA KOJE VOLI. RADUJE SE PUTOVANJIMA.

ŽAKLINA MILENKOVIĆ, GLAVNA I ODGOVOR­NA UREDNICA MAGAZINA „LEPA & SREĆ­NA“. PRE TOGA, NOVINAR-UREDNIK U ŽEN­SKIM MAGAZINIMA „LISA“, „STIL BOOK“, „STIL“; UREDNICA RUBRIKE „PUTOVANJA” U DNEVNOM LISTU „GLAS JAVNOSTI“ I REPOR­TER-VODITELJ TURISTIČKE EMISIJE „PUT­NA TORBA”. OBJAVLJIVALA JE AUTORSKE TEKSTOVE U NEDELJNICIMA „ILUSTROVANA POLITIKA”, „NIN”… DOBITNICA JE PRIZNANJA ČASOPISA „YU TRAVEL MAGAZIN” ZA DOPRI­NOS U TURISTIČKOM IZVEŠTAVANJU.

DR SABINA JAHOVIĆ, ROĐENA U NOVOM PA­ZARU, GDE JE ZAVRŠILA OSNOVNU ŠKOLU I GIMNAZIJU. MEDICINSKI FAKULTET I SPECI­JALIZACIJU IZ DEČJE PSIHIJATRIJE ZAVRŠI­LA JE U BEOGRADU. U INSTITUTU ZA MEN­TALNO ZDRAVLJE RADILA JE U DNEVNOJ BOLNICI ZA ADOLESCENTE SKORO DESET GODINA. KANDIDAT JE BEOGRADSKOG PSI­HOANALITIČKOG DRUŠTVA. DEO PSIHOANA­LITIČKE EDUKACIJE ZAVRŠAVA U ITALIJI, U OKVIRU SPI (SOCIETE PSIHOANALITICA ITA­LIANA). ČLAN JE BORDA ADOLESCENTNOG FORUMA, U OKVIRU EVROPSKE PSIHOANA­LITČKE FEDERACIJE (EPF), ČLAN JE “THINK TANK” KOMITETA MEĐUNARODNE PSIHOA­NALITIČKE ASOCIJACIJE (IPA). RADI U PRI­VATNOJ PRAKSI SA DECOM, ADOLESCENTI­MA I ODRASLIMA.

ŠTA VAS JE OPREDELILO DA IZABERETE SVOJ POZIV I KADA STE SHVATILE DA JE ON SASTAVNI DEO VAŠEG BIĆA?

Emilija: Iskreno, ne znam zašto sam izabrala medicinu. Verovatno me je neki unutrašnji duh uputio u tom pravcu. Nisam se nikada pokaja­la. I sada mislim da je to divno zanimanje, i pre­poručila bih to svakom ko voli ljude i ima em­patiju. Sudeći po tome koliku strast i dalje imam prema medicini i stalnom učenju iz oblasti kojom se bavim, medicina je definitivno moja urođena osobina.

Žaklina: Izbor profesije je pravo umeće, sreća za svakog od nas. Danas postoji test profesionalne orijentacije, u okviru kojeg odgovorite na određena pitanja, porazgovarate sa psihologom, i on vam na kraju preporuči idealno zanimanje. U vreme kada sam upisivala srednju školu i fakultet, to baš i nije bilo tako popularno. Vođena nekom intuicijom i željom za pisanjem, još za vreme studija počela sam da radim kao novinar u pojedinim „Politikinim“ izdanjima, a potom u dnevnom listu „Glas javnosti“. Kako su mi oduvek bile bliske teme iz psihologije i medicine, radila sam i u ženskim magazinima: „Stil“, „Stil Book“, „Lisa“, a danas u ženskom lifestyle magazinu „Lepa & Srećna“, na poziciji glavne i odgovorne urednice.

Sabina: Odrasla sam okružena medicinom, poš­to su mi roditelji i ne mali broj bliske rodbine lekari. Kao mala, provodila sam sate sa tatom u njegovoj ordinaciji, tako da je medicina bila “inkorporirana” od malena. Detinjstvo sam prove­la u sredini koja je imala specifičan odnos prema mentalnim poremećajima. Od njih se strahovalo, ali se nije bežalo. Oni koji su patili od psihičkih problema nisu bili stigmatizovani i otuđeni od zajednice. Sa njima se živelo i njima se dozvol­javalo da vode svoje živote u skladu sa njihovim poimanjem sveta. Kroz filmove i literaturu, up­oznala sam karaketere koji su imali specifan odnos sa stvarnošću, srela sam se sa psihoanal­izom… Kasnije na fakultetu je došla je psihijatrija, sa svojim nepoznanicama i pitanjima. Na kraju, izabrala sam da se bavim suštinom medicine, a to je lečenje čoveka, i na neki način, nečim što je prividno na njenoj margini (a zapravo je njena suština), a to je duša. Kao psihijatar, a naročito psihoanalitičar, treba imati samo grube smer­nice i iznova dekonstruisati i konstruisati svo­je dotadašnje (ne)znanje u susretu sa svakim čovekom. Radim na tome, u nadi da ću uspeti da postanem ona vrsta psihoanalitičara koja posto­ji samo u analitičkoj situaciji. Da budem i živim svoj život samo kao analizirana žena, majka, ćer­ka, sestra, drugarica.

ZAJEDNIČKI IMENITELJ ZA SVE JESTE DA SE BAVITE LJUDIMA, SVAKA U SVOM DOMENU. KAŽU DA JE U SUŠTINI NAJTEŽE RADITI SA LJUDIMA. ŠTA VAM JE DONELA TA POSVEĆENOST LJUDSKOM BIĆU?

Emilija: Biti lekar i pomagati ljudima je i božji i božanski posao. Kao lekar ste u kontaktu sa lju­dima kada su najkrhkiji. Utešiti ih, pomoći im, biti čovek u tim trenucima kada su slabi, onesposo­bljeni ili bolesni je božji posao. Ono što dobije­te zauzvrat kada u tome uspete taj posao čini stvarno božanskim. Zahvalnost čoveka kome ste pomogli je nešto što se niti kupuje, niti prodaje, kao što se ništa što je suštinski vredno ne može platiti. Baveći se ovim poslom, ja sam stvarno naučila da budem zahvalna za male, a u stvari velike stvari. Znam da to što danas jeste sutra možda nije. Srećna sam da smo svi zdravi i da smo na broju. Borim se da život bude najbolji mogući, ali ne sanjam velike snove. Ne sanjam budućnost koja će biti lepša od sadašnjosti. Ja sam na sadašnjosti iskreno zahvalna.

Žaklina: Novinarska profesija je zanimljiva, dinamična, kreativna, i ukoliko u svojoj prirodi nosite bar deo tih karakteristika, utoliko možete biti uspešni u njoj. Pored redakcijskog okruženja, imate prilike da gotovo svakog dana upoznajete nove, zanimljive ljude različih profesija, obrazovanja, godina… Svi ti ljudi s kojima razgovarate imaju neku svoju priču, otkrivene životne istine koje žele da prenesu drugima. Od svakog možete nešto novo da naučite i zato je gotovo praksa da novinari, posle određenog životnog iskustva, postaju pisci koji sve te zanimljive ljude i priče žele da sačuvaju u svojim delima.

Sabina: Teško je raditi sa ljudima, naročito sa onima koji pate, kada ne postoje gotova i brza rešenja. No, s druge strane, kada pomognete ne­kom ko pati, zadovoljstvo je neizmerno. Nekada je to osećanje da ste na vratima novih svetova koji se otvaraju drugom u vašem prisustvu. To su dragoceni, skoro sveti trenuci. Oni vode dalje i daju smisao. Neminovni neuspesi donose preis­pitivanje i proširenje iskustva. Susret sa drugim je uvek i novi susret sa sobom. Pacijenti su me naučili da budem strpljivija, da izdržim neizves­nost, sumnju i neznanje.

ŠTA RADITI U SITUACIJI KADA BOLI DUŠA, KADA BOLI TELO? ODAKLE DA KRENEMO? DA LI NA TE TEME ODGOVARA I MAGAZIN „LEPA I SREĆNA“? DA LI MOŽEMO ZAUVEK DA BUDEMO SREĆNI? POSTOJI LI ČAROBNA FORMULA KOJA VODI KA TOME?

Emilija: Uvek potražiti pomoć. Mislim da svako od nas ima određene kapacitete da se nosi sa različitim životnim situacijama. Pojedine situa­cije premaše naše kapacitete. Kada vidimo da nam nije dobro, potražimo pomoć! I potražimo je na vreme. Iscrpljivanje našeg organizma kroz bol bilo koje prirode nikako ne može biti mudra odluka. I nekad je mnogo veća hrabrost suočiti se sa sopstvenim granicama i potražiti pomoć, nego ćutati i trpeti. I naravno… ne možemo uvek biti srećni. Težnja ka večitoj i apsolutnoj sreći je po meni površna i promašena lekcija koja nam se propoveda na različite načine u savremenom životu. Ja u to ni malo ne verujem. Mislim da je skroz prirodno i zdravo ponekad ne biti srećan i raspoložen.

Žaklina: Psiholozi tvrde da bol uvek ima i pozi­tivnu stranu, jer nam nešto poručuje. Iako je ne­prijatan našoj prirodi, on je i jasan signal koji ne možemo da zanemarimo.

Kao što sam naziv našeg magazina potvrđuje, sreća je tema o kojoj često razgovaramo s našim stručnim sagovornicima. Većina njih smatra da je sreća, pre svega, u nama, iako je većina lju­di vidi u luksuznim automobilima, putovanjima, jahtama… Istina je ipak malo drugačija. Ako ste zdravi, u ravnoteži sa sobom i ljudima oko vas; ako imate nekoliko iskrenih prijatelja i voljenu osobu koja je tu, pored vas, da vam pruži zagrl­jaj, podršku kada vam je to potrebno; ako radite posao koji volite – možete se smatrati srećnom osobom.

Sabina: Potraziti stručnu pomoć, uvek. Podeliti sa bliskim ljudima. Biti usamljen u takvim trenu­cima sve čini težim. Nekada je samo susret sa ljudima koji imaju slične problem i podela iskus­tava značajan terapeustki faktor na putu oporav­ka.

Poznati psihoanalitičar Andree Green je napisao da su ljudi koji su stalno srećni i nikada nisu is­kusili tugu ni zbog koga, ni zbog čega, zapravo veoma bolesni. Kapacitet da se bude tužan je kvalitet. Ja ovde ne govorim o patološkom tugo­vanju. Živimo u vremenu imperativa, čak i tero­ra sreće. O njoj se samo priča, ona se prikazuje, pokazuje, promoviše, daju se gotovi recepti kako postići stanje sreće. Ta vrsta terora sreće nije nastala kao posledica tugovanja, vec manjka. Ka­pacitet za frustraciju je sve niži, kao i kapacitet adaptacije na realnost. S druge strane, statistike beleže sve veći broj ljudi koji boluju od depresiv­nog poremećaja raspoloženja, koji često nema kvalitet tuge, već praznine i apatije. Očigledno da lekovi koje pokušavamo da primenimo nisu adekavatni i pokazuju svoje štetno delovanje, koje se manifestuje kroz dekadenciju, konfuziju i iščezavanje fundamentalnih ljudskih vrednosti, sa ciljem postizanja veće sreće. Na tugu se gle­da kao na slabost. Treba samo ići napred i ne os­vratiti se, ne tugovati. A tugovanje u sebi sadrži brigu i odgovornost za one koje volimo i koje smo možda povredili, krivicu i mogućnost da nešto ispravimo. Drugog, koga prepoznajemo sa svim vrlinama i manama, praštanje, saosećanje i iskupljenje. Pošto smo na medijskom terenu, želela bih da dodam da povratkom mogućnosti i kapaciteta za tugovanje u javni diskurs možda možemo postati bolji pojednici, odnosno odgo­vornije i humanije društvo.

DA LI POVREDE NA ODREĐENIM DELOVIMA TELA GOVORE I O STANJU NAŠE DUŠE, ŠTA JE TO ŠTO NAS TIŠTI, SVESNO ILI NE? NA ČEMU TREBA RADITI KADA SE SAMOPOVREDIMO – DA LI JE TO ALARM I ZA NEŠTO DRUGO?

Emilija: Postoje mnoge bolesti u savremenoj medicini u kojima je jasno prepoznat uticaj ‘duše’ na telo. Jedna od njih je i bol u leđima. Pozna­to je da postoje mnogi ljudi koji imaju promene na kičmi na magnetnoj rezonanci, ali nema­ju simptome. I dalje je nejasno šta dovodi do toga da iste promene na kičmi kod jedne os­obe daju simptome, a kod druge ne. Medicina nije matematika, uprkos našim pokušajima da je na taj način podredimo našim potrebama. U tome je njena lepota i istovremeno izazov za one koje je praktikuju. Stoga moramo težiti lečenju celog čoveka, a ne njegovih pojedinačnih delo­va. Uprkos mogućnostima savremene medici­ne, mnogo boljim dijagnostičkim i terapijskim mogućnostima, ne smemo zaboraviti da razgo­varamo sa pacijentima. Moramo čuvati osnovu našeg poziva, a to je kontakt sa čovekom u kome stvaramo odnos poverenja i razumevanja, i koji nam pomaže da u celini i mnogo bolje sagleda­mo i njegovo telo i njegovu dušu.

Sabina: Sa naopretkom naučnih istraživanja i medicinske tehnologije, dobili smo mnogo toga, ali se sa druge strane dogodila neminovna frag­mentacija i visoka specijalizacija znanja, te se nekada stiče utisak da se pacijent/čovek sa svo­jim posebnostima gubi iz vida. Mislim da ne tre­ba nikada zaboraviti da lečimo tog jedinstvenog čoveka, a ne bolest od koje on boluje.

Kroz telo, može govoriti duša, sa tim smo se složili. No, govor tela, kao ni značenje snova, nisu univerzalni – imaju visoko subjektivno značenje, do koga dolazimo kroz adekvatan psihoterapijski rad.

REKLI STE DA SU NAJČITANIJE RUBRIKE U MAGAZINU „LEPA & SREĆNA“ UPRAVO REČ I MIŠLJENJE LEKARA.

Žaklina: Žene danas imaju sve veću svest o tome da je podjednako važno lečiti i telo i dušu. Kako nije sramota otići kod gastroenterologa kada vas boli stomak, logično je da ćete se obratiti psihologu ili psihijatru kada se osećate loše, depresivno, potišteno, pogotovo ako takvo psihičko stanje duže traje… Svakodnevni stres, previše obaveza – sve su to problemi s kojima se susreće savremena žena i sasvim je normalno da sama ne može uvek da se izbori. Ponekad život donosi i ozbiljne probleme poput gubitka drage osobe, posla, teške bolesti… U tim situacijama, žene vrlo često ne mogu same da pronađu rešenje i krenu dalje. U našem magazinu rubrike o zdravlju su među čitanijima, jer u njima žene pronalaze savete, pitaju za kontakt s lekarom ili psihologom i traže pomoć stručnjaka.

O ČEMU BUDNE SANJATE?

Emilija: Sanjam da imam više vremena za decu, roditelje, prijatelje, za psa, prirodu i sebe. Sanjam da se život malo uspori, ali znam da se to neće desiti. Zato sanjam da jednog dana, kada os­tarim, čuvam celo leto unučiće u Rovinju pored nekog koga volim.

Žaklina: Snovi su svima potrebni, oni nas nagone da krenemo u potragu za samim sobom, svojom suštinom. Kažu da smo srećni samo onda kada uspemo da dosegnemo naše snove. Ukoliko u nama postoji neki mali deo nezadovoljstva, sumnje, znači da još nismo pronašli svoj san. Snovi i sreća kao da se u nekoj ravni prepliću. Ljudi danas sanjaju o tome da nađu plaćeniji posao, upoznaju pravu, srodnu dušu i tada će biti srećni. Ali, naša sreća ne zavisi od drugih. Zavirite u svoje srce, možda ste već srećni.

Sabina: Sanjam o socijalističkoj utopiji, spoko­jnom životu nače dece i oporavljenoj planeti.

SAVET IZ VAŠE PRAKSE ZA DANE KOJI DOLAZE.

Emilija: Ne težite nemogućem. Težite ravnoteži sa samim sobom. Ne bavite se drugim ljudima. Bavite se sobom. I uživajte u svakom zalogaju života!

Žaklina: Dani koji dolaze donose svoje probleme, radosti, smeh, suze, sve je to deo našeg života. Zato je savet da živite danas i ovde, da ne raz­mišljate mnogo o prošlosti, jer ništa ne možemo da izmenimo, kao što ne možemo ni da isplani­ramo budućnost, i to je vrlo teško, budući da ni­kada ne znamo šta nam donosi sutra. Ono što možemo, jeste da živimo u današnjem danu, sada i ovde.

Sabina: Pokušajte da oslušnete sebe i svoje bližnje. Budite nežniji, budite strožiji. Budite lju­bazni prema komšijama, prolaznicima, prodavci­ma… Pomozite ako vam neko zatraži pomoć.

ŠTA ZA VAS PREDSTAVLJAJU SUMRAK ILI SVITANJE U VEKU U KOJEM ŽIVIMO? I DA LI JE SUMRAK MOŽDA PRILIKA ZA NOVO RAĐANJE, ODNOSNO SVITANJE?

Emilija: Svitanje i sumrak u mom životu mno­go više zavise od mene nego od veka u kome živim. Svoj život sam u velikoj meri sama izabra­la i odredila. Zato sam do sada o svakoj situaciji koja je donela sumrak razmišljala kao o prilici za svitanje. I stvarno bi se uvek na kraju pojavio taj svitac u mraku!

Žaklina: Kada nam u životu naiđu problemi, skloni smo da to shvatamo kao veliku tragediju, ali možda nas upravo ovaj sumrak priprema za novo svitanje, kada će svetlost zasijati mnogo jače nego pre. Sećam se da sam jednom pisala tekst o ženi koja je uspela da pobedi kancer. U jednom trenutku našeg razgovora rekla mi je da joj se u životu nije desilo ništa bolje od te bolesti. Gledala sam je i nisam mogla da shvatim o čemu tačno govori. Kako mi je potom objasnila, neka­da je u životu potrebno da se dogode stvari koje nas trgnu iz učmalosti, iz svakodnevice. Tada shvatite šta je zaista važno, odredite prioritete, porazgovarate sa samim sobom i to je dobro. Tera vas da shvatite neke životne istine i da na život počnete da gledate drugim očima. Zato je i sumrak potreban, jer nas tera na preispitivanje, promene, buđenje.

Sabina: Citirala bih T.S. Eliota: “U mom početku je moj kraj. “ (Četiri kvareta, Ist Kouker). I obrnuto.