ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ИНТЕРВЈУ: БИЉАНА МАКЕВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ ЛИЧНА АРХИВА
Да ли и како данас кодирамо време, људе, осећања, односе и све остало? Када сам помислила на тему броја која нас упућује на нове ере и сфере, моја жеља није могла да мимоиђе Биће коме се дивим, од које учим јер учитељи немају године, имају радост и мудрост у све дане. Као ученик и у својој и њеној Школи осетљивости предајем реч, а сазнаћете како је лако оваквим људима дати пажњу, а тешко предати нешто што те генерације већ не поседују. Разговарамо данима и годинама, а издвајам следеће речи Биљане Макевић – назваћу је катихетом (онај који подучава вером и у вери), а ви сазнајте зашто.
Уобичајено је данас крити блискост и приврженост некоме, посебно у такозваном професионалном формату, али ту смо да рушимо све стеге формата у који нас је обукло време, те тако, драга Биљана, добро дошла на ове странице магазина који има тему за март – Моја нова ера. Са људима на Ви, како нас уче школе лепог понашања, а дођемо или одемо до Бога коме кажемо Ти. Да ли се пристојност, приврженост, посвећеност, поверење уче и где је место које можеш назвати вежбаоницом, практичним радом, али и растом?
Боље те нашла, моја коврџава лепотице. Приврженост, посвећеност и вера се апсолутно уче, али нажалост не у школама данашњице, већ искључиво у Цркви. Увек сам била будна, отворена и непосредна, али ме је пре Цркве то скупо коштало. Само уз заједницу која је на здравим темељима, човек може бити безбедно отворен. У супротном ће бити повређен, издан, етикетиран, нажалост чак и продан у свету у којем се све купује. Најгоре је што је савремен човек у зони опасности, а да често тога није свестан, јер, ако посустане, биће спакован за сандук, затвор или лудницу, свеједно је, али сигурно неће бити слободан. Зато је Црква место светло, место сигурно, место где апсолутно можемо примати и давати љубав без икаквих стега и брига, ону љубав која не тражи своје, која не надима, која се само прелива и греје и разлива…
Разговори почињу увек с поводом, а наш сусрет се догодио без одређеног повода, али са твојом искреношћу, спонтаношћу, јасноћом и трезвеношћу коју би могла да преписујеш као лекарски рецепт за сусрет. Без задршке говориш о свом путу, улицама у којима, када окупим све податке о теби, нема лутања, просто само путовања. Које путне станице не би прескочила, које би улице у булеваре претворила и која би имена носили?
Сада из ове перспективе никада не бих прескочила оне станице које су ме највише болеле. Велике саобраћајне несреће, сударе, раскрснице, панике и депресије, њих никако не бих прескочила. Сматрам да су ме једино те станице и могле научити да волим, да праштам, да живим, да постојим. Ипак, то је лако рећи сада, када сам спознала вечну љубав. У потпуности разумем сваког човека који се тражи, који посустаје, коме је мука од свега и гласно говорим да нема због чега ни да му буде лепо. То је оно што сматрам да сви знамо, али да не говоримо, јер често не желимо да се суочимо са чињеницом да овај живот, ако је без Бога, нема много тога да нам понуди. Дакле, моји булевари би дефинитивно носили име: Смрт свету, колико год можда били празни јер су за многе „превише радикални“.
Прочитала сам твоју књигу „Кула без крова“, као филолог ти, а и редакције, назвале су је књигом поезије. Мени изгледа као својеврсни буквар вере, књижевни катихизис. У куле су књижевна дела и данашњи човек уградили свој его или живот нечији. Твоја кула ослобођена је историје и жртве узалудне, у њој нема окованих у мрачним ходницима, а часне вериге се срећу у радосним детаљима. Каквим кровом би обухватила све(т) и на какву жртву би позвала своју генерацију?
Једна пријатељица ми је рекла да ово није књига поезије, већ савремена Библија. Можда је то превише смело за рећи, али сви знају да поседујем оштрину и смелост, па не бих крила такве комплименте. Ипак, нагласила бих да је моја Кула слободна и није вавилонска само зато што је истинита. Она стоји чврсто и не бежи. Не бежи од проблема, од лудила, од бола. На то бих позвала генерацију која је навикла само да ужива и да се анестезира свим и свачим да је не би болело. „Стојте, галије царске!“, што би рекао Милутин Бојић. Дакле, станите и пустите да вас боли! Све нас је болело, иако сте можда млади, нисте ни по чему посебни, болеће и вас. Или, ако не верујете Бојићу јер је Плава гробница сувише потресна за ваше савремене упеглане животе, можете поверовати Аци Лукасу кад каже: „Сипај, нек боли још јаче!“ Сматрам да, тек кад бол наспемо толико да нема где више да стане, тек онда почиње право буђење човека. Уколико ту бол вечно анестезирамо свим могућим и немогућим садржајем, каријерама и супстанцама, она нас заиста никад неће довести до циља, а циљ је најпре Богојављење, а на крају наравно Васкрсење!
Твоји текстови на мрежама су опширни, гласни, умеју да заподену дуге полемике и отворе питања опет и опет – ко су хришћани и где они (не) живе?
Да, сви се жале на дужину мојих текстова, а парадоксално сви знају шта у њима пише! Чак ме и уживо често прозивају због истих. То ме посебно радује јер значи да су енергични, интригантни, доминантни, некад чак и иритантни. Оно што савремен човек често не схвата је, да било који текст икада написан на мом профилу није одраз мог тренутног расположења нити осликава моју целокупну личност, која и те како чува своје емоције, љубави, тајне и не расипа их тако лако по блату друштвених мрежа. Што се тиче Хришћана, и на мрежи и уживо, Хришћани су сви који траже смисао и који се труде да живе у истини, али истовремено не мислећи да су исправнији, бољи, праведнији од других. Они живе свуда, често и ван Цркве, док с друге стране, у Цркви има оних који лажу и себе и друге јер само мисле да то јесу. Међутим, важно је нагласити да поред Хришћана постоје и свесни Хришћани, а они већ врло одговорно и конкретно верују у Христа као Цара и Бога, исповедају Га, Њему се моле, Њиме се причешћују и живе у заједници која им то све омогућава. О њима често говорим, њима се поносим, о њима пишем, певам, све… Они су мој живот, моја снага, моје острво и ништа од свега овога не би било да ме нису подигли са дна океана и отворили моју љубичасту шкољкицу препуну дарова. Због тога и имам потребу да учиним све да младом човеку олакшам да дође до исте спознаје, јер врло добро разумем да у данашњици гас не сме да стане! А православље је највећи гас, ако се доживи аутентично.
Речи и (о)дела – тако бих описала твој бренд КОД, о коме сам на другим порталима писала и скретала пажњу на њега – твој рад. Три тачке су увек јасне, зову даље… заграде којима си их обухватила су више крила – како читам лого. Чиме се одевамо данас, стављамо ли у заграде нешто што чувамо или избегавамо, истичемо или заборављамо?
Данас се одевамо површношћу од које ми је мука. Нека будала је једном прогласила да је кул бити неукључен у живот, лаган, да те ништа не тангира и да тако живиш као зомби, а нажалост, савремен човек је попио ову пилулу кулнеса наискап. Ако си лаган, онда си скоро па савршен, а ако си нервозан или несрећан, онда ти требају лекови. КОД је једини бренд који често истиче да је бренд улице јер је баш такав: хаотичан, бучан, често несигуран, али и смео да блокира оне који му се не свиђају. Тиме нам поручује да се можемо обући у шта год хоћемо и изаберемо, али са јасним последицама свог избора. Пошто сам одлучила да КОД креирам бескомпромисно, онда му новац не може бити циљ. У том смислу, мене не треба слушати ако хоћете да зарадите новац. Али ако хоћете да останете врцавог духа и иоле читави у овом свету препуном бесмисла, онда је КОД дефинитивно прави избор и страница коју треба запратити.
Ни додати ни одузети, само људе од празника следити и волети. Нова ера и било шта ново може само из љубави настати, па и ми нови.
