in

ТРГОВИ ОД ЉУДИ

ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: ИВАНА ТОДОРОВИЋ

Дани поста, посебно Великог Васкршњег поста, а велики је не (само) по трајању, већ по ишчекивању највећег Празника, дани су у коме и овај текст стиже до вас. Подсетила ме једна дискусија, али и припрема за сусрет у априлу са гимназијалцима који су предложили да се окупимо и разговарамо на тему Духовност и психофизичко здравље, као и на ону јеванђељску поруку Волите свог ближњег као самог себе.

Како то треба да волимо самог себе, а да не постанемо себични и себисамослични?

Зашто и у јеванђељским порукама уз одговорност и љубав према себи иду одмах и Други, многи, сви?

Ово су одговорна питања. Она која већ, постављајући се, и одговор садрже у себи. Волети себе значи завољевати себе, али не извољевати за себе. Себе без Тебе не постоји. Одакле год ко да крене, из ког год кутка себе, мора се проверити са Другим постоји(ш) ли. Хоће ли ико проверити да ли постоји и за њега други, круг цео мора да направи и стигне до себе. Да би другог заволео, мораш себи бити ти или Ти – вољни и вољени. Заволети себе значи заволети постојање које нам је дато и онога ко је дародавац.

Процес завољевања себе је духовни раст уз пратњу свакодневних сирена које упозоравају на опасности пута на ком уском стазом уз литицу с друге стране путујете. Можда и не мора таквим путем, можда неко свој пут гради кроз широке и питоме ливаде, ипак литица суочавања са собом га свакако чека. За неког може бити заиста суноврат у себе осамљеног, а другима опет пењање уз литицу и уопште горе у односу на све што остаје иза, доле и заробљено у раљама живота. Када падате или остајете заробљени баналностима живота и грабежа по свакодневици, брже осетите ударац од пада. Када растете, не знате где је крај планинског венца јер и он се са вама заједно увећава и шири, и спорије сагледате упад у своју кожу у вашем броју. Број одговара мери онога коме сте тежили. Непогрешиво није конфекцијски и не може на сваком месту да се проба. Универзалне величине не постоје и ви више не бивате само материјал или земља од које сте створени, већ именом неко кога ће препознати неко по делима својим од којих је највеће то успињање уз планину до једног себе у кога сместиш, уместо вапаја за животом, онога који живот даје свету и свему – сместиш мирни почетак непролазног живота.

Са позиције неког ко усељава вечност и Бога у себе, живот твој постаје светиња и светлост свету. Одговорност према светлу је као и у профаном животу. Гаси се где не треба да се губи енергија и јачина, пали се као у јеванђељској причи о Мудрим девојкама, када долази онај који светлост препознаје. Светлост свету постаје сваки човек који мари за свој духовни живот и у Духу живот и планину за кућу сматра. Такав човек је кадар и кућу и кров у свакодневици да направи, којима такође штити свој живот и живот оних које рађа и које упућује на живот.

Поменула сам Велики Васкршњи пост јер ме и прва недеља поста својим службама и текстовима подсетила на тему и физичког здравља. Углавном људи мисле о посту као чишћењу за собом дела и она која то нису и хране из себе. Покајни канон Андреја Критског се чита уз велике метаније и заиста захтева учешће свих мишића и свих вијуга у човеку. Очишћени од хране не значи да смо умивени од живота од кога умиремо, покајани за дела и она која нисмо учинили, не значи да смо се већ спасили. Ништа не можемо да урадимо да превазиђемо смрт сами по својим заслугама или моћима, па и немоћима. Ништа то не води пут награда и казни. Планина има своју климу и календар смисла и суда. Усред тог календара је Човек коме се Смисао свакодневно даје и раздаје. Постимо зато што још увек можемо да разазнајемо шта хоћемо, шта желимо и шта, иако имамо, не морамо. Одричемо се хране да покажемо да живимо за другу храну живота, да се са извора смисла ситимо. Ретко ћете срести човека који ће вам у посту рећи да је гладан. Посебно људи који иду на службе у Цркви. Такав је период читавог Великог поста, уводи у пост, службама, мелодијама и сваком речју, па и периодима у току дана, сатима у којима се читају молитве које хране, додаје вољу за и на изгубљену снагу тела. Место где се срећу тело и молитва, тело и слобода, тело и Дух јесте тај простор глади ког постајете свесни, а не узимате да једете обичну свакодневну храну, јер она више није раст него пад. Ипак, за све то заједно треба време, године и простор слободе у ком се себи прво приносите својим одлукама које имају виши смисао од свакодневне одговорности. Заправо постајете одговорни и за све оне који не посте или се не могу успети на планину из било ког разлога. Постанете свет који хоће да се спаси.

Увек је питање шта је са онима који баш и неће да се спасе, неће и не препознају ни планину ни пут којим се ређе, чешће или којим год темпом иде ка Богу. Како ће наша слобода деловати њима, хоће ли је заклањати и тада чежња за ограниченим трајањем? Не знамо, зато се још увек одричемо онога чега можемо, што не делимо на добро и лоше већ на оно што има смисла и/или не.

Из перспективе овог времена које има своју логику постојања и настајања, напретка и прогреса, смисао је да нема смисла, већ доброг профита и добити.

Да ли се и за нас може рећи: па и ви постите да нешто добијете, очекујете, тежите, унапређујете? Па, и ви Бога молите да вам нешто да?

Хајде да молимо да ми имамо шта Богу да дамо. Да верујемо без надокнаде овде и сада, и трговине – ако ми, онда Ви. Да се наша светлост не одваја од нас па макар осветлили пут свима. Можда су нечија врата одшкринута довољно да и линија светлости буде позив и пут уз планину. Оно што сигурно неће претрајати је трговање. Тргови од Људи хоће. То су Цркве – Тргови и трагови Човека који хоће да буде у заједници са Богом. Не скрива Бог лице своје, не скрива лице своје ни снађени Човек на Тргу кога је сам направио, а наденуо му име Другог, Првог. То је пун човек, човек пунине.

ŠTA MISLITE?

135 Poena
Upvote Downvote

ŽIVOT ZAPISAN SVETLOŠĆU

ПОГЛЕД ДУГ ЧЕТИРИ ВЕКА