PIŠE: IVANA MARINKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: NIKA MARINKOVIĆ
Oduvek sam se pomalo pribojavala pretencioznih naslova. A i pretencioznih života koji ih ispunjavaju. Da li su ti svi ljudi zaista sami sa sobom osvešćeni i srećni? Delovalo je kao da će me ta velika slova i visoka očekivanja pojesti, a neumetno sam njima težila. Nanos životnih okolnosti ili ličnih ambicija, nisam sigurna da bih mogla reći. Linija je tanka.
I eto me, na toj tankoj liniji, živeći spolja gledano pretenciozan život, drugačiji spram društvenih normi koji podsvesno sabijaju ženu 40+. Iznutra gledano, živeći život koji nije lak, ali je posledica odluka iza kojih čovek mora da stane. Pa u ovu ili onu stranu – to je ta iščekivana “nova era” u koju se ne zna da će ličnost u jednom životnom trenu uploviti.
Razvod sam doživela baš teško. Desio se u isto vreme kada i smrt oca. Gubitak muškog principa sa obe strane zatekao me je i sasekao u mestu. Taj osećaj gubitka oslonca razorio me je kao nuklearka koja raznese tako duboko da pomisliš da daljeg života na toj zemlji biti neće. Tešenja i rečenice “ma, sve je to život/sve je to za više dobro/sve ima svoj viši cilj” nisu delovale. Još više sam krivila sebe kako jake žene brže isplivavaju iz emotivne krize, kako ne dozvoljavaju sebi da pokleknu i padnu. A, eto, ja nisam bila “ta”. Ja sam pala. Duboko, do rascepa identiteta. Sve ono što sam znala o sebi kao poslovnoj ženi, naučnici, supruzi i majci, razbilo se u paramparčad. Bam! Nakon praska nije usledila sloboda, već tiha smrt postojećeg habitusa. Moralo se naći načina da se ponovo živi, a snage za uspostavljanje ponovnog poretka nisam nalazila.
Jedino što sam mogla i umela u tom trenu je da preživim. Iz dana u dan, obavljajući dosadne i operativne radnje “odnesi-donesi-vrtić-škola-posao-kuća”. I tako ukrug. Satima. Danima. Godinama. Govorili su – šta to radiš, posao će ti propasti, dete će ti ostati gladno, od čega ćeš da živiš. Gde je tvoj entuzijazam, kamo idejna rešenja, kuda sa tolikim teretom? Brzo se povrati. A povratak voza na kolosek nije ni brz niti lak.
Zadubljena u egzistencijalnu krizu, prolazeći kroz proces oprosta sebi i drugom, naučila sam da se prepustim Životu samom. Veri bez dokaza, Bogu bez pojavnosti. Možda mi je sve vreme baš to i falilo – osećaj da sam vođena i da će moje (šta god da je i poslovno i privatno) doći. Nasuprot egzaltaciji ega i spoljašnjem dokazivanju, otišla sam u tihovanje. U trancendentiranje kroz molitvu, proučavanje hodnika sopstvene duše uz svest da svakodnevne obaveze i majčintvo čuvaju moj ovozemaljski deo.
Paralelni proces se odvijao spolja. Godinu dana posvetila sam intenzivnom pisanju doktorske teze kao eskapizmu i konstrukciji usled unutrašnjeg pritiska. Nije bilo ni prijatno, a bogme ni lepo. Bilo je zahtevno, iscrpljuće i na granici fizičke izdrživosti. Po zavšetku kad su spale lovorike i čestitanja, sa diskus hernijom koju sam sa “pobedom sebe” ponela, pomislila sam – Fuck, ponovo sam “uspela”. Da li sam taj nepopravljivi ačiver koji smisao nalazi samo dokle se penje na planinu? Šta se u tom trenu dešava sa mojim duhovnim svetom, da li sam uspela da ga ispunim?
Ispunjenje ne najvećih socijalnih titula, već ličnih težnji, rodilo je novu iskru. Plamen koji nije mogao da zgasne. Želju za životom samim i tiho samopouzdanje koje se ugradilo u novi sloj ličnosti. Osećala sam da je pitanje trenutka kada će jedno da pogura drugo i da zastoj poslovnog protoka leži u mom kočenju preduzetne energije. Shvatila sam poentu. Moraš ljubavlju spojiti duhovno i materijalno, moraš postojati u ovom telu, u ovom životu sa svime što jesi uz molitvu i metafiziku koja ti samo osvetljava put nadalje. Oberučke sam prihvatila lekciju. Konačno sam mogla da budem oba. I duhovno i materijalno biće, bez griže savesti.
Nakon pet godina od tačke procepa, stojim u sebi izvan tuđih očekivanja. Ne zato što sam nešto “postigla” nego što sam sebe dostigla. Žiška slobodnog duha ovaplotila se u novu ideju, u novi projekat, u novu “bebicu” . Zakazala sam u St. Regisu, 14. marta, svoj prvi MasterClass za buduće mlade “Između dva DA”, želeći da devojke naučim svemu i olakšam im proces organizacije njihovog važnog dana. Godine iskustva pretočila sam u znanje koje želim da prenesem drugima da ne moraju da prolaze stranputice i dobiju odmah “znakove kraj puta”. Neko mora da vam ih pokaže. Želja za takvom figurom u životu oblikovala me je u ono što sam želela, a nisam imala. Oformila sam se i stasala kao predavač, mentor, edukator u različitim oblastima života. Zakoračila sam u novu eru ličnog postojanja. Iza koje mogu celim svojim bićem da stanem. Tako da nisam ni premalo ni previše, već sasvim taman.
Ovo nije priča o pobedi niti o snazi. Nisu motivacione biznis floskule pokrivene pompeznim naslovima. Nije ni sjaj, putovanja, fini ručkovi po gradu, lagodan život bez stresa i “kako da iz krize isplivaš jača” uz pleme koje te podržava.
Ovo je priča o dubokom ličnom zaceljenju i ponovnom rađanju. Ono što se ne vidi, što se samo oseti kada imate osobu prekoputa. Priča o čupanju iz korena svega što je za vas bilo važno i nalaženju ponovnog smisla za život u ljubavi i suštini.
I za kraj – naši životi nisu pravolininijski. Oni su krivudavi, zahtevni, kameniti i trnoviti. Čudno je kako na takvom tlu uzgajamo najlepše cveće. Otkrivamo svu ljubav da poderanih kolena i raščupanih misli i osećanja, korak po korak i mic po mic, ni od čega i ni iz čega – ponovo gajimo svoju baštu. Svoj vrt mudrosti i ludosti koji nas čini realnim ljudskim bićima u kojoj god eri života postojali.
“Kad cveće ne bi venulo, ono ne bi bilo cveće, ono bi bilo nešto veštačko. Ali uvenuli cvetovi imaju korenove i u svakom korenu život teče dalje, život se nastavlja. I taj tok je jedino što je važno; treba živeti i dopustiti drugima da žive, voleti i dopustiti drugima da vole. Ljubav ne zna za svrhu.” (“Tajne Feniksa”, D. H. Lorens)
I zaista ne zna. Jer sam život nije stvar svrhe nego pitanje toka.
