PIŠE/FOTOGRAFIJA: ZARATRUSTA
Dok pijem jutarnju, sada već drugu, kafu, stiže poruka: „Da li možeš da napišeš članak „My New Era“ za martovski broj RYL magazina i da mi pošalješ fotografiju? Rok 22. 2.“ Poruka od Mie. Odgovoram: „Tek smo se upoznali, a već moja nova era. Kakvo samopouzdanje.“ Jedan osmeh na ekranu i nada da sam se sporazumeo na daljinu preko kratkih poruka sa nekim novim hijeroglifima koji su se pojavili zadnjih deset godina i koji bi kao trebali da pomognu taj proces.
Nisam ja za pisanje. Još više ne o sebi.
O kojoj novoj eri da pišem? Posle raka? Prvi ili drugi put? Posle toga kada su bliski ljudi oko mene bili ljudi. Slabi i povodljivi? Konstanta. Posle operacije srca? Kada sam otišao opet za inostranstvo ili kada sam se vratio? Kada sam završio ugovor sa Svetskom bankom ili posle ovog u EPS-u? Posle upoznavanja sa Miom ili posle prve kafe? Ili ipak nova era uz nove aktivnosti osvešćivanja nacionalne svesti?
Ne znam, znači i ne treba da pišem. Ali nešto me nagoni da kažem — često nezahvalni i ne razumemo svoju sreću. Zatrpavamo se procesima učenja, posla, čak i druženja, bežeći od samog sebe i sučeljavanja da na miru prihvatimo sebe jer još nismo dostigli sopstvene ambicije i često nerealna očekivanja. Neko je rekao da su očekivanja majka razočarenja. A stalno nezadovoljstvo sobom krijemo u zadovoljstvu u poslu — neko u krizama koje sam iskonstruiše, neko beži u decu, neko u obaveze, neko u depresiju. Uvek ima gde da se pobegne. Ne bih sada i o porocima.
Mogao bih naravno da pišem o svojim uspesima u karijeri, izazovima koje sam prebrodio ili o onome što me je učinilo boljim. Ali bih voleo više o zahvalnosti i prihvatanju sebe u svojoj današnjoj eri. Zašto? Ja, recimo, nisam imao izbora. U stvari, nije istina.
Čovek u svom životu uvek ima dve stvari. Šansu i izbor. Moj izbor je bio da prihvatim situaciju koja je nastala sklopom okolnosti i nastavim dalje što bolje mogu. Onako da znaš da si šta god radio i danas dao sve od sebe.
Moja nova era su moji izbori u prepoznavanju šansi koje pruža svaki novi dan.
IZBORI
JA. Od svega što mi se ponudilo, izabrao sam sebe. Ne sebično nego iskreno i onako kako znam. Počeo sam da više poštujem svoje vreme, svoj trud, svoje resurse, ljude oko sebe i svoje zadovoljstvo. Setio sam se sporta, ljudi, umetnosti i prirode. Svega onoga što sam voleo. Privremena amnezija zaposednuta poslom i borbom za život me je najzad napustila i setio sam se stvari i ljudi koji mi prijaju i koji me vole. Setio sam se i da ja volim njih.
LJUDI. Koliko su mi sa naučne strane ljudi postali interesantni toliko sam prestao da ih puštam lako u lični prostor. Malo je mesta i vremena ostalo za ljude. Retki su ljudi.
PRIRODA. Šuma. Stara šuma, ne šiblje, i koliba bez ljudi u blizini. To su jedine životinje koje ne bih da vidim u prirodi.
MIR. Neko meša mir, samoću, usamljenost. MIR. Velika vrednost da si u miru sa samim sobom i sa svojim okruženjem. Dublje osećaš život, ljude i ono što se dešava oko tebe. Sve ima neku lepšu notu i rasterećen si.
VREME. Nemam ga. Ni za sebe, tebe, njega i nju. Ali ću ga naći ako želim ili je potrebno. Sutra ću ga imati manje tako da mi je važno kako ga trošim.
LJUBAV. Majka i dete. Otac i dete. Deda i unuci. Baba i unuci. Pas i čovek. Kućni ljubimci. Ljubav između ljudi? Mislim da su ljudi izgubili tu prelepu umetnost u jurnjavi za boljim sutra koje se reklamira. Suviše su očekivanja, interesa, lepih slika sa Instagrama i kurseva gurnuli u taj pojam definišući da je ljubav isključivo zadovoljstvo. Zaboravili smo osnovna pravila prirode i suštinu zajednice. Ljubav postaje porok i naivnost u današnjem materijalnom svetu. Nije. To je kraljevska umetnost koja se uči i jedino osvešćeni ljudi mogu da je dožive. I to nema veze sa pameću, inteligencijom, parama ili bilo čim drugim. To je viši nivo svesti. Razlog i suština koji prerastaju u duhovnu vezu na bazi poštovanja i prihvatanja sebe i života.
PARE. Imaš, nemaš. Nema više pravila. Trebaju, ali nisu obavezne u velikoj količini. Novi skup sat ili skupa kola, hotel od šest zvezdica, nije sreća. Been there, done that. Meni, recimo, pare služe da bih još više stvarao.
UMETNOST. Sloboda i hrabrost da budeš to što jesi.
AMBICIJE. Pokretač i potrošač našeg života.
SEKS. Samo sa nekim ko me intelektualno privlači i daje mi makar privid mira i poštovanja. Osećaj da si bezbedan, potreban i željen, barem u tom momentu kada izgubiš osećaj za vreme.
HRABROST. Izbor da ne vrtiš filmove „šta bi bilo kad bi bilo“ nego dejstvuješ.
STRAH. Osećaj da će neko da te povredi ako se opustiš i prepustiš svojim osećanjima.
GLUPOST. Sastavni deo života svih ljudi.
ISKRENOST. Porok današnjeg doba.
OTVORENOST. Neopreznost, naivnost i glupost u očima drugih ljudi.
UČENJE. Večiti učenik sebe, života, onoga što nauka tvrdi da je uspela da objasni.
I možemo tako još dugo koračajući kroz šanse.
To je danas. Moja nova era. Ne znam kakva će sutra da bude. Možda napišem iz perspektive kako da se ljudi motivišu na osnovu njihovih primarnih motiva (što je tema mog doktorata u 51. godini i preko 27 godina radnog staža). Možda budem profesionalno krut i pišem o karijeri i kako raditi na sebi kroz prizmu onoga što se meni čini kao uspeh, ne spominjući naravno neuspehe koji su prethodili ili bili druga strana i posledica istih tih uspeha.
Ko zna? Ja ne. Znam samo da sam sutra na početku svoje nove ere. Dobro jutro!
