PIŠE: DANIJELA MARKOVIĆ
FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ
Tema broja je možda poziv da otkrijemo da li živimo najbolju verziju sebe ili makar one knjige koju smo ili bismo napisali, a koja bi dotakla zvezde popularnosti i uspeha.
Ipak, tumačim temu i kao poziv da ispitamo da li uopšte živimo ili gledamo sopstveni roman režiran okolnostima više nego vrhunskom rukom učenog režisera ili voljom, kako Boga zamišljaju kao sudbodavca i pisca svake lične ili, ako je nekom draže, individualne knjige.
Čovek je ustrojio svet tako da izdaje lične karte, kodove, propusnice, ispisnice, oproštaje, dopisnice, čestitke, pa po svojoj meri bi da uredi i kako neko ko ga nadilazi treba da opšti sa njim – nama.
Pa kako?
Isto tako, da čekamo u redovima, i kakvu sudbinu nam neko tamo odredi, dodeli, to da živimo.
Ili se suprotstavimo?
Ako se suprotstavimo, ko smo i šta smo onda?
Istina nije u onome kako mi zamišljamo da neko jeste, već u onome kakav on zaista jeste i u onome kako nam se On otkriva da jeste.
Hrišćanstvo je otkrivena vera. Ne zato što smo je mi nama otkrili, nego se naš Bog nama otkrio, način na koji postoji, poredak u kome postoji i ljubav u kojoj postoji.
On je otkrio da postojati – već znači ljubav.
Nama, ljudima, lakše je da navlačimo korice mekane kao oko knjige, da ušuškamo i znanja i saznanja, ali i otkrivene tajne, pa kada se odnosi i na postojanje Boga i način na koji postoji.
Te korice su misterije, mističnost, ali kao nedostupnost i neotkrivenost. Ili otkrivenost samo retkima.
U životu hrišćana Tajnama se zovu upravo najkonkretniji, najvidljiviji činovi, i to namenjeni svima i mnogima – najvažnije krštenje, zatim rukopoloženje (čin kojim se ulazi u sveštenstvo), brak i druge. Dakle, one su Tajna i takve ih (pre) poznajemo upravo zato što su otkrivene.
O nedavanju nikakvog pečata kao sudbine Božije za nas, najbolje govori primer Adama i njegova sloboda.
Da, sada će čitaoci reći – a reči: „da će u znoju zemlju obrađivati…“?
To nije dodeljivanje sudbine, to su reči koje upućuju na ono što je Adam izabrao – da od zemlje i plodova živi – slobodno izabrao.
Zamisliti Boga koji određuje sudbine je za hrišćanski svet porobljavanje vere u sopstveno postojanje, čoveka i njegovu slobodu kao dar koji nam je dat.
Kada bih odabirala po kojoj knjizi bih živela, rekla bih po onoj koju pišem i neću moći da je završim, jer kraj se svakoj slobodi otima, ali i početak i sredina mu se pridružuju.
Lepo je nama da u korice zavijemo Boga, pa i njegove knjige, ali se istorija sveta pa i svakog čoveka ponaosob ne nalazi već ispisana ni u jednoj od njih. Drama slobode je drama neizvesnosti.
Neizvesnost – bih nazvala bestselerom života. Ona očijuka sa svakim damarom čoveka i bilo kog stvorenog bića. Neizvesnost se možda ponekad dogovara sa željama, ali je stvarnija od njih, i kada ih čovek ispunjava ona je sveprisutna, i kada ih sve ispuni čovek – neizvesnost je opet tu.
Čija je neizvesnost? Pripada li Bogu, ili svetu i čoveku?
Rekla bih da je neizvesnost – ničije vlasništvo.
Bogu je čovek neizvestan, to je Adam pokazao. Mnogim ljudima je i Bog neizvestan. A i kada bi bio, kakav bi to Bog bio koga smo mi porobili u lično očekivanje? U sudbinu koju imamo.
Naznačenje, objašnjenje, obećanje, mogućnost, Reč i put imamo u onom napred pomenutom otkrivanju kako postoji Bog.
Za lični najbolji besteler mislim da je sve neophodno tu.
Stvarni ljudi, ne glumci. Scena je svet i svetovi. Trajanje – večnost. Režiser – neizvesnost. Žanr biramo sami – komedija, drama…
Ko je gladalac?
Eto izvesnosti. Možda sami biramo onog koji sve to gleda.
Verujem da je svakom vremenu, ne samo ovom koje trenutno delimo, primamljiv uspeh, osvajanje zvezda i sazvežđa njime. Pomenuli smo i Adama.
Da li zaista moramo dovršiti i prodati svoju knjigu života da bismo dosegli zvezde? Pozajmiti tuđu knjigu kao matricu?
Živeti svoju knjigu znači ne prodati je za zvezde. Znači pisati je bez tačke
Ko je zaista proživeo i živi po knjizi koju nije ni pisao, a koja se (još) uvek čita?
Znači, živeti bez tačke
