PIŠE: TANJA TODOROVIĆ, PSIHOTERAPEUT
„To što je, na nižem nivou, vodilo najdubljim sukobima i paničnom izlivanju emocija, sada izgleda kao oluja u dolini viđena sa vrha planine. To ne znači da je oluja opljačkana sopstvenom realnošću, ali umesto da bude u njoj jedan je iznad nje.“
(Karl Jong, Alhemijske studije)
Vremenom, sve u ovom svetu se menja. Čitav život čoveka je kontinuiran razvoj, počev od prenatalnog, perinatalnog perioda, rođenja i završava se fizičkom smrću. Ličnost osobe se takođe razvija kontinuirano. Kontinuirana transformacija ličnosti je rezultat promene u kvalitetu njenog života. Ljudske aktivnosti su uzrokovane potrebama, ciljevima i motivacijama koje nisu iste u različitim situacijama i periodima života. Zato često govorimo o motivacionoj transformaciji ličnosti koja se pojavljuje kod svake osobe tokom celog života. Naše fizičko telo ima vitalne, a pojedinac ima lične potrebe za samorealizacijom, poštovanjem, samopotvrđivanjem…
Pod transformacijom ličnosti prihvatamo ne samo promene koje se javljaju u procesu njenog individualnog razvoja, već i kroz proces i rezultat individuacije. Individuacija podrazumeva svesni lični razvoj pojedinca, to je proces psihološkog razvoja kojim se individuirana osoba formira i diferencira. Psihološka individualnost je u početku nešto nesvesno i svesna je samo koliko je osoba svesna svoje različitosti od drugih. Samo dok smo svesni različitosti u odnosu na ljude koji nas okružuju, možemo govoriti o psihološkoj jedinki. Proces osvešćivanja te razlike se zove individuacija. Individuacija je proces koji se polako dešava tokom života. U slučaju određenog zastoja, postoji velika mogućnost razvoja neuroze. Lečenje neuroze se temelji na uklanjanju zastoja i aktivnoj potpori u procesu individuacije.
U procesu individualne transformacije ličnosti, osoba napušta prvobitni narcisizam, egoističnu orijentaciju ličnosti, koja je jedan od znakova određenih faza razvoja pre prelaska u stanje individuacije, tj. autonomije ličnosti. Problem individuacije možemo razumeti kroz primer kompleksa. Individuacija (in-dividuum) znači nepodeljeno, a dokle god posedujemo komplekse u neku ruku smo podeljeni. U jednoj situaciji delujemo i razmišljamo na jedan, a u drugoj na drugi način, zavisno od toga koji kompleks je aktiviran. Asimilacijom kompleksa postajemo sve manje i manje podeljeni i na kraju individuiraniji. Terapeuti u radu sa klijentima teže da do dostizanja cilja olakšaju promenu, podstiču ozdravljenje, angažovanost u životu i pronalaženje smisla, crpeći informacije iz teorije i metode koje nastoje da podstiču pozitivno angažovanje i samoaktuelizaciju. Jedno od polazišta u radu na transformaciji je prepoznavanje niza karakternih vrednosti koje uključuju: radoznalost, socijalnu inteligenciju, kritičko mišljenje, iskrenost, dobrotu, samokontrolu, uvažavanje lepote, liderske sposobnosti, ljubav prema učenju, optimizam, entuzijazam. Fokus je na pomaganju klijentu da prepozna sopstvene karakterne jake strane i da ih koristi u različitim aspektima u životu.
Kažu kako je sreća stanje blagostanja i zapravo ugodno i zadovoljavajuće iskustvo. Kada se osoba individuira, polako uviđa da je to stanje ostvarivo čak i kada se suočavamo sa patnjama, pa i neugodno iskustvo može biti zadovoljavajuće i nešto od čega ne bežimo. Ideja sreće se menja kako osoba prolazi kroz proces individuacije. Mogu reći da je stanje sreće zamenjeno idejom smisla i ta ideja postaje veća, važnija i sveobuhvatnija. Ako osećamo da nešto što radimo ili način na koji živimo ima smisla, patnja i tuga se lakše podnose. Na pitanje da li je individuirana osoba srećna, nije moguće odgovoriti, jer sreća nije nešto što je smisao i cilj individuacije. Biti psihički zdrav značilo bi da nemamo nikakve psihološke rane. Ali stanje u kojem se osećamo zdravi je relativno kratkotrajno, jer život od nas zahteva kontinuirano prilagođavanje promenljivim uslovima u kojima se nalazimo. Svako prilagođavanje zahteva promenu u načinu razmišljanja i življenja, koja nikada nije bezbolna i svaka takva promena ostavlja ranu i zahteva ozdravljenje. Razlika između neurotične i individuirane osobe je u tome što je neurotična osoba zaglavljena u stanju ranjenosti, dok individuirana ima mogućnost da kontinuirano sama sebe leči. Dakle, individuirana osoba nije ništa zdravija od neurotične, razlika je u tome što individuirana osoba ima bolje mogućnosti za ozdravljenje. Individuacija je proces karakterističan za drugu polovinu života i zasniva se na ostvarivanju određenog kontakta sa nesvesnim. Ako radimo sa mladim ljudima, naglasak u psihoterapiji nije na uspostavljanju kontakta sa nesvesnim nego na razvoju dovoljno dobre diferencijacije između osobe i nesvesnog. Neuroza mladih često proizilazi iz prebliskog kontakta sa nesvesnim koji im onemogućuje da „osvoje svet“. Neuroza starijih proizilazi iz neostvarenog kontakta sa nesvesnim zbog čega imaju osećaj da treba da „osvoje svet“, čak i kada potreba za unutrašnjim razvojem postaje puno važnija. Osećaj ispunjenosti kod individuiranih osoba najbolje možemo opisati simbolom „voda života“, koji se ponekad pronalazi u bajkama i alhemiji. Simbolički, „voda života“ predstavlja psihološko iskustvo i osećaj kako naš život ima smisla i teče u pravom smeru. Čak i životne nedaće i udarci sudbine mogu se prihvatiti ako osoba ima kontakt sa „vodom života“ u sebi. Taj kontakt možemo ostvariti samo na putu individuacije.
Mogu reći kako je individuacija jedini kriterijum osećaja ispunjenosti i smisla.
