NA KRILIMA SNOVA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: NATAŠA KOMATINA

Putujem često, daleko, bez jasnog putokaza u glavi, sa željom da to uvek bude neobično mesto za koje sam čula, ali ne i videla.

Ušuškam se kraj prozora u svojim mislima, sa mesečevom svetlošću i kockicama šećera u ruci, sk­lapam oči i radosne vesti mi donosi Vangelija vila.

Tako pred očima ugledam čudesnu zemlju, sa zelenim tepihom šarenih boja i upitam se kakvo je ovo mesto. Priroda je tako lepa, netaktnuta, grane koje se lagano njišu kao da plešu uz cvrkutanje ptica. Tišinu prekidaju glasovi ljudi čija tela stoje kao u nekom stroju, pognutih i zamišljenih pogleda kao da čekaju svoju čaroliju.

Ne vidim njihova lica, tela se nižu i prave veliki venac na čijem kraju vidim kućicu sa rajskom baštom.

Laganim koracima prilazim, ulazim u mračan hodnik i vidim staru vilu kako sedi u ćošku u senci i tihim glasom mi kaže: priđi bliže.

Dodirne me svojim čarobnim rukama, uzima kockice šećera i počinje da priča moju priču.

U stanju neke čudnovate pospanosti slažem slike svog života, osećajući reči koje se utapaju u radost koja me zapljuskuje poput talasa.

Slikama je vila Vangelija oživela moj život, moje želje, moja nadanja.

Prepustim se vibraciji.

Probudim se. Otvorim oči. U trenutku ne otkrivam da li sam sanjala širom otvorenih očiju ili je to bila java. Pretapaju se slike poput lepeze koloritnih boja, zapravo slike mog života.

Na krilima snova, za svakoga čarolije ima. Prigrli je.