PIŠE: SANJA TELEBAK
Ovih dana sam u fazi jesenje kontemplacije. Parkiram prošlost, pravim popis šta me je sve naučila. Jesen i tema totalno idu jedno uz drugo.
Razum i osećajnost.
Mmmmmmmmm
Kakav spoj, podsetili su me prvo na Jane Ostin i muke njenih junakinja, ali radije ću izbrati neko bliže vreme. Naše vreme za primer.
Pre neki dan sam sedela u Panta rei, gledajući Dunav i uživajući u vremeplovu uspomena na to mesto i neke veoma važne momente koji su se dešavali baš tu, na obali Dunava, a veoma se uklapaju u ovu temu.
Kasne devedesete, mi mladi, ludi, slobodni, svi zaposleni, puni života i velikih snova. Kakva ekipa. Svi smo bili u vezama, neke od tih veza su bile veoma razumne, neke su bile veoma osećajne. Sada, dvadeset godina kasnije, imate jednom da pogađate koje su se završile, a koje su opstale?
Sve su one, svima nama, njenim aktrerima donele baš ona iskustva po koja smo došli. I ja sam duboko zahvalna na svojim. Nastaće iz njih jedna zbirka pripovetki, jedan roman i ko zna šta sve još. Jedna od priča počinje ovako, a verujem da ste se i vi sigurno našli u nekom periodu života sa sličnim osećajem.
Piše: Sanja Telebak
„Žena srednjih godina sedi na groblju usred šume. Zilion misli joj se roji po glavi. Krenula je u šetnju, ali nema snage da ide dalje. Pored groblja je arheološko nalazište crkve stare više od 300 godina. Kameni oltar je još u dobrom stanju, kao i kameni podovi. Na njima su uklesani simboli. Perunika, sveta geometrija, učila je o tome. Gleda taj oltar s jedne i grobove predaka s druge strane. Nerandža Jovanovic, žena. Milorad Jovanović, zemljoposednik i kapetan prve klase. On i zemljoposednik i kapetan, a Nerandža samo žena. Seti se vekova i vekova u kojima su žene omalovažavane i u kojima se sav njihov rad i trud podrazumevao. Sve one žive u njoj, sve one žive u svakoj od nas. One su naše pretkinje, njihova krv teče našim venama, zapisi njihovih verovanja, obrazaca ponašanja, njihovih emocija leže kodirani u našoj DNK. Verne slepoj lojalnosti prema njima, neke od nas se i dalje ponašaju isto kao naše majke, kao naše bake, kao naše prabake. I daju svoj život na upravljanje nekom kapetanima, nekim menadžerima, menadžerima i svog i njihovog života, i onda tako žive i hrane i neguju tuđu kreaciju, dok svoje snove guraju u neke tajne fioke srca svoga i ubeđuju i sebe i druge da još nije vreme. Ček’ dok deca poodrastu, ček’ dok završe školu, ček’ dok ne nađu posao, ček’ dok se ne udaju… ređaju se objašnjenja, uverenja, a život prolazi. Život neumitno teče kao bistra planinska reka i nije bitno da li je proleće, leto, jesen ili zima… ona teče i nosi sa sobom priče… priče svih nas.
Ako nastavim ovako, majke mi, poludeću – vodi se unutrašnja konverzacija u glavi one žene.
Znanje hoće napolje, srce bi da se širi, a mozak se puši kao parna lokomotiva od siline pritiska koji se stvara u glavi dok pokušava da zaustavi taj proces.
Ima taj san, san da pomogne drugima, san da učini nešto dobro. Ima i to znanje sa kojim može to da ostvari. Osetila je dobrobiti toga dok je transformisala svoj život i sad je vreme da iskorači, da pusti svoj glas, da bude promena koju želi videti u svetu, ali ova parna lokomotiva se svim silama trudi da je zaustavi i, dok se ta bitka vodi, ona se razboleva i fizičko telo nema više snage ni za šetnju, ni za snove.
I dok sedi tako tu na tom groblju, pita se da li je protraćila svoj život i da li će joj na grobu pisati samo žena… ili će joj Bog, Izvor, Univerzum dati još jednu šansu da ustane, obriše kolena kao dete kad uči da hoda i nastavi da korača dalje putem svog srca, slušajući razum samo u onolikoj meri koliko je neophodno za ispunjenje snova.
Koliko žena, devojaka je trenutno u istoj ili sličnoj situaciji kao žena iz priče? Mnogo, rekla bih.
Sa druge strane, imamo i pionirke koje su se usudile i rekle DA sebi, rekle DA životu. Prihvatile odgovornost za sopstvenu kreaciju. Pratile zov svoje duše, pa hrabro i sa verom zakoračile u život. One su heroine našeg doba, one su pretkinje generacija koje dolaze i one su primer drugima.
Jedna takva je trenutno s druge strane okeana i već nekoliko godina uživa u ljubavi sa čovekom u koga je bila zaljubljena nekada davno, dok je bila mlada i luda, dok se nije prepustila razumu i zaglavila u vezi po propisima, u kojoj nije bilo ni dece, ni podrške, ni razumevanja. I sve do jednog trenutka kada je rekla DOSTA, dosta sigurnog posla, sigurnog partnera i preletela okean da bi se spojila sa svojom drugom polovinom. Naravno da je dete došlo nedugo posle, naravno da je sretna, zadovoljna, prisutna, uvek razdragana i nije zaboravila stare prijatelje. Ona nam je svima podsetnik da se može kad se hoće. Čak ni nebo nije granica.
Žena iz priče je u ulozi žrtve, krivi muža, decu, sebe. Ne veruje svom osećaju, previše razmišlja i parališe sebe tolikim razmišljanjem. Tu je na niskoj frekvenciji.
Dobra vest je što to može promeniti, kao što su uradile žene heroine, kojima se i ona divi. U jednom trenutku u životu su odlučile napraviti preokret i promeniti smer svog života i krenuti putem kojim se ređe ide.
Izbor je uvek na nama. Naš stav kreira našu frekvenciju. Naša frekvencija privlači prilike, ljude, događaje.
Uvek je bilo i biće. Nema spoljnih krivaca, sve je u nama, samo nas obično strah sprečava. Taj strah je tu od davnina, kao i one pretkinje, pohranjen u DNK.
U vremenu u kome živimo, a pogotovo u vremenima koja slede razum koga predstavlja naš um i osećajnost za koju je zaduženo srce će postati saveznici i vodiće nas u potpuno novo doba, veoma različito od ovoga u kome smo rođeni i odrastali. Jer svi mi težimo nekoj vrsti slobode, nije važno da li se ta sloboda manifestuje kroz finansijsku sigurnost i veće količine novca ili sticanje različitih vrsta iskustava, duhovni rast i razvoj, osećaj je uvek isti. To je isti onaj osećaj razdraganosti, sreće, blagostanja koji smo imali kao deca. I taj osećaj nam ne može osigurati ni savršeni ljubavnik, ni idealan posao, ni najnoviji auto, nikakav skup spoljašnjih događaja, taj osećaj ćemo pronaći unutra, to je onaj osećaj života sa svrhom.
Telo je glavni pokazatelj da li smo na pravom putu ili ne. Ono daje signale, iz njega čitamo osećaje, donosimo odluke. Ono je naš hram, čuvajmo ga i hranimo. Budimo nežni prema sebi jer iz te nežnosti će doći jasnoća uma. Iz pauza, svesnog dana, prisutnosti i pitanja, gde smo, šta smo, kuda smo se zaputili.
Možemo promeniti i odluku i izbor, imamo se pravo predomisliti. Najbitnije da smo iskreni sami sa sobom.
I Vera – verujmo, verujmo da smo podržane. Verujmo da se sve dešava za naše najviše dobro. Verujmo da za sve postoji veći plan. Verujmo u sebe, verujmo u Boga, verujmo u Univerzum, verujmo da smo svi deo te kreacije i da imamo tu iskru u sebi i da možemo kreirati svoj život po svojoj meri.
Takvu kreaciju u kojoj će um da sluša srce i da mu da snage da prati svoj put, u takvoj kreaciji će telo da bude savršeno zdravo, u takvoj kreaciji gde je unutra mir i harmonija, napolju je Raj na zemlji.
I kao što reče tvorac Gene Keys: „I dok pratimo mitsku povezanost našeg početka i našeg završetka, dok stvaramo najveću priču ikad ispričanu, od “bilo jednom” do “živeli su sretno do kraja života”, osetićemo radost i smeh u nama i ispuniće svaku našu ćeliju. Deo smo večnog duha koji ne može umreti. Naš život je jedna obična rečenica u ovoj velikoj priči, pa dajmo sve od sebe da naš momenat bude dostojanstven, pun oprosta, ljubavi i višeg cilja.“
Što više nas bude živelo takav život, dostojanstven, pun oprosta, ljubavi i višeg cilja, život iz srca, taj Raj na zemlji je moguće ostvariti.
Zovite me velikim sanjarom, kao što mi i ime kaže, ali eto ja verujem da je moguće.
