ARTEMIDA U LOVU

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ

LUKA JENDRIŠEK, ROĐEN JE 1993. GODINE, U BEOGRADU. IAKO JE ODUVEK VOLEO DA CRTA I ISTRAŽUJE RAZLIČITE SLIKARSKE TEHNI­KE, VELIKO INTERESOVANJE ZA SLIKARSTVO SE POJAVILO TEK NA DRUGOJ GODINI FAKUL­TETA LIKOVNIH UMETNOSTI, TOKOM VEŽBI VEČERNJEG AKTA. AKTIVNIJE JE POČEO DA SLIKA NA TREĆOJ GODINI FAKULTETA 2016 GODINE, A 2018. JE ZAVRŠIO MASTER AKA­DEMSKE STUDIJE NA GRAFIČKOM ODSEKU ISTOG FAKULTETA.

„Kada se aktivno bavite umetnošću, konstantno istražujete pravce, promene u pravcima, na vas ostavljaju utisak različiti umetnici, iako ću ne­kog nepravedno zaboraviti, među onima čijem se radu divim su Bil Viola, Kristijan Reks van Mi­nen, AES+F, Biljana Đurđević, Mark Rotko, Mari­na Abramović, Endi Dikson, Kristina Tica, Lidija Delić, Milija Čpajak, Sanja Momčilović, Tony Star, Strahinja Simić…“, kaže za RYL ovaj mladi slikar.

KAKO BI OPISAO SVOJE SLIKARSTVO?

Za svoje slikarstvo bih rekao da je, prevashodno, figurativno i simboličko, pomalo ekspresivno i pretežno velikog formata.

ODAKLE CRPIŠ IDEJE NA PLATNU?

Izvori inspiracija su razni. Kada pročitam, vidim, čujem ili osetim nešto, u glavi mi se pojave ra­zličite slike, predeli i osećanja – od kojih onda „uberem“ ono od čega mislim da bih mogao da stvorim ambijent koji će „uvući“ posmatrača i navesti ga da oseti ili reaguje na bilo koji način.

Kada sam počinjao diptih „Povremene smet­nje“ iz 2017. inicijalna inspiracija za mene su bili zamršeni odnosi protagonista starogrčke, a samim tim i likovi još starijih mitologija, na koji­ma se kasnije zasniva kultura zapadnog sveta. Ti mitovi su svojevrsni „kodovi“ perioda, od krvavih običaja plemenske Grčke, u kojoj je vladao matri­jarhat, prevrata patrijarhata, do uzvišenog doba klasičnog i helenističkog perioda – gde je sve zasnovano na nasilju, i to nasilju ljubavi i njihovih (tj. naših) ranjivosi i nesigurnosti.

NIJE BITNA POLAZNA TAČKA, NIJE BITNO ONO ŠTO JE POSLE. BITNO JE SADA I MOMENT. GLEDAŠ SLIKU KAO “DIORAMU” – KAKO TO OBJAŠNJAVAŠ?

Upravo tako. Kroz rad sam shvatio da polazna tačka može da mi bude neki literarni, muzički, filmski podložak (ili čak bilo šta drugo, kao što je razgovor sa nekim), ali na kraju nije nužna za čitanje konačne slike.

Svoje slike posmatram kao svojevrsne diorame. Diorama je izraz iz 19. veka i označava izdvojene, realistične zastakljene prizore (prirodne, manjih ili većih dimenzija od prirodne) koje je napravio čovek. Shodno tome, volim da posmatram likove na svojim slikama kao zatočenike tog trenutka koji je pred nama, kao da su u limbu, osuđeni zauvek na to šta god da ih je tu snašlo. Ono što je njih dovelo u tu poziciju i kako će i da li će us­peti da izađu iz nje, zavisi od mašte posmatrača.

Ono što sam zaključio iz razgovora sa drugim ljudima i njihovim iskustvima o mojim slikama je to što su se njihove priče nekako povezale i to je za mene posebno uzbudljivo, jer nakon toliko vremena rada na nekoj od njih potpuno izgubim osećaj o tome kako one zaista izgledaju i u ka­kvom svojstvu nastaju i ostaju.

KOLIKO DUGO SLIKAŠ JEDNU SLIKU?

U zavisnosti od veličine formata, boja koje ko­ristim i onoga što želim da postignem, proces može da traje, zaista, dosta dugo. Ni na jednoj slici nisam radio kraće od četiri meseca, dok mi je za izradu jedne slike trebalo i devet meseci.

NAZIVI SLIKA SU NEKADA U KONTRASTU SA NASLIKA­NIM. OBJASNI NAM SLIKU „ARTEMIDA U LOVU“.

Kao što sam već spomenuo, volim da stvorim ambijent koji je često čudan i toksičan i na taj način zainteresujem posmatrača i navedem ga da stvori nekakav sopstveni narativ. Da se po­veže sa slikom na njemu sopstven način. A još je bolje ako uspem da taj prizor učinim ambivalent­nim, odnosno da zbunim posmatrača onim što vidi pred sobom. Nekad to postižem androgenim osobinama likova, nekad bojama, a nekad i sa­mom kompozicijom – naglim presecanjem figura na mestima koja meni lično izazivaju nelagodu. To je slučaj baš na slici „Artemida u lovu“ ili dip­tihu „Povremene smetnje“, a nekada se koristim i igram samim nazivima slika.

Ideju za „Artemidu u lovu“ sam dobio nakon čitanja o ritualima i životu svetih kraljeva, koji su u vreme matrijarhalne Grčke služili kao kral­jevi pijuni, odnosno bili su korišćeni za rasplod i sprovodili odluke kraljice. Sveti kralj bi nakon svog mandata, a čije se trajanje kroz vekove pro­dužavalo, bio poslat u šumu u kojoj bi bio lovljen i ubijen od strane sledećeg svetog kralja. Te ritua­le su sprovodile sveštenice trojne boginje, a deo tog trojstva je činila i boginja Artemida. Odatle potiče i mit o Aktejonu, momku koga je Artemida pretvorila u jelena, ulovila, raščerečila i pojela za­jedno sa njenim nimfama zbog toga što se hva­lio da je video boginju nagu.

Centralna figura na slici je obnaženi muškarac za kojeg mislimo da vreba nešto ili nekog. Međutim, sam naziv remeti tu ideju i shvatamo da nismo više sigurni da li je Artemida transformisana u muškarca ili smo mi ti koji smo u ulozi lovca. Je­dine reference koje na slici ukazuju na boginju jesu šuma i sekira kao oružje koje može da se iskoristi za lov. Boje su te koje doprinose poseb­nom osećaju neizvesnosti – šuma nije bujna, ali krije mnogo detalja u sterilinosti kombinacije be­lih, crnih i ljubičastih valera.

IMAŠ 27 GODINA, A SLIKAŠ TAKO OZBILJNO. NEKE STARE TEHNIKE SE VIDE IZ MLADOG BIĆA.

Jedna od mojih mana je što sve shvatam previše ozbiljno, pa tako i svoj rad. Uprkos tome, mis­lim da nisam baš toliko ozbiljan. Šalim se, tj. ne šalim se.

Osnove svog tehnološkog pristupa ručnom radu sam stekao još tokom pohađanja Škole za diza­jn, na odseku za grafičko oblikovanje, i kasnije na grafičkom odseku FLU, gde sam se naučio samodisciplini.

S obzriom na to da sam relativno mlad slikar, otvorenost ljudi poput pomenutog Kristijana Reks van Minena i njegova spremnost da deli sopstvena iskustva su mi pomogla da suštins­ki razumem korišćenje tehnike uljanih boja na jednostavan način. Istraživanje starih majstora, poput Van Ajka ili Botičelija, mi je takođe pomo­glo da uz iskustvo koje imam i ono što vidim na njihovim radovima, mogu da zaključim kako da izvedem neke efekte. Ništa od tih postupaka nije tako pompezno ili mistično kao što možda zvuči, u pitanju su zaista bazični medijumi koje veći­na nas koristi još na studijama, ali je strpljenje i sistematičnost ključno za dobijanje određenih rezultata.

SA KOLORITOM, IGRA JE JASNA. KONTRAST.

Ono što po meni definiše dobru sliku jeste dobar odnos kontrasta, tj. različitih valera („svetloće“ i „tamnoće“ neke određene boje) i same boje. Na svojim slikama bi­ram jači kontrast, upravo jer daje bolju i jasniju definiciju prikazanog. Ono gde za mene zabava počinje je upravo korišćenje tih jarkih, „iz tube“, transparentnih i gotovo električnih boja, koje poznati prizor mogu da učine nepoznatim, a sam ambijent postaje neizvesniji i naizgled može da poremeti taj odnos kontrasta i boje.

KO SU TVOJI JUNACI NA PLATNU?

Izbegavam da odajem sopstvene interpretacije pre nego što čujem tuđe viđenje kako ne bih nametnuo sopstveni narativ. Ono što mogu da kažem je da su to ljudske figure, li­kovi sa kojima mi kao ljudi možemo da se identifikujemo (na bilo koji način) i simpatetišemo. Neki od tih likova nose dosta detalja koji svako od nas može da protumači na način na koji želi.

GDE VIDIŠ SEBE ZA PET GODINA I GDE BI VOLEO DA IZLAŽEŠ?

Trenutna globalna situacija je potvrdila da je budućnost neizvesna i da sigurnost ne postoji, samim tim, ne mogu sebe da zamislim nigde ni za godinu dana, a kamoli pet.

Zaista želim i ulažem maksima­lan trud da nastavim da se bavim slikarstvom i živim od njega. Do­duše, realnost u Srbiji je takva da ću možda morati da se zaposlim kao operater u nekom kol-centru, što mi nije strano, kako bih mogao da fi­nansiram svoje slike i nastavim rad na istim. A razmišljam i o nastavku studija.

Ono što bih suštinski voleo je da sarađujem sa ljudima koji dele isti odnos prema umetničkom stvar­laštvu kao ja. To podrazumeva i umetnike i galeriste, nezavisne or­ganizacije itd. koji pre svega znaju da cene svoj rad.