PIŠE: MARIJA KOSTIĆ
FOTOGRAFIJA: PRIVATNA ARIHVA
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Život za mene predstavlja naizmenično ponavljanje početka i kraja. Koliko početaka se sećate u svom životu? Ako mene pitate, svaki dan je novi početak. Kako znamo kada je onaj pravi?
Kada su me kao petogodišnju devojčicu pitali šta ću biti kada porastem, moj odgovor je svaki put bio drugačiji. Učiteljica, lekar, vaspitač, psiholog… Sve u svemu, zajednički imenilac svim navedenim zanimanjima su bili ljudi. Ako malo bolje razmislim, znala sam da želim da radim sa ljudima, kasnije shvatajući da ne želim samo kontakt sa ljudima, već međusobnu saradnju, podršku i oslonac.
Drugo pitanje koje svakodnevno čujemo je kada planiraš da odeš iz Srbije? U periodu izbora fakulteta, jedno od pitanja koje mi se pojavilo je kako da upišem fakultet koji, sa jedne strane, obuhvata moj zamišljeni koncept rada sa ljudima, a sa druge strane je priznat i van naših granica. Izbor je pao na Socijalnu politiku i Socijalni rad kao formalno obrazovanje, i mnogo drugih neformalnih vidova obrazovanja. Školica, seminara, kurseva. Odlazak iz zemlje mi više nije padao na pamet.
Javlja se i prva ljubav. Ljudska prava.
U periodu od četiri godine angažovanja u nevladinom sektoru, upoznala sam mnoge segmente ovog složenog koncepta. Dolaze prvi projekti, a sa njima i puno pitanja u mojoj glavi. Jedan projekat odobren, drugi odbijen, treći u toku. Da li je moj izbor održiv? Nakon mnogo razmišljanja, i postavke “za i protiv”, odričem se svoje prve ljubavi, pod parolom „žena si“. Na moje pitanje šta uopšte ta uloga znači, jednolični odgovori stižu sa svih strana. Bićeš jednog dana majka, moraš da imaš sigurnost i da nađeš miran posao.
Okrećem novi list. Nepredvidive životne okolnosti donose mi nove izazove. Korporativni svet Ljudskih resursa. Baš ono što je uloga tražila od mene. Definisano radno vreme, slobodan vikend i relativna sigurnost posla. Sada konačno mogu da budem žena po svim društveno prihvatljivim standardima. Srećna sam i volim svoj posao, ali ona prva ljubav ne jenjava. Nalazim je u pisanju društveno angažovanih testova, odlascima na proteste, humanitarnim radovima i stalnom željom za društvenim promenama.
Lampica se pali. Crvena, kao kada dete oboji srce na papiru. Koncept ljudskih prava se nalazi i u korporativnom svetu! Krećem da posmatram oko sebe i shvatam da se nalazim u sistemu koji ima jedan od veoma značajnih uticaja na globalno društvo i zajednicu. Ljudska prava i biznis. Relativno novi koncept u svetu, a sasvim nov u Srbiji. Baš sam srećnica koja je zakoračila u korporativnu kulturu u kojoj su ljudi na prvom mestu, i zbog toga je svakodnevni rad na pitanjima ovakve vrste neophodan. Osvrćem se oko sebe, oprezno, sa nedoumicom – kako baš ja u centru dešavanja? Shvatam.
Svest o sebi, sada i ovde, donosi nam roj pitanja na koje možda nismo spremni da odgovorimo, ali smo odgovorni. Kao petogodišnja devojčica, možda nisam razumela svoje želje, ali sam ih osećala. Pod velom odrasle osobe i racionalnog pogleda na svet, ostajemo zarobljeni u nametnutim okvirima. Čuvati dete u sebi znači živeti. Radostan pristup novim izazovima donosi nam rasplet okolnosti, u kome smo glavni akteri mi.
Na kraju svakog dana, dete u meni zagrli svoju prvu ljubav i sprema se za novi dan, novi početak, ali i nastavak onoga za šta se borimo. Prva prava ljubav je tu. Ja je doživljavam. A ti?
