ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: АРХИВА
Преплављени фотографијама мора, можемо и дословно у данима лета саставити сопствене фотографије – без обзира на то што нисмо на мору и што море није испред нас. Мени је често најдраже море које упознам лети у Београду. Често се путује, посебно у данашње време, кад путовања постају део имиџа који стварамо о себи, али су путовања истовремено и потреба – пословна, приватна или нека друга.
Пуно одлазака некако ме успе убедити да останем, али не као супротност другима или другачијим изборима, већ напросто зато што је чекање једнако узбудљиво као и путовање. Већ мислим о лету у великом граду, малим кафеима и сусретима ознојених чаша и прича о слушању. Ту су летње сцене које и најзимскију представу наново адаптирају у летњи модел. Некако је све другачије када небо бива таваница. Има ту доста изненадних пљускова, од сваке врсте; данас то називају олујама, не познајући наше личне и оне народне, и не знајући да је за неке од нас – све то само ветар. Поштујем то да неком не пријају нови формати културних центара који ничу у зградама, поред река, у напуштеним просторима и фабрикама, али чиме их населити ако не новим рухом истог смисла – сусретима. Неретко се уз заливање цвећа, које ми је поверено по терасама оних који путују, попнем на терасе нових летњих биоскопа. И није ово реклама за било који догађај конкретно колико за лето као догађај којим се завршава циклус – јесен, зима, пролеће, лето. Питајте неког да вам наброји годишња доба, увек је тај распоред. Лето дође некако као почетак путовања и морских струја, али и као крај свих годишњих чекања, чак је и од децембарских жеља преузело славу и управо је лето испуњена жеља. Тек тако, само по себи – само по Теби.
Почетком јуна гледали смо бродове, морске бродове (неко их и градовима зове), али и све мање бродове које плове у засенку сваке величине. Многе би зачудила моја визуелизација брода–града јер видим уз њега и мноштво малих бродова, чак више него што је за спасавање путника потребно. Ту су сви пртљази које носимо, пријатељи, породице, професије, дугови, наде, награде, порази, успеси и по једна икона да сабере све у једну слику. Кандило не гори на мору, зато море има друга светила и светионике, за морепловце, за све нас, али непогрешиво зна где се раставило од земље и ко је му је дао слободу да таласа и мирује – да смирује.
Зашто људи верују бродовима? Да ли се зато селе на њих, селе читаве градове као подсетнике да у ствари носе све своје са собом и да нам требају и на мору солитери и личне улице? Луке ми некако делују као претње. Нису ваше, а морате да их походите, платите улаз да станете и имате одређени број дана да заволите место на којем сте опет осетили земљу. Нисам ја неки земљопоседник, више сам летопседник и зимскоиграч; ова преостала два годишња доба одвајам за рођендане, свадбе и славе, те немам свој речник за њих, ипак припадају свима. Нисам ни од оних који мисле да је само моја фиктивна, обећана или ова земља најбоља од свих других, али некако ме заиста плаши идеја да капетан кога не познајем и директор туристичке агенције распоређују моја стајалишта.
Зато што волим да контролишем? А други воле да буду контролисани?
Ево на пример – море. Контролише ли оно обале или обале њега? Како наплаћују договоре једно другом?
Опет ми чекање пада на памет. Неко ту озбиљно, стрпљиво чека. Не може да се премери ниједно чекање сатом, па ни календаром. Јер чекати је као и вера – путовање оних који остају. Дакле, нужно је направити свој календар и сат који се носи унутра, направити мапу где ћете све чекати и сачекати да море постане годишње доба у коме остају сви ту где јесу.
Једна сцена ми се врзма по глави, тачније опис из Откровења Јована Богослова у коме се описује „небо које се мота као свитак…” (6. глава). Тада се небо повлачи и нестаје „као свитак кад се савије”, што симболизује крај неба које познајемо и почетак Онога кога препознајемо тако што знамо да баш нас чека.
Ето због тог и таквог свитка неба и свих свитака пристајемо да путујемо и остајемо, чекамо и одустајемо, волимо и бивамо вољени. Луке морају да се плате, као и ове бродске које помињемо. Како их бирамо? Некада је то чиста срећа, а некада борба свим расположивим средствима; што и дословно неко разуме па направи разорне бродове да застане, а неко опет скелом дође до највећег безграничног простора – јер ту где се срећу море и копно није граница, већ место где постају нови свет.
Да одговорим позиву двоброја – летњи мод би било чекање. Неко чека да сунце зађе да би изашло, неко да се појави па да крене. Свако пише и умотава своје свитке – некоме, као у Откровењу, бива дато да их поједе и сазна истину, некоме нешто друго. Свакако ново небо подразумева сусрете после свих чекања и ткања живота по овом свету, па чак и лукама које периодично имамо моћ својим да назовемо, као да можемо поседовати земљу или море.
Истинитост сусрета је као и поменута линија којом се срећу море и копно – Царство.
Како ћемо се препознати? По безбојима, по махању са обала, по скуваним ручковима и вечерима уз гитару, по молитвама за другог и другачијег, по безброју лука којима смо плаћали сусрете са – собом.
Квадратуре кругова свитака биће светиљке по којима ћемо и ликове разазнавати – свој, својих и свих.
Кажу нам да измишљамо. Измислите и ви, па да се сретнемо не на пола него на цело. Лето је. Лепо је.
